Зашто се на усташе не вреди жалити Западу?

 

 

Љубан Каран

 

Усташе биле претеча шуровања западних служби и њихових влада са терористичким организацијама

Ако рехабилитацију усташког покрета прећутно али снажно подржавају САД, ЕУ и Ватикан, а супротстављен му је само српски корпус из Србије и Републике Српске, наша процена мора бити реална – усташки покрет ће у потпуности бити рехабилитован и то у краћем року него што било ко очекује.

Када оптужујемо нову независну Хрватску за рехабилитацију усташког покрета, потпуно смо у праву, само што смо сметнули с ума да се Хрватска у односу на Запад последња укључила у овај прљави посао. Укључила се здушно, искрено и без страха од одговорности, зато што су водеће западне земље тај процес започеле веома давно, по завршетку Другог светског рата, у оквиру супертајне специјалне операције „Гладио“ и сличних, у коју су се усташе одлично уклопиле. Од поражених фашиста прављени су ултрадесничарски терористи за борбу против комунистичких влада. Те чињенице требало би понављати, без обзира што све то постаје помало досадно, јер без помоћи западних обавештајних служби усташки покрет се не би одржао и данас не би постојао, а камоли се дочепао прилике да поново има своју државу.

„Гладио“ и сличне тајне операције основни су разлог што су Срби усамљени у борби против усташког зла, јер од самог краја Другог светског рата почиње смишљено и планско заташкавање и минимизирање усташких злочина, а шта је то него постепени процес рехабилитације. Док су се трудили да стравичне бројке жртава усташких злочина прикажу као комунистичку пропаганду, ми смо наивно мислили да западњаци уствари не знају праву истину. Наравно да су све знали, јер су се усташе њима предавале и они су их саслушавали. Када су у питању злочини усташа, нешто чудно се догађало и у самом епицентру борбе против фашизма и фашистичких злочинаца. Реакција Израела као државе под утицајем Запада није била адекватна тежини злочина, а нека моћна рука је чак успела да утиша и пригуши протесте и оптужбе јеврејских организација широм света, па и оних у Хрватској. Тако се могло догодити да званична хрватска делегација борави у пријатељској посети Израелу и посети музеју холокауста Јад Вашем, док усташе у Хрватској руше покретну изложбу о страдању јеврејске девојчице Ане Франк у фашистичком логору.

УЛОГА ЗАПАДА У УСТАШКОМ РУШЕЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Носиоцима западне моћи није мирна савест и нису чисте руке по питању избора снага за насилно рушења Југославије, а поготову по питању начина решавања српског питања у Хрватској. Југословенске тајне службе знале су много о везама западних обавештајних служби и њихових влада са усташким покретом, али сазнања нису правилно тумачена, тако да нису јасно сагледане размере те сарадње и постављање нових циљева који су угрозили српски народ на Балкану. Ако је у првим деценијама усташки покрет кориштен искључиво за обрачун са комунистичким земљама, пре свега са Југославијом, касније су укључени у реализацију исто тако важних стратегијских циљева Запада – потпуног овладавања НАТО Балканом стварањем мањих сателитских држава, елиминације руског утицаја на Балкану и компромитације комунистичких режима до изједначавања са фашизмом. За остварење тих циљева све је било дозвољено, па и драстичне изворне методе усташког покрета, од тешких ратних злочина до етничког чишћења огромних размера у којима су страдaли Срби. Ни тада ни данас Запад на те прљаве злочиначке операције усташких снага није гледао као на обрачун са Србима, него као елиминацију руског утицаја и проширење НАТО зоне, где су кршење људских права и правила рата ситна непријатност у односу на постигнуту корист. Уосталом, сви прљави послови и злочини приписани су усташама, и само их је требало заштитити од међународне одговорности и наставити њихову рехабилитацију.

 

Само се треба довољно позабавити збуњујућим нејасноћама у односу западних обавештајних служби, пре свега америчких, према тероризму, терористичким организацијама, према фашистичким злочинцима, према усташким лидерима и злочинцима и њиховим терористичким организацијама итд, и ствари постају логичне и јасне. Логичне са становишта специјалног рата, хладног рата, и других за јавност најчешће невидљивих обрачуна. Ту су једина логика и генерални став били – ако су корисни за нашу ствар и наш коначни циљ, све им је опроштено.

 

УСТАШКИ ПОКРЕТ И НАТО ОВЛАДАВАЊЕ БАЛКАНОМ

 

Врбовање усташких главешина за обавештајни, субверзивни и терористички рад по завршетку Другог светског рата није био никакв проблем, јер су сви редом огрезли у злочину и тако потпуно подложни уцени. За њих је то у већини случајева била сламка спаса и једина шанса да остану живи. Сваки суд за њих би у то време имао само једну пресуду – смртну. Вођствима западних тајних служби не само да није сметало што врбују тешке злочинце него је то било пожељно, јер им је олакшавало рад са њима у смислу потпуне послушности и контроле.

Док су у оквиру тајне операције „Гладио“ или сличних, злочинци из других поражених фашистичких војски, па и из немачког Вермахта, СС јединица и немачких тајних служби коришћени као појединци или мање радне групе на научним, обавештајним, субверзивним и другим пројектима, усташки покрет је прихваћен у целини, као компактна организација. Процењено је да се одлично може искористити њихова организациона схема и субординација, па и новац који су опљачкали за обавештајна и субверзивна дејства према комунистичком делу Европе. Између осталог, имали су велика искуства у обрачуну са кoмунистима која су за западне службе била драгоцена. Планском дисперзијом постигнуто је то да су усташе могле деловати у сваком делу света, од Аустралије до Канаде и од Јужне Америке до сваког кутка Европе.

Прва идеја Запада је била да се Југославија, уз помоћ усташа, разбије одмах по завршетку Другог светског рата. Било би наивно помислити да су такву идеју и такав план направиле разбијене и заробљене усташе по сабирним центрима у Аустрији, Немачкој и Италији. Наравно да је то био план западних служби, где су уцењене усташе биле само извођачи радова. Није логично да се усташе пред партизанима повуку из Хрватске, да би се на ту исту територију враћали са намером да подигну оружани устанак. То је била идеја Американаца и Енглеза. Данас су процурели подаци о томе да ни Американци ни Енглези нису хтели да ухапсе Анту Павелића док је био у Европи, него су се упустили у трговину и оперативне комбинације са њим. Јер прва диверзантска група од 20 водећих усташа активирана је док је Павелић још био у Аустрији, одмах по завршетку рата 1945. године. Убачени су из Италије, а групом су командовали најповерљивији Павелићеви официри – пуковник Анте Мошков, командант поглавниковог телесног здруга, и пуковник Јосо Рукавина, управник злогласног усташког редарства у Усташкој надзорној служби.

 

Макс Лубурић са усташама
Макс Лубурић са усташама

 

Након тога Павелића склањају у Аргентину, али се усташке терористичке активности према Југославији настављају. Најкрвавије усташке главешине по наређењу Павелића убациване су тајно у Југославију, као што су Макс Лубурић, Рафаел Бобан, Анте Врбан, Фрањо Судар и други да би покренули оружани устанак „крижара“. Убачен је чак и шеф полиције НДХ Ерих Лисак, сви са подручја под контролом западних војних формација. Ко им је то омогућио? Зашто нису похапшени и суђени као што су хапшени и суђени немачки фашисти? Ко им је омогућио да већ 1947. године по наређењу Павелића изведу велику терористичку акцију „10. травња“, којом су руководили усташки врхунски обавештајац Божидар Кавран и крвници из Јасеновца попут фра Мирослава Филиповића Мајсторовића и Анте Врбана. Тај давни тајни договор са усташама имао је за циљ подривање Југославије тероризмом. Само у периоду од завршетка Другог светског рата до прве половине 80-тих година усташе су убиле 20 југословенских грађана у иностранству, од којих једног амбасадора и више дипломатских представника, извели су 22 убацивања терористичких група у Југославију, 87 експлозија подметнутих мина и бомби и 13 подметања пожара. Њихова спремност за крваве операције и лако проналажење извођача терористичких акција само је јачала поверење и везе са западним обавештајним службама.

ПОМОЋ ЗАПАДА ПАВЕЛИЋУ И УСТАШАМА

То је основни разлог зашто ниједан усташки главешина није ухапшен на Западу и зато се догодило да слободно шетају Европом и праве своје базе и организације широм света, док су немачки фашисти стрељани и вешани ако пре тога нису сами себи пресудили. Док немачки фашисти нису смели ни да помисле на некакво организовање или политичко деловање, усташки фашисти, и то они којима су руке крваве до рамена, живели су слободно и организовали се јавно не само у политичке него и чисто терористичке организације. Треба бити, не само наиван него и приглуп па поверовати да је то могло да се догоди случајно или да су усташке главешине једину помоћ имале од Ватикана и његових тајних „пацовских канала“. Јаке везе западних служби, па и њихових влада, са усташама нису никада прекидане, од завршетка Другог светског рата до данас. Чак се може рећи, да су усташе биле претеча шуровања западних служби и њихових влада са терористичким организацијама, које ће се касније проширити на исламски тероризам и постати редовна пракса и традиција у њиховом оперативном раду.

Приче о томе како су усташки злочинци успели да побегну у земље где су били недоступни њиховим службама безбедности једноставно нису тачне. Права је истина да су им они помогли у бекству, скривању, организовању и терористичком деловању. Павелић је у Аргентини основао Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), као наставак усташког покрета. Ова терористичка усташка организације имала је седиште у Буенос Аиресу, али се зна да је имала своје испоставе које су без проблема деловале у САД, Канади, Аустралији и земљама западе Европе. Тешко је и набројати све усташке терористичке организације по свету које су оснивали усташки ратни злочинци. Ако на овом свету постоји отеловљење зла у једном човеку, онда је то свакако усташки генерал Макс Лубурић, управник система концентрационих логора у НДХ, па ни он није осећао потребу да се крије, него је у Мадриду основао Хрватски народни одпор (ХНО), усташку терористичку организацију која се разгранала широм света, а посебно је био јак његов огранак у Аустралији који је водио познати усташа Срећко Ровер. По тим питањима Запад упорно ћути.

Ако се на западу тврдило да су им били недоступни усташки злочинци у Јужној Америци, где су владали профашистички режими, или у Шпанији, где је владао фашиста Франко, како им је промакло оснивање Хрватског револуционарног братства у Аустралији, које је деловало и у Италији, а извело је многе драстичне терористичке акције? Како им је промакло оснивање Хрватског народног одбора. Основао га је Бранко Јелић, који је цео рат провео у изолацији у Енглеској, под пуном контролом Енглеза. Уосталом, најбољи пример толеранције и минимизирања усташких злочина је Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова у влади НДХ, који је лично потписивао документе о хапшењу, затварању и ликвидацији Срба, Јевреја и Рома, а након рата је мирно живео у САД, у Калифорнији. Двадесет година САД су одбијале његово изручење СФРЈ ради суђења. Изручили су га пред смрт, јер је наводно пожелео да умре у Хрватској.

 

 

Ово враћање у далеку историју усташког покрета и његове везе са западним обавештајним службама и владама има само једну сврху – да би се пронашао одговор на питање да ли се данас нешто променило у овим тајним везама које су нанеле велику штету српском корпусу. Не само да су те везе нанеле велико зло него и даље озбиљно прете српским интересима и српској безбедности. Јер присуство и говор америчког министра одбране, Виљема Перија на сахрани Гојка Шушка, предстaвника усташке емиграције и лидера проустачког крила ХДЗ, јасно говори о континуитету тајних веза. Да ли се бар од тада нешто променило или и данас, по инерцији или вишедеценијском плану, подржавају данашњи усташки покрет, који се преселио у нову независну Хрватску и њоме суверено управља уз нека ограничења и директиве Запада по питању спољне политике.

 

ШТА ЗНАЧЕ НАШИ ОДНОСИ СА ХРВАТСКОМ?

Оно што наша Влада мора имати у виду приликом разговора о унапређењу међудржавних односа са Хрватском јесте непријатна чињеница да Запад и даље снажно подржава проусташки део Хрватске, верујући да су им само они поуздани доказани партнери. Континуитет је неспоран – како су их усмеравали и помагали седам деценија, тако их помажу и данас. Како су потпуно занемарили њихове тешке ратне злочине из Другог светског рата, игнорисали њихове терористичке злочине након рата, тако данас не желе да виде ратне злочине из грађанског рата. Штавише, данас знамо да су злочиначке војне операције „Бљесак“ и „Олуја“ заједнички америчко-хрватски злочиначки подухвати. Драстичне усташке методе спроведене кроз убиства цивила, етничко чишћење, пљачке, паљење читавих села и уништавање друге имовине како се протерани не би имали где вратити нису сметали САД и Западној Европи. Ко да им сада верује да би убудуће њихов став према Србима могао бити другачији од усташког. Јер САД и водеће земље Запада све време покушавају да наметну своја решења сукоба и сучељавања на Балкану, лажно се представљајући као неутрални фактор, а све време су отворени савезници свих српских противника.

Политика нове независне Хрватске према Србији препуна је празних обећања и непријатних изненађења. У исто време са Запада нема критике тог режима који отворено заудара на усташки и фашистички. На нашу жалост, постоје два стратегијска разлога западног слепила према овом проусташком режиму. Праве разлоге оваквог понашања САД, НАТО и Запада у целини није лоше поновити још једном. Прво, централна акција компромитације комунистичких режима одвија се преко проусташке владе у Хрватској, и то: покретањем судских процеса за наводне ратне и поратне злочине комуниста против усташа (оптужени су чак и водеће личности левог крила ХДЗ Јосип Бољковац и Јосип Манолић); помпезним комеморацијама побијеним усташама у Блајбургу уз потенцирање комунистичких злочина; проширењем спискова наводних злочина комунистичке војске и комунистичких режима на Худу јаму и друге локације, где је крајњи циљ да се по злу и злочинима потпуно изједначе фашизам и комунизам. Друго, хрватска Влада је носилац елиминације руског утицаја и доприноси потпуном НАТО овладавању Балканом, што подразумева прихватљивим злочиначке војне операције, етничко чишћење, тихи егзодус и друге драстичне радње против српског корпуса, за који се верује да је руски ослонац и експозитура, а за остварење тог циља све је дозвољено.

 

Свака нова година и свака нова манифестација у Хрватској, где су кључне комеморација у Блајбургу и прослава акције „Олуја“, нови су искорак према рехабилитацији усташа и злочиначке НДХ. Све више се усташе приказују као невине жртве, а њихови злочини се минимизирају и приказују као комунистичка пропаганда. Усташки преци постали су понос хрватских породица, па и највиших функционера у Хрватској. То је тренд који ни један званичник Хрватске не може зауставити, чак и када би хтео. Ко су они да анулирају нешто што усташки покрет пропагира и остварује већ сто година уз све већу западну подршку. Ретко и благо одрицање званичника од усташког покрета само је варка, јер, ако и смене понеког министра као усташког екстремисту, у владу доводе још горег.

 

УСТАШЕ СУ ДАНАС БАЛКАНСКА ПЛАТФОРМА САД

 

Српска мањина у Хрватској полако посустаје и губи битку за основна и друга људска права. Није успела ни прагматична подршка проусташком ХДЗ. Повратак прогнаних је симболичан, а исељавање под притиском и даље траје и већ је добило ново име – „тихи егзодус“. Јер, док се један Србин врати у Хрватску, пет их напусти ову проусташку државу. Прокламовани циљ свођења Срба испод три одсто је постигнут, што ће озваничити нови попис становништва. Тада Срби у Хрватској неће више имати никаквог утицаја на хрватску политику, па тако ни на своју судбину. Неће више бити унутрашње политичке снаге која би се супротставила завршној фази рехабилитације усташког покрета. Неће више имати загарантована три места у Сабору и њихов глас се неће чути. А хрватски антифашити? Доскоро им је неприкосновени вођа био Стипе Месић. Ако су сви такви, онда боље да не постоје, јер би само ојачали усташтво и фашизам.

То су прилике које чине полазну основу у разговорима и преговорима са Хрватском. Чињенице стварају дилему – да ли наша Влада разговара са некаквом демократском владом чланице ЕУ или са представницима изворног усташког покрета. Наравно да то није исто, јер у првом случају сваки договор је могућ, а у другом случају можемо очекивати бахатост, непријатна изненађења, превару, мржњу, сукоб и злочин. Довољно познајемо усташки начин вођења политике који је у складу са њиховим симболима на којима полажу заклетву – пиштољ, нож и бомба. Када би Запад био искрен, о нормализацији односа са Хрватском разговарало би се у Вашингтону јер ће Хрвати по своје мишљење свакако ићи у САД. Неће то Американци признати и настојаће, као и до сада, да све изгледа као да су Хрвати својевољно осиони и бахати.

Оно што морамо знати, јесте, да уствари о добросуседским односима са Хрватском разговарамо са САД и НАТО кроз уста хрватских представника. Србија је већ притиснута разговорима са косовским Албанцима, у којима им је све дозвољено (треба само анализирати ту трагикомичну представу око Заједнице српских општина). Разговори или преговори са Хрватском биће нешто слично са становишта западне пристрасности. Граница са Србијом и измишљени проблеми Републике Српске у Посавини сигурно ће бити на дневном реду, а свака међународна арбитража за Србе је унапред изгубљена.

 

Бета

 

 

Да ли је случајно наш председник Александар Вучић ове године посебно потенцирао оно што је прошле обећао – да Србија више никад и нигде неће дозволити неку нову „Олују“. Да ли председник зна нешто што ми не знамо о будућим намерама и плановима усташког покрета ка проширењу Хрватске и плановима САД о потпуној контроли Балкана? Да ли то подразумева неко ново етничко чишћење „проруске популације“ у Републици Српској, на Косову или југу Србије? Страх од нове „Олује“ је оправдан ако је ону претходну Запад већ прећутно прихватио као ефикасно и корисно средство и за усташке интересе и за интересе НАТО.

 

 

 

 

ИЗВОР: НОВИ СТАНДАРД