Зоран Туцаковић: О ЈАНКОВИЋЕВОМ И НАШЕМ ДОБУ РАЗ-УМА

У уторак, 15. маја 2018. године, у просторијама Културног центра „Рибница“ Краљево одржана је промоција књиге ДОБА РАЗ-УМА – Псеудоморфоза православља у последњим временима Радета Јанковића. Издавач књиге је Центар академске речи из Шапца (Царса). Формални организатор промоције био је Културни центар, док су улогу неформалног организатора преузели чланови Словенског друштва у Краљеву. О књизи су говорили др Владимир Димитријевић, др Зоран Чворовић и Зоран Туцаковић, док је уводно излагање и крајњи осврт дао Димитрије Јовановић, који је у пар наврата разменио мишљења са Димитријевићем и аутором књиге. И Димитријевић и Чворовић су подробније обрадили одељак књиге који чини есеј „Геополитика последњих времена“, указујући присутнима на исправно сагледавање историјског и духовног значаја простора од реке Нила до Еуфрата и од Средоземног мора до Персијског залива, као и делове књиге посвећене улози Русије у данашњим и последњим временима.

 


         Зоран ТУЦАКОВИЋ

У својеврсној претходници ове књиге, делу „Глуво доба“, Раде Јанковић нам је дао основне обрисе, односно правце из којих се на нас, као народе и појединце, наваљују и изливају пошасти Модерног, Демократског и Научног лишеног суштине. Знање и веру треба да надомести доктрина тоталног успеха са свомоћном људском вољом као новим божанством. Својом новом књигом, чије смо неколике делове са великим задовољством пренели на сајту „Словенски весник“, Раде Јанковић као да нас припрема да схватимо и прихватимо све оно што долази и подразумева се са последњим временима. Свеједно да ли та последња времена већ трају, годинама и деценијама, или тек треба да отпочну, важно је спознати њихову неумитност, и не уроњавати у појавне симболе као у нешто есенцијално, већ ободрити посустали дух за оно што долази. Онострана синергија и заумни синкретизам, спојени са модерним техничким средствима преноса (боље речено: наметања) тзв. „информација“ и дејстава на људски ум и памћење – то су средства којима Сатана данас обликује реалност као расточену и ишчашену стварност, претварајући људску заједницу у аморфну масу.

Већ на почетку књиге Јанковић нам износи свој интелектуални и духовни Credo, наводећи шта све одбија да чини и прихвата, знајући да је Лаж на врхунцу свог раста, тако да је велико одбијање оружје којим се бране народи и појединци. Све оно што натурају светски олигарси и плутократе, финансијске организације, магијска удружења, а што тако радо, сервилно и некритички прихватају властодршци у многим земљама, најчешће инсталирани због својих квалитета усаглашених са модерним добом, човек треба да прозре и презре. Он то може да учини само ако није изгубио способност сагледавања из духовне перспективе.

Управо та духовна вертикала омогућава да геополитику, ту појавност вишег реда, схватимо као опредмећену духовну стварност са нужним развојем и разрешењем. Раде Јанковић ЗНА да је тај најважнији физички и сакрални простор смештен од реке Нила до Еуфрата и од Средоземног мора до Персијског залива, са Јерусалимом као „пупком света“. Земљиште, насељена места, реке, узвишења, низије – све је на овом простору свето, баш као и многи који су тим простором ходили у прошлости. Разрешење историјске драме уследиће истовремено, односно биће појавни израз исхода битке свих битака која се води између Духа и Злодуха.

                                     Раде ЈАНКОВИЋ

Оштар и бескомпромисан је Раде у осуди језуитизма, екуменизма, сваковрсне јереси, окултизма и хедонизма као коруптивног интензификатора свега неутемељеног и несуштинског у човеку. Утемељен у свом народу и светоотачкој вери, он другачије и не може, пошто јасно препознаје наум, деловање и средства Сатане.

Пилатовски дух, симболично представљен у чистим рукама и прљавој савести, доживљава прогресиван развој ка злодушном одсуству сваке савести, утилитарном преумљењу и екуменистичком јединству без заједнице и заједничарења. Може ли Русија, мање Путиновска а више Серафимовска, дакле, Русија Бориса и Гљеба, Светих Владимира и Александра Невског, Рубљова, Гогоља и Достојевског, постати више од последње наде православних и ропотарници прогреса неприлагођених? Неће ли и тамо дух смердјаковштине однети превагу, претварајући софистицираним средствима слободне људе у понизне робове? Или ће ипак овладати несаломиви дух Светог кнеза Владимира и цара Ивана Грозног, непопустљив према језуитизму и папизму? Не вребају ли вековне опасности вирусне кварежи заметка и када на уму имамо остварење концепта Евроазијског синкретизма у виду другачије Империје, као реплике Империје саздане на глобалној моћи и поистовећивању са безличним? Утркивање са Империјом на стази коју је Империја направила, давно означивши циљ и поставивши препоне и препреке од живог блата, нема изгледа за повољан исход. Победа над Империјом је могућа само у сфери духа, у сфери где је тако болно (за Империју!) и кристално јасно (за људе од духа) видљива империјална поробљивачка мрежа, и преварантска природа „здравог разума“.

Треба се изборити, треба се одупрети искушењима лагодног и удобног човековог пада у глобалистичку затуцаност, безверје и кичерај. Ако признамо неумитност тока светских процеса и као тачан прихватимо закон развоја и пропадања који је дефинисао Константин Леонтјев, сагледаћемо да после цветања хришћанства долази до процеса његовог растакања, као и суноврата православног идентитета. Раде Јанковић прихвата Леонтјевљево успоравање као начин отпора, и то као дужност освешћеног и будног човека окренутог традиционалним вредностима. Не сме човек да склопи очи и прекрсти руке одлучивши да ништа не предузме, у уверењу да ће се и без његовог учешћа ствари саме разрешити на небесима и у поднебесју. Нема повољног исхода ако дух посустане и западне у летаргију. Зато и треба стављати клипове под точкове захукталој и залауфаној машини, коју злонамера усмерава ка сабијању људске силесије у компактну масу, беспоговорно спремну за укрцавање у пространи „Титаник“ према којем теледириговано плови огромна санта леда.

Наравно да је предуслов сваке акције освешћење и буђење, а тада неће бити много тешко ни зазорно да се на „безазлени“ кич и „раскошни“ барок гледа као на манифестације окултне завере. Писац нам то уверљиво поткрепљује описима и приказима сликарских дела Теодора Чешљара, Јована Исајловића Старијег, Јанка Холкозовића, као и барокног (масонског) изображавања Светог Архангела Михајла, те витражног прозора на улазу Православне Академије на Криту са три људске фигуре као стилизованим роговима Јарца (Бафомета, Сатане, односно Луцифера), помажући нам да сагледамо спрегу магије, алхемије, окултизма, паганизма, идолопоклонства, профанизма, масонерије и езотерије.

Бацање мозга на отаву није што и слобода. Нажалост, људи су спремни да за слободу прихвате најсуптилније поробљавање. Креатори Новог светског поретка могли су да изведу паклену рачуницу, пошто им ниједна људска слабост није остала непозната. Тако је и жеља човекова за задовољствима препозната као неутажива, и као солидна подлога за манипулацију и дисциплиновање. Задовољни роб је убеђен да је нашао прави излаз из тешке свакодневице, да је у властитом хедонизму нашао спас. Не осећајући да му је дух покварен и да му душа воња попут устајале баруштине, он ужива у слободи стеченој, како мисли, властитим промишљањем и опредељењем. Наравно да ће поштен човек, какав је писац ове књиге, предузети све да робовима укаже на њихово ропство, на поквареност поробљивача – произвођача задовољстава и масовних хипнотизера, и да позове на ослобађање и противљење покушајима обраде и преумљења.

Болесна цивилизација прави и умножава број болесника, устрашених за судбину своје физичке појавности, грозничаво сконцентрисаних на подмирење благоутробија и чулних задовољстава, и подсмешљиво одбојних према захтевима врлине и морала. У тој радости без праве радости откривења, у том бесловесном уживању без задовољства просветљења, у том миљу без омилија човек се расплињава, постепено нестају у њему човештво и боголикост, а душа пада у стање хипнозе. Својом књигом Раде Јанковић појачава звук будилника, стварајући услове да се у тек пробуђенима, као одговор, чује одзвон у смислу потврде бесмртности душе. Тај одзвон би значио и прекид бесомучног слављења успеха и модерности, крај нарцизма и идолатрије, заустављање труљења, преправљања прошлости и разарања памћења. Тим одзвоном одзвонило би и кваритељском самохипнотичком православном језуитизму. Том одзвону следовало би подвизавање и созерцање, радост проистекла из душевног благостања и поново васпостављена свест о прошлости као темељу нашег идентитета, завештајној баштини и упоришту Истине.

 

(Прочитано на промоцији књиге 15. 5. 2018)

ИЗВОР: sloven.org.rs