Злато пола света завршава у САД и Британији, а одатле „тече“ према 50 породица које дрмају светом

Јуриј Городњенко

ЗАПАД ЋЕ ПОНОВО ПЉАЧКАТИ ОНЕ КОЈЕ ЈЕ ВЕЋ ОПЉАЧКАО И ОПЕТ НАСРТАТИ НА РУСИЈУ И КИНУ

 

  • Светом дрма око 50 главних светских олигарха и кланова, међу којима су главне породице Ротшилд, Рокфелер, Морган, Варбург, Опенхајм, Штерн, Коен, Монтефјоре, Голдшмит, Вајнберг, Лазар, Блајхродер, Валенберг, Сасун, Хамброс, Хајне, Менделсон…
  • Године 1933. амерички председник Френклин Рузвелт је на захтев Вол стрита у циљу „стабилизације банкарског система“ (у условима Велике депресије) издао декрет да се одузме све злато (у кованицама и полугама) у САД које су држала физичка и правна лица. Захваљујући томе су златне резерве амерички Федералних резерви нагло порасле: са 6−8 хиљада тона почетком 1930-тих година на 20 хиљада почетком 1940-тих. Тада су златне резерве САД постале највеће на свету
  • Уследио је нови прилив жутог метала, али се његова количина у Федералним резервама… стално смањивала – за више од 2,5 пута од 1946. до 1972. године (са 20,2 хиљаде на 8,5 хиљада тона). То јест резерве су се смањиле практично за ону количину која је 1930-тих одузета становништву током Рузвелтове реформе. Сада се из Вашингтона тврди да су америчке златне резерве практично непромењене – 8,2 хиљаде тона 2016. године. То злато је „отпловило“ олигархији која контролише Федералне резерве
  • У међувремену је дошло до смањења државних златних резерви и Уједињеног Краљевства. Британска Централна банка, која се, за разлику од америчких Федералних резерви, налази у државном власништву, 1977. године је основала мистериозну структуру под називом Bank of England Nominees Limited (BOEN) којој је дато право да практично неограничено представљања интереса Банке Енглеске. Практично истовремено са појавом BOEN почињу нагло да се смањују златне резерве Банке Енглеске. Парадоксално, док је БДП Велике Британије растао – резерве племенитог метала Уједињеног Краљевства су се смањивале. У другој половини 1970-тих за пола – са 1.200 на 600 тона. У периоду од 1990. до 2000. поново су се смањиле упола – на 300 тона

 

 

 

Сва та средства су у оптицају када хегемонија око 50 главних светских олигарха (породице Ротшилд, Рокфелер, Морган, Варбург, Опенхајм, Штерн, Коен, Монтефјоре, Голдшмит, Вајнберг, Лазар, Блајхродер, Валенберг, Сасун, Хамброс, Хајне, Менделсон и друге) постане нестабилна.

Или када се ради о златном телету. Ни због чега другог они тако не полуде као због племенитог метала..

Ако се погледа историја Запада, она се своди само на једно – богаћење и присвајање жутог метала.

Године 1933. амерички председник Френклин Рузвелт је на захтев Вол стрита у циљу „стабилизације банкарског система“ у условима Велике депресије издао декрет да се одузме све злато (у кованицама и полугама) у САД које су држала физичка и правна лица. Истина, формално им је – у замену – исплаћиван папирни новац, али у практично дупло мањој вредности, тј. то је фактички била конфискација.

Важно је истаћи да се одузимање спроводило у тренутку када су у Сједињене Државе од нацистичке и јапанске агресије масовно бежали становници Европе и Азије. Захваљујући томе су златне резерве амерички Федералних резерви нагло порасле: са 6−8 хиљада тона почетком 1930-тих година на 20 хиљада почетком 1940-тих. Тада су златне резерве САД постале највеће на свету.

Оно што је занимљиво јесте да се одузимање злата од становништва наставило чак и када се криза завршила, иако је после завршетка Другог светског рата БДП Сједињених Држава практично непрестано растао. Само што је тада посебна пажња посвећивана „избеглицама“ из Источне Европе и Азије, које су се „скривале“ од „црвене претње“.

И поново занимљива чињеница – упркос сталном приливу жутог метала, његова количина у Федералним резервама се… стално смањивала – за више од 2,5 пута од 1946. до 1972. године (са 20,2 хиљаде на 8,5 хиљада тона). То јест резерве су се смањиле практично за ону количину која је 1930-тих одузета становништву током Рузвелтове реформе.

Званично објашњење је било да су те „мере неопходне ради одржавања стабилности долара“. Међутим, фактички (ако се не рачунају релативно мале исплате Де Головој Француској) се жути метал прелио у приватну својину оних банкарских група које су биле акционари Федералних резерви.

Истина, до 1970-тих година постојала је могућност (по правилу, формална, које се није користила у пракси) да они којима је новац конфискован после 1933. године замене папирни новац за злато. Међутим, већ 1972. године и оне су нестале, када је председник САД Ричард Никсон укинуо такозвани Бретонвудски систем, који је гарантовао „златни стандард“ долара.

Важна последица те одлуке је било то што су Федералне резерве практично замрзнуле своју званичну статистику. Према њој, америчке златне резерве су од 1972. године, наводно, практично непромењене (8,2 хиљаде тона 2016. године). Пошто ревизију Федералних резерви нико није спроводио, многи економисти сматрају да у њиховим сефовима нема никаквог злата.

Зато у исто то време почиње, према званичној статистици, смањење државних златних резерви Уједињеног Краљевства. Британска Централна банка, која се, за разлику од америчких Федералних резерви, налази у државном власништву, 1977. године оснива мистериозну структуру под називом Bank of England Nominees Limited (BOEN).

Мистериозну, пошто јој је дато право да практично неограничено представља интересе Банке Енглеске, а подаци о стварним акционарима BOEN се нису објављивали. По тврдњама Независне странке Уједињеног Краљевства, контролни пакет в оснивачком капиталу Bank of England Nominees Limited припада приватним финансијским структурама.

И практично истовремено са појавом BOEN почињу нагло да се смањују златне резерве Банке Енглеске. Парадоксално, док је БДП Велике Британије растао – резерве племенитог метала Уједињеног Краљевства су се смањивале. У другој половини 1970-тих за пола – са 1.200 на 600 тона. У периоду од 1990. до 2000. поново су се смањиле упола – на 300 тона.

Погледајмо златне резерве држава које су предале своје резерве САД и Великој Британији.

Уједињеном Краљевству је предато на чување злато земаља из такозваног Комонвелта нација (Аустралија, Канада, Индија, ЈАР, Нови Зеланд и др.) и низа европских континенталних држава (Аустрије, Швајцарске и др.), као и Мексика.

У Федералним резервама САД чува се злато 60 држава, укључујући многе чланице ЕУ (Немачка, Холандија, Италија и др.), азијских савезника Вашингтона (Јапан и др.) и латиноамеричких земаља.

Само у Банци Енглеске је крајем 2012. било 5,1 хиљада тона страног злата, а у америчким Федералним резервама – 6,2 хиљаде тона. То злато је било предато на чување Великој Британији и САД у замену за гаранције пружања подршке кредитно-банкарском систему и очувања безбедности. Осим тога, Вашингтон и Лондон су обећали да неће дестабилизовати унутарполитички систем држава које им предају драгоцености. У замену за то, власници злата су били спремни да зажмуре на то што их фактички краду, што присвајају себи резерве предате на чување.

Донедавно их нису ни дирали. Међутим, сада је „скупљање“ злата достигло врхунац. Великих власника драгоценог метала који се могу преварити и опљачкати – практично више нема. Због тога нису гадљиви ни на мале „клијенте“.

Директор Централне банке Јерменије, који је стекао образовање у Америци, убедио је своју владу да замени своје златне резерве (1,4 тоне) за доларе.

Азербејџан је сместио своје резерве (30 тона) у лондонски трезор банке JP Morgan.

Експлоатација злата у Грузији нашла се у рукама неколико западних финансијских група. „Захваљујући“ њима златне резерве постале су најмизерније на свету – мање од 0,1 тоне.

Истим путем је већ кренуо и Кијев. Украјински премијер Арсениј Јацењук нагло је смањио украјинске златне резерве – само 2014. године смањио их је практично упола – са 42 на 24 тоне. Није тешко погодити коме их је предао.

Али, такве „мрве“ никако не могу да задовоље апетите оних који држе „златну милијарду“.

А то значи да им преостају два пута.

Један – да тероришу оне које су већ опљачкали по неколико пута. Да под плаштом „развоја демократије и борбе против корупције“ смењују владајуће режиме.

Други – да по ко зна који пут покушавају да ставе под контролу богатства Русије и Кине.

Да делују по старој шеми: притисак помоћу санкција, покушаји увлачења у рат, подмићивање елита и, наравно, уцена.

 

 

ИЗВОР: Факти