ЖЕТОН НОВИНАРИ И ЊИХОВИ СПОНЗОРИ

Зорана, Зорана, ниско си пала!

 

Владимир Ђукановић

 

 

Према фолирантима који себе називају новинарима, а суштински су прикривени друштвено-политички радници или мало плаћени лобисти одређених интересних група, увек сам гајио сажаљење. Разумем их шта год да напишу, чак и када лажу, јер ти текстови су услов њихове егзистенције. Зато су они данас као џубокс, у који убациш жетон, и они пишу шта год пожели онај који жетон убацује. То што раде свакако је бедно, јер мање-више сви се продају за ручак и нешто пара, али, Боже мој, ако они не цене себе, ни сам немам разлога да их ценим.

Зато се не љутим на тзв. новинаре Курира, који морају по задатку да силују текстове против тачно циљаних министара, директора јавних предузећа, политичара итд. Наравно, циљ нису одредили они, већ они који их плаћају, и, да будем искрен, веома сам поносан што сам једна од њихових свакодневних тема. Зато позивам њихове спонзоре, а и њих саме, да сваки дан пишу нешто о мени. Тешко да могу да ми пронађу да сам нешто украо, још теже да сам потписао неки штетан уговор, нисам никада ни динар проневерио, живим у истом стану од рођења, ником ништа не дугујем, немам љубавнице, не излазим ноћу јер сам породичан човек, а то је очито све у супротности са жељама њихових спонзора, који вероватно мисле да је добро живети на другој страни од ове коју сам навео.

 

НАМЕШТАЊЕ КОЛЕГА ЗА КОЈЕ СЕ СУМЊА ДА СУ ПРОРУСКИ

Или је можда, по њима, моја највећа мана што нисам спреман да се улизујем разним амбасадорима како бих себи купио политичку позицију. А њихови спонзори озбиљно доводе амбасадоре у проблем са седењем, јер људи не могу да седну на столицу зато што им стално вире из задњица.

Да закључим са тзв. новинарима – на њих се не љутим, њих жалим. Али њихови спонзори јесу прави проблем. Посебно министарка која своју позицију на политичкој сцени купује намештањем својих колега и беспоговорним извршавањем свега што се из неке од амбасада нареди. Рецимо британске, но то није толико ни битно. Или можда и јесте, али тиме нека се баве надлежне службе. Можда нисам толико способан да будем Лабусов саветник и експерт-функционер Г17 плус, можда сам недорастао да будем у институту Ист-вест бриџ, да приђем Трилатерали, да, поред енергетике, будем геније за саобраћај, инфраструктуру и грађевинарство, можда никада нећу срести уживо ниједног амбасадора, посебно не британског, али сам ипак због свега тога срећнији од дотичне министарке.

Срећнији сам зато што ме све то никад није занимало и што свој политички живот замишљам некако другачије, а њој је то питање живота. А, да би тај живот водила и све своје позиције сачувала, принуђена је да гази све око себе и да преко штампе намешта колеге за које јој газде и она сама процене да су превише српски настројени или са евентуално нагињу руској страни. Па још ако су у бољим односима са премијером, то њу уме веома да растужи, а потом да је претвори у аждају, којој је једини циљ да страначког колегу прогута.

 

УЛИЗИВАЊЕ АМБАСАДОРИМА И ФОТОШОП

 

Тако стечене позиције ме не занимају, чак јавно обећавам да ћу тражити да после наредних избора не будем ништа ни у законодавној ни у извршној власти. Баш због тога могу слободно да живим, без оптерећења да ћу нешто изгубити јер са презиром гледам на оне којима је висока функција све. Узалуд је да таквима објашњавам колико је лепо не морати додворавати се амбасадорима, посебно не британском, и како, када дођу у Скупштину на неки од састанака са групама пријатељства, имам ту слободу да им кажем шта мислим.

Она нема, јер они њој доносе мишљење. И – крајње искрено пишем – радије бих пристао да ми гладује породица него да морам да се улизујем амбасадорима, посебно британском, и њиховим чиновницима. Слобода да пишем и кажем шта имам на уму и њен страх да негде нешто не погреши приликом клечања пред амбасадорима, посебно британским, па да изгуби функцију – немерљиве су ствари.

И на крају, знам да нисам ни леп ни атрактиван, вероватно сам све супротно од тога, и ту сам сагласан са њеним жетон-новинарима који коментаришу мој физички изглед по друштвеним мрежама. Не дотиче ме се, утолико мање што физички изглед коментаришу углавном искомплексиране особе, а међу њеним жетон-новинарима има их колико хоћете. Има то и својих добрих страна: срећан што не морам своје фотографије да улепшавам у фотошопу, што је велика привилегија, коју она више никад неће моћи да осети.

Зорана, Зорана, ниско си пала!

 

 

 

ИЗВОР: Нови Стандард