МЕЊАЊЕ ИДЕНТИТЕТА ЦРНОГОРАЦА: Преко дукљанства до Хрватства

 

Пише: др Александар Раковић

 

Покатоличавање и унијаћење православних Срба на простору од Горског котара преко Лике, Далмације, Херцеговине до Конавала траје од 16. вијека до данас. Сличан процес се одвија у Црној Гори гдје садашња власт врши политички притисак на православне Србе – једини историјски народ Црне Горе – да умјесто српског одаберу тзв. „дукљански идентитет“ којим Црногорци не би више били Срби.

Наиме, према хрватским идеолозима који су током 20. вијека у Загребу ковали планове према Црној Гори, „дукљански идентитет“ и „црвенохрватски идентитет“ су синоними. Истовјетан процес се уочава у западној Украјини гдје је покатоличавање Малоруса започето крајем 16. вијека.

Међутим, ни Срби ни Руси нису били прва мета. Углавном се заборавља – или јавност уопште не зна – да су прве жртве покатоличавања били Грци у њиховим историјским земљама Сицилији и јужној Италији.

Грци су Сицилију и јужну Италији населили у 8. вијеку прије Христа. Тим земљама су донијели свој антички идентитет и уврстили их у свој цивилизацијски круг. Римљани су Сицилију и јужну Италију називали „Велика Грчка“ и њом су у античко вријеме доминирали градови који грчка имена носе и данас: Напуљ у јужној Италији, а Сиракуза на Сицилији. Римљани су у трећем вијеку прије Христа освојили те грчке земље.

Од 200. године прије Христа до 14. године послије Христа трајала је романизација Велике Грчке. На простору Сицилије и јужне Италије се у дугом периоду одвијала латинска колонизација. Римска администрација и чврста централизација довели су до тога да грчки идентитет утихне. Грци су се у првом вијеку прије Христа све чешће опредјељивали за латинска властита имена. До првог вијека послије Христа грчка популација на простору Велике Грчке – као некадашњег етнополитичког појма – знатно је разријеђена али није у потпуности нестала.

Грчки идентитет се на Сицилију и у јужну Италију вратио с византијским походима и побједом над Остроготима у шестом вијеку. Послије грчког идентитета паганске Велике Грчке, на исто тле византијске Италије стигао је грчки хришћански идентитет. Током муслиманског освајања Леванта (источног Медитерана) у првој половини седмог вијека, велики дио грчке популације је прешао у сјеверну Африку, Малу Азију и Италију. Новопридошло грчко становништво се у јужној Италији стапало са преосталим грчким старосједиоцима.

До краја 11. вијека византијски духовни идентитет је био доминантан међу хришћанима на Сицилији и у јужној Италији упркос арапским освајањима која су у деветом вијеку нарушила развој грчког становништва и довела до исељавања монаштва на територије које нису потпале под муслиманску власт. Грчки хришћани су у десетом вијеку били већина на југу Апулије и у централним и јужним дијеловима Калабрије. До краја 11. вијека, када су Нормани 1091. загосподарили Сицилијом након двоиповјековне владавине Арапа, на Сицилији је живјело двије трећине становништва које је говорило арапским језиком и трећина становништва која је говорила грчким језиком. Становништво сјевероисточне Сицилије било је већином православне вјере, скоро сви хришћани на Сицилији били су „грчке вјере“, а почетком 12. вијека на сицилијском острву постајао је 21 грчки манастир.

Нормански владари су спроводили рехристијанизацију Сицилије али под патронатом римске цркве. На епископске столице православних архијереја на Сицилији и у јужној Италији довођени су латински бискупи. Упркос процесу латинизације, до 14. вијека грчки језик је доминирао јужном Италијом. Током наредних шест вјекова историјски грчки идентитет је вјерском и језичком латинизацијом збрисан.

Црногорским сепаратистима и ова прича о покатоличавању православних Грка треба да послужи као поука, као што то треба да буду и приче о вишевјековном покатоличавању православних Срба. Уколико не желе да буду Срби, уколико су латиница и „дукљанство“ њихови избори, ускоро неће бити ни Црногорци. Њихов новопечени квазицрногорски идентитет само је прелазна фаза ка „Црвеним Хрватима“.

 

 

ИЗВОР: ИН4С