ЗАШТО СЕ ДРЖАВА СРБИЈА НЕ БРИНЕ ЗА СВОЈЕ СУНАРОДНИКЕ У РЕГИОНУ И СВЕТУ?

 Никола Влаховић

 

 

  • Мада Србија као мултиетничка заједница, у којој равноправно са већинским народом живе Мађари, Румуни, Хрвати, Бошњаци (муслимани), Албанци, Роми, Бугари, Црногорци и други, већ деценијама чини све да они и заиста буду део једног широког заједништва, Срби не могу да се похвале да су и њихова права на исти начин заштићена у околним државама у региону.
  • Напротив, ускраћено им је много тога, а негде су им угрожена и основна људска права. Тако, на пример, у Албанији је административно “избрисано” чак 100 хиљада Срба, у Словенији чине 2 одсто становништва а немају статус националне мањине, а у Црној Гори не могу бити оно што јесу: конститутивни народ. У Македонији су их пописивачким манипулацијама бројчано знатно смањили, а на Косову и Метохији, Срби су на својој уставној и историјској територији постали “дијаспора”.

 

 


 

 

Надлежне државне институције у Србији никада нису утврдиле приближан број својих грађана који живе у такозваној дијаспори.

Подаци којима оперишу разна удружење Срба у свету, говоре да се та бројка креће између 4, 5 до 5,5 милиона људи. Уколико је то тачно, онда је тачна и прогноза групе стручњака за миграционе токове из Чикага, која говори да би Србија ускоро могла постати светски феномен, јер би већи део њеног становништва живео у иностранству!

По свему судећи, у Србији ће ускоро остати онај мањи део, састављен од најјефтиније радне снаге са минимумом образовања, пензионера, политичких племена запослених у државној служби, али и криминалаца и пропалитета свих калибара…

Само на простору Балкана, у околним земљама, Срба има око два милиона, а режим Александра Вучића се труди свом снагом да ту чињеницу не помиње у својим “милосрдним мисијама”, да му неко случајно не би замерио да води “патриотску политику“, којом је ратних деведесетих терорисао све око себе.

У једном од својих скорашњих напада мржње према Србима (на Трећој међувладиној конференцији Европске уније и Србије), преобраћени Александар Вучић се у “неформалном” делу опет ружно нашалио са сопственим народом па је рекао: “…Срби се увек питају има ли живота на Марсу!”. Истина, какав им је живот у његовом режиму, не би било чудо да на Марсу има више живота него у Србији.

Србе који су након распада Југославије остали да живе у новоствореним државама, дакле, ван граница Србије, Вучићев режим третира као робу којој је истекао рок: даје их по багателној цени или их великодушно поклања шовинистичким коалицијама у региону, које их систематски, годинама, брутално асимилују или протерују.

Не постоји држава на европском континенту, а вероватни ни у свету, која се на овај начин одриче свога народа и која га на овај начин понижава. Дана 31. маја ове године, члан Председништва Босне и Херцеговине из Републике Српске, Младен Иванић, службено је обавестио Владу Србије и њеног премијера да се Срби у БиХ осећају усамљени и да страхује од наставка прегласавања у органима БиХ, које је почело одлуком о попису, као и од угрожавања националних интереса Срба у БиХ.

Федерација БиХ је етнички очишћена од Срба, а Сарајево (где је пре рата живело 150 хиљада Срба) у томе је најдрастичнији пример. У многим сарајевским насељима, чак и након након Дејтонског мировног споразума, проведено потпуно етничко чишћење.

Тако, на пример, само у једном насељу (код Илиџе), које је пре рата било готово сто одсто српско, данас нема ниједног Србина. У већини сарајевских школа нема ниједног српског ђака, а Срби су сведени на минималан проценат и у администрацији ФБиХ!

У институцијама ФБиХ запослен је минималан број Срба, јер се се у пракси не поштује уставна одредба о пропорционалној заступљености. Према званичним подацима институција БиХ, од укупног броја државних службеника у ФБиХ, 66,54 одсто чине Бошњаци, 26,19 одсто Хрвати, а свега 4,26 одсто Срби.

Али, уместо праве, оштре, државничке реакције, која би упозорила председника председништва БиХ, Бакира Изетбеговића, на последице оваквог стања (уз позивање на околност да је Србија гарант Дејтонског мировног споразума), Вучић се само захвалио Иванићу на информацијама и лаконски констатовао да „…Србија жели добре и најближе односе са Босном и Херцеговином…“. Тачније, да га питање дискредитације босанско-херцеговачких Срба уопште не занима!

Непуних три недеље након Иванићевог очајничког апела да Србија нешто учини, дакле, 19. јуна ове године, уочи потписивања некакве бесмислене Декларације о унапређењу односа и решавању отворених питања са Хрватском, Вучић је опчињен лажном представом о сопственој важности, цитирао самог себе(!), па је рекао: “…Што ја кажем, да чешће Хрвати уђу у српске ципеле, а Срби у хрватске, чини ми се да бисмо се боље разумели…”

Србија и Хрватска имају нерешене проблеме граничне линије, сукцесије, питања привредних друштава, питање дугова, права мањина и несталих…Али, Вучић би најрадије да се о томе уопште не говори. Посебно не о повратку прогнаних Срба из Хрватске у своја родна места, тамо где су њихови преци живели вековима.

Није то поменуо, јер би се онда отворило питање њихове приватне имовине, која се процењује на око 30 милијарди евра (о чему врло прецизне податке има Документациони центар “Веритас”  који води бивши судија из Задра, Саво Штрбац).

Уместо свега тога, Вучић је Србима из Хрватске забио нож у леђа и прихватио “компромисно решење” у Бриселу (18. јула ове године), којим је могуће на захтев Европске уније, да Србији буде одузето право да суди хрватским ратним злочинцима (незванично, све то у замену за отварање два преговарачка поглавља са Европском унијом!).

У покушају да опере своју гадну биографију из деведесетих, Вучић је спреман на све, па и да Србима наново смести улогу колективне кривице због распада претходне државе. Хрватски “драговољци” изгледа нису схватили да им је Вучић учинио велику услугу, па су током поподнева и вечери (19. јула) подигли медијску галаму на највиши ниво, тражећи од своје владе да испита “могу ли хрватски бранитељи нормално да прелазе границу са Србијом”. И одговор је стигао: могу наравно, сваки хрватски “драговољац” је дражи Вођином режиму од наивних Срба који су деведесетих поверовали и њему и његовим тадашњим вођама и кренули у братоубилачки рат.

Такве Србе, Вучић данас прогања или их, као у Хрватској и Босни и Херцеговини, а посебно на Косову и Метохији, проглашава за криминалну, бунтовничку, антиевропску и антицивилизацијску групацију. Оптужује их, кад год му затреба, као да је у питању нека нова завереничка “Црна рука”, која му ради о глави.

Али, као и у сваком монструозном сценарију, све је сасвим супротно од тога: Вучић ради на томе да преостале косовско-метохијске Србе сасвим преда албанском режиму у Приштини, да босанско-херцеговачке Србе остави на милост и немилост такозваним “федералним” властима и америчкој окупационој администрацији, а да Србе у Хрватској заувек избрише са списка приоритетних политичких питања. Исту судбину је наменио и Србима у Албанији, Македонији, Румунији и Мађарској.

О Србима у Црној Гори, који имају сва права да захтевају да буду конститутивни народ, Вучић говори као о националној мањини! Њему и његовим политичким и криминалним покровитељима из братске државе, никако не одговара да се неко превише декларише као “црногорски Србин”, да не би повредили осетљиве евроатланске уши.

Зато је негде и смишљена идеја о формирању некакве, на први поглед, неполитичке групације Срба у Црној Гори, који сада траже статус националне мањине. Да би пројекат минимизирања Срба у Црној Гори сасвим успео, Вучић се у Србији бави промоцијом права црногорске мањине у Србији, чији број ни у ком случају не може да се упоређује са бројем и значајем Срба у Црној Гори.

Циљ је да се “изједначе” обе заједнице као мањинске. То би задовољило оба режима, и онај у Подгорици и овај у Београду, јер би тако били ближе анационалној идеологији НАТО пакта коме не требају никакви “историјски народи” него слуге покорне, без мозга, достојанства, слободе и историјског памћења.

Репулике Словенија је још 1992. године избрисала из регистра грађана чак 25.670 Срба. Део њих је, захваљујући тужби Европском суду за људска права у Стразбуру, решио свој статус и њима је одређена и одштета. Највећи број њих још није решио то питање и није сигурно да ће у томе и успети.

Срби су у Републици Словенији најбројнија национална групација са простора некадашње Југославије, али данас имају мање права него веома утицајна геј-заједница у овој некадашњој југословенској републици!

Мада већ годинама покушавају да се изборе за статус националне мањине како би добили сва она права која им по европским правним стандардима припадају, Срби немају по том питању подршку од власти из Србије. Посебно у задњих четири године, док њоме влада аутократски Александар Вучић. Никада, током свог протеклог мандата, Вучић није поставио питање словеначком политичком и државном вођству у вези статуса скоро 40 хиљада Срба (који у тој држави чине око 2 одсто укупног становништва).

А, као што је познато, добијање статуса националне мањине за Србе у Словенији вишеструко би било важно – то би значило и гарантовано посланичко место за представника те заједнице у парламенту, учење српског језика у школама, финансирање из буџета Словеније, присуство у јавном сервису путем емисија на српском језику…

Мада је добијање статуса националне мањине утемељење у правном систему Словеније, захваљујући Декларацији коју је Словенија донела под утицајем међународне заједнице, то не функционише.

Декларацијом је предвиђено оснивање посебног савета за питања нових националних заједница. Савет је био формиран, али није био активан. Опет је изостала подршка од државних институција из Србије.

Властодржац у Београду пристаје на све: да са Словенцима формирамо пословне клубове, да обострано отворимо врата за туризам, културну размену и ако треба и заједнички космички програм, само није спреман да затражи од Словеније да испита могућност да Србима у Словенији, коначно дају статус националне мањине.

 

 

       Вучић поручује Србима: “Летујте у Албанији!”

 

 

Упркос томе што Срби у околним државама данас немају никакву заштиту од своје матице, велеиздајничка мисија Александра Вучића иде даље, па је умишљени Вођа крајем маја месеца ове године, уочи посете Албанији, без имало размишљања дао изјаву у којој тврди да положај Срба у Албанији “може да се побољша” (као да је већ добар, само да га још мало он и Еди Рама “дизајнирају”!).

Истовремено, представници Срба у Албанији су једва успели некако да се докопају прилике да кажу неким страним медијима реч-две о томе како, уствари, деценијама већ немају никаква права и како су избрисани са етничке мапе ове земље!

Ипак, мимо Вучићеве воље, у амбасаду Србије у Тирани, стигао је током његовог боравка представник скадарских Срба Симо Хајковић, који је и председник православног словенског Удружења Свети Владимир из Скадра, који је рекао је присутнима дословно рекао да је “ситуација мирна али неизвесна” те да они (Срби у Албанији) нису задовољни својим положајем, јер немају ни најмање права која би требало да има једна мањина, па је почео да набраја: “…Немамо школу на нашем језику, немамо наше новине, не постоји ниједна телевизијска емисија на српском, не поштује се ниједна међународна конвенција о мањинама…”.

Захваљујући храбрости и упорности једног човека, Вучићу је у Тирани речено све о лошем положају Срба у овој земљи, али та истина није стигла до његових медија у Београду. Лично се потрудио да то не буде битна тема. Али, чињенице су јаче од његове демагогије и прећуткивања стварног стања ствари. Срби у Албанији још чекају закон о националним мањинама, док их је више од 100.000 “нестало” из матичних књига у Тирани, тако што су називани другим именима и преизменима.

Према попису становништва из 2011. године, Срба у Албанији званично има само 155, јер су мањине бојкотовале попис, а процењује се да Срба, само у области Скадра и Фијера има више од 30.000! Статус Срба у Албанији је и даље раван статусу прогоњених звери. Драматична је њихова борба за очување идентитета, изворних имена и српског језика.

А, мајке Србије нема да помогне! На њеном челу све сами велеиздајници и криминализована, примитивна и необразована банда којој је важније да пољуби скуте арапским шеицима него да заштите властити народ у овој увек проблематичној земљи која је и данас синоним за цивилизацијско дно.

Уместо да због свега тога одмах понуди државну помоћ Републике Србије и да затражи објашњење албанске владе и њеног премијера Раме, Вучић је понудио Србима из Албаније “олакшице” приликом добијања српског пасоша! Да их што лакше и безболније исели и тако помогне стварању етнички чисте Велике Албаније!

Спрдајући се, очигледно, са онима које макар формално представља, поручио је Србима из Србије: “…Летујте у Албанији, на албанском мору!”. Овај његов позив, као сензационалну вест, пренео је са великим чуђењем загребачки “Вечерњи лист”. У Србији, ниједан медиј ову његову скандалозну изјаву није смео ни да помене.

Истовремено, док Вучић “афирмише” пријатељство са Албанијом где “бришу” 100.000 Срба, Срби са Косова и Метохије полако постају “дијаспора“, захваљујући Вучићевим велеиздајничим пословима. Тако је, према последњем попису становништва (2011. године), број становника Косова и Метохије износио 1.739. 825, али без три општине на северу ове српске покрајине (Лепосавић, Зубин Поток и северна Митровица где Срби чине 100 одсто становништва). Од укупног броја пописаних, 92,93 посто чине Албанци, а 1,47 Срби. Ова бројка “од ока”, саопштена је јавно и то пред међународним посматрачима.

Насилничким методама, Срби из ових непописаних општина, данас су за Вучића његови највећи непријатељи јер ни под каквим околностима не желе да постану део албанске парадржавне администрације у Приштини. Вучић им се свети на сваком кораку. Али, и они ће се на крају њему реванширати.

 

 

       С вером у Бога, за Џуму, Расима и Меху

 

 

Подаци из пописа становништва у Македонији из 2002. године, говоре да Срба има око 37.000, али је веома перфидном пописивачком политиком “нестала” бројка од преко 50. 000 Срба! У међувремену је, наводе, најмање 15.000 њих је у очајању затражило држављанство Србије.

Али се на српски пасош чека унедоглед. Вучић и македонским Србима, уместо подршке да остану своји на своме, нуди бесконачно дуго чекање на српски пасош. Упркос тешким административним препрекама које његов режим прави, у последњих четири година чак 15.000 затражило држављанство Србије.

Али, ако не брине о српској мањини у Албанији и Македонији, Вучић сва чини да се муслиманска (бошњачка) мањина у Србији осећа повлаштеном у сваком погледу.

У децембру месецу прошле године, приликом отварања школе и дијагностичког центра у Новом Пазару, повео је са собом и амбасадора Уједињених Арапских Емирата, Џуму Рашида, а догађају су присуствовали и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић, градоначелник Новог Пазара Мехо Махмутовић и још неколико напредњачких главешина.

Хвалећи до небеса своје “арапске пријатеље”, Вучић је прећутао да је овај догађај бојкотовао председавајући Савета министара БиХ, Денис Звиздић коме се није допало име школе (“Свети Сава”). Незадовољан што Нови Пазар и околина не личе не Абу Даби, Вучић је окупљенима рекао: “…Међутим, морамо још да радимо и да градимо више, а то не бисмо могли да није вас који сте веровали и у Џуму и у Расима и у Меху…”

Само недељу дана након овог догађаја, током своје “балканске посете”, са Вучићем се нашао сада већ бивши председник турске владе, Ахмет Давутоглу, који је од Вучића захтевао да се “потпуно ангажује” у заштити муслиманске (бошњачке) мањине у Србији, те да у вези са тим, “тесно сарађује” са федералном владом Босне и Херцеговине, тачније, Бакиром Изетбеговићем! Од кога то Вучић треба да штити бошњачку мањину, која дели потпуно иста права са Србима?

Истовремено, током 2015., па све до половине 2016. године, положај Срба у Босни и Херцеговини, постао је најгори од како је потписан Дејтонски мировни споразум. Стални покушаји дискредитације Републике Српске, умањивање броја “федералних Срба”.

 

 

Бришу Србе из Румуније, уписују Влахе из Србије као Румуне

 

 

Траје и потпуна игноранција Вучићевог режима према Србима у Румунији, посебно од како се два пута у прошлом мандату (последњи пут у октобру прошле године) састао са председником румунске владе Виктором Понтом, коме је рекао да је “питање Срба у Румунији одавно решено”.

Истовремено, Понта је охрабрио Влахе на истоку Србије да се јавно декларишу као Румуни, чему се један део њих, који су лојални Републици Србији, успротивио. Траје прави рат између две фракција Влаха на истоку Србије, док Срби у Румунији постоје тек као статистички податак, или, још горе, као погрешан статистички податак, јер се број аутохтоних румунских Срба увек крио, па и данас, кад је Румунија чланица Европске уније, он још увек није познат. Пописивачи у Румунији раде исто оно што раде и у другим околним државама: умањују број Срба или их асимилују и пописују као Румуне.

Пре само двадесет година, Срба у Румунији је било више од 30.000. Данас их има тек негде око 15.000, са тенденцијом потпуног нестанка. Немамо довољно ђака за наше српске школе и српску гимназију „Доситеј Обрадовић” у Темишвару и могуће је да ће једна од најстаријих гимназија у овом делу Европе, бити угашена.

 

 

Срби широм света

 

 

Жалосна је и историја Срба у земљама у најближем окружењу изван бивше Југославије. Иако су они некада чинили већину у великом броју насеља у Мађарској, чак до Сентандреје, која се налази северно од Будимпеште, њих данас у тој републици има једва 10.000, колико их живи и у Данској. Некадашња неформална српска престоница у Мађарској, Сентандреја, скоро да више нема Срба, а оно мало њих сачувано је искључиво у туристичке сврхе.

Не рачунајући земље некадашње Југославије, изван Србије највише Срба живи данас у Сједињеним Америчким Државама, њих око милион (највише у Чикагу и око њега). Највише потомака српских исељеника, међутим, живи у Турској: између 6 и 9 милиона данашњих Турака има неког претка српског порекла .

Званично, у овој земљи живи око 15.000 људи који се осећају и изјашњавају као Срби. Ниједна српска влада до данас није поставила питање, како ти Срби у Турској живе и која су им права ускраћена. Са друге стране, Турци су у Србији (још у време социлазима) добили све на свом језику, од писма, језика, медија, до свих других припадајућих права.

У Украјини данас званично живи само око 1.000 Срба и сви они су економски мигранти из 20. века. Поређења, на маленој Малти живи око 2.000 Срба. У 18. веку, у доба царице Катарине Велике у Украјини, тада делу руског царства, живело их је десет пута више, али су се брзо стопили са језички, верски и културолошки блиским Украјинцима и Русима.

Од европских земаља изван простора бивше СФРЈ, највише Срба живи у Немачкој, њих преко 700.000. Срби су се у неколико великих таласа исељавали у 20. веку, а крајње дестинације биле су им, осим поменуте Немачке, још и Аустрија (око 350.000 српских исељеника и њихових потомака), Швајцарска (200.000), Француска и Шведска (по око 120.000), Уједињено Краљевство (80.000)…

У државама Западне Европе, у које су се Срби, углавном, иселили тек у 20. веку и највише из економских разлога, домаћини су обезбедили о свом трошку образовање деце исељеника о матерњем језику, књижевности и историји. То је за већину Срба у најближем окружењу, у земљама у којима већ вековима бораве, недостижан сан.

 

 

ИЗВОР: Гето Србија