Зашто су фабрике оружја у БиХ у рукама Бошњака

ПИШЕ: Никола Јоксимовић 

  • Већина фабрика оружја у БиХ концентрисана је на територији са већинским бошњачким становништвом и оне раде без контроле централне власти. У РС постоје погони за производњу наоружања који се тек буде и почињу производњу. Међутим, како примат у производњи наоружања изгледа у контексту претњи које целе прошле године упућују бошњачки прваци?
СОКОЛЬНИКИ ВЫСТАВКА КАЛАШНИКОВ АВТОМАТ

Наменска индустрија у Босни и Херцеговини предмет је разматрања и дискусија још од априла прошле године, када је тадашњи представник Бошњака у Председништву БиХ Бакир Изетбеговић дао своју прву ратнохушкачку изјаву у 2018. години.

Кажемо прву, јер су после ње уследиле нове. Тада је Изетбеговић поменуо да БиХ треба да заокружи производњу оружја не само за продају на страним тржиштима, већ и за — „не дај боже“.

Одмах потом уследиле су информације коме фабрике оружја у БиХ, концентрисане у средњој Босни, највише продају оружје. Испоставило се да највише наруџбина стиже из Саудијске Арабије.

Уследиле су информације о планском наоружавању паравојних формација Изетбеговићеве СДА, као и откриће складишта оружја код џамије у селу Матузићи код Добоја.

Ратом су претили и бошњачки ратни команданти, попут Насера Орића и Атифа Дудаковића, а година ратнохушкачких изјава окончана је Изетбеговићевом изјавом у Зеници, на прослави годишњице оснивања 7. муслиманске бригаде одговорне за низ ратних злочина, да БиХ мора да се наоружава како не би постала лак плен својим суседима, Србији и Хрватској.

Оно што је проблем у свему, јесте непостојање поверења и контроле наменске индустрије, која је својим већим делом смештена у регионе у којима готово апсолутну већину чине Бошњаци.

Предлог из Бања Луке о формирању комисије коју би чинили чланови влада РС и ФБиХ, а која би извршила контролу производње оружја у фабрикама наменске индустрије у БиХ, у Сарајеву је наишао на неодобравање.

Када се погледају подаци, испада да се фабрике које производе муницију, пешадијско наоружање, минобацачка и противоклопна оруђа, експлозивне материје, балистичка заштитна средства, оптичка помагала, комплетну војну опрему, па чак и артиљеријско-ракетна оруђа налазе у Коњицу, Сарајеву, Горажду, Травнику и Хаџићима. Самоходна хаубица, најављена од стране Изетбеговића као највећи успех бошњачке војне индустрије, произведена је. Она има калибар од 155 милиметара, домет до 40 километара и ГПС систем за навођење.

Осим тога, наоружање некадашње Армије БиХ, односно Војске ФБиХ, оперативно је, наводи блогер Марко Ђоковић.

„Једино недостаје већи део транспортних точкаша (који су лако набавни) и средства противваздушне одбране да би била комплетна једнa Копнена војска, можда неке нове Војске ФБиХ, АРБиХ или како би се већ звала“, пише Ђоковић. 

Ђоковић наводи и да се око 85 одсто наоружања Оружаних снага БиХ (ОСБиХ) налази на територији ФБиХ.

Истовремено, опрема и наоружање некадашње ВРС више није у функцији, а на територији РС раде три завода — Техничко-ремонтни завод „Братунац“ (ТРБ), Ваздухопловни завод „Космос“ из Бања Луке и Техничко-ремонтни завод „Орао“ из Бијељине.

Декан бањалучког Факултета безбедности Предраг Ћеранић наводи да је један од разлога због кога је војна индустрија БиХ концентрисана тако да се већина фабрика оружја налази на територији ФБиХ резултат, како каже, сплета околности.

„Бивша СФРЈ углавном је у крајевима централне Босне градила фабрике наменске индустрије. Друга је ствар односа према наменској индустрији, који је после рата био испољен и у РС, и у ФБиХ. О томе се не говори, али је крајње време да се разговара коме служи то оружје и шта значи Изетбеговићево `за не дај боже`“, сматра Ћеранић.

Уз све похвале за развој наменске индустрије у РС, додаје Ћеранић, производња оружја у два ентитета је, како каже неупоредива.

Према речима војног аналитичара Славенка Ристића, у ФБиХ су улагали у наменску индустрију, која у том ентитету има значајну улогу у привреди. То није био случај са РС, каже он.

„Можда је то било и намерно тако. Међутим, ТРБ је сада једна од значајнијих компанија у наменској индустрији у РС и ми у континуитету улажемо у нове производе, запошљавамо људе и покушавамо да вратимо наменску индустрију на место где је некада била“, каже Ристић.

Тај нови производ је оклопно возило „Деспот“, представљено недавно на паради поводом годишњице оснивања РС. ТРБ извози око 99 одсто својих производа, а осим ремонта технике и наоружања, бави се и производњом лаког пешадијског наоружања. Завод, у власништву једне јужноафричке компаније, са „Деспотом“ има велике амбиције — између осталог и представљање овог возила на Сајму наоружања у Абу Дабију, где је РС закупила сајамски простор.

Друга два завода, „Орао“ и „Космос“, своју будућност виде у сарадњи са Србијом. Србија је постала сувласник „Орла“, који има амбиције да постане регионални ремонтни центар за руске хеликоптере, док је слично улагање најављено и за „Космос“, који је прошао кроз тежак период, али је, чини се, успео да се консолидује.

„Космос“ је у јуну прошле године потписао уговор о ремонту ракетних система из Србије, што би требало да стави тачку на дуготрајну кризу у овој компанији.

Бројеви и поређења између конкурентских фабрика оружја широм БиХ су једно, али како то изгледа када се стави у контекст претњи које долазе од бошњачких политичких и војних првака?

Претње изриче не само Изетбеговић, већ и Жељко Комшић и то и суседним државама, подсећа Ћеранић, који такву реторику тумачи тежњом да се унитаризација БиХ настави по сваку цену.

Нагомилавање оружја, према Ристићевим речима, није добро ни за регион, ни за БиХ. Међутим, он сматра да се ради више о реторичкој, него о реалној претњи.

ИЗВОР: https://rs.sputniknews.com/analize/201902111118817890-fabrike-oruzje-bosna-i-hercegovina/