Зашто је Хрватска у паници?

Љубан Каран

 

 

 

  • Лака победа и потпуна власт у Хрватској резултовали су еуфоријом и одлуком да се крене у пуну рехабилитацију усташтва.
  • Велики успех усташког покрета у Хрватској могао би се претворити у велики дебакл. Нико то није очекивао, понајмање актуелни носачи ватре накарадне усташке идеологије.
  • Усташка емиграција интегрисана у ХДЗ лако је прикривала своју фашистичку суштину док је ова странка имала своје лево крило.
  • Међутим, стратешки план усташког покрета имао је своју другу фазу – након стварања државе следио је перфидан обрачун са свим комунистичким кадровима ХДЗ.
  • Након толико подршке усташком покрету са Запада мислили су да је његова рехабилитација сасвим могућа и саставни део те подршке. Зато нису добро проценили темпо остварења те идеје. За сада су само осумњичени и под присмотром где им је проблем што више не могу окренути лепшу леву страну свог ружног лица, јер су је елиминисали.
  • Ако неко још увек има дилему како Хрватска гледа на Јасеновац, требало би да упореди ову слику и програм са комеморацијом 16. маја у Блајбургу. Док је у Јасеновцу била шачица људи, у Блајбургу (на сликама испод) је прошле године било 25.000 ходочасника.
  • Хрватски званичници који су на функције у Хрватској дошли на крилима усташког покрета не могу себи опростити једну ствар – они су покренули питање Јасеновца покушајима да минимизирају злочин и број жртава. Сада би волели да то никада нису споменули. Нису очекивали да ће им мртви из Јасеновца бити већи и озбиљнији противници него живи Срби.
  • Поремећај је општи, а праву дијагнозу свог друштва Хрватска не може да утврди јер не жели да види усташтво и фашизам. Носачи ватре усташког покрета не схватају озбиљност ситуације и настављају по старом. Ватра зла која се преноси са колена на колено не сме се угасити.

 

 

 

 

Велики успех усташког покрета у Хрватској могао би се претворити у велики дебакл. Нико то није очекивао, понајмање актуелни носачи ватре накарадне усташке идеологије. Усташки покрет је збуњен и не може да се снађе. Навикли на подршку моћника са Запада, осетили су толико самопоуздање да су на државном нивоу покренули широку акцију рехабилитације усташког покрета из Другог светског рата. Прање крвавих биографија највећих усташких монструма организовано се проводило минимизирањем злочина и фалсификовањем историјских чињеница.

Редовне културне и спортске манифестације у Хрватској су се претвориле у дивљање неоусташа уз обавезни усташки и фашистички декор, пароле и незаобилазни усташки и фашистички поздрав. Ти махом млади људи рођени деценијама након пропасти НДХ у заносу подижу руку у фашистички и усташки поздрав – „за дом спремни“. Иако је све то званично забрањено, реакција државе је изостала, према чему се јасно види да је она организатор. Издавачке куће, филмска и музичка продукција укључиле су се у ову акцију пропагандом и фалсификатима. Покренута су бројна „научна истраживања“, где су злочини усташа приказивани као комунистичка пропаганда или злочини комуниста – партизана лажно приписани усташама. Запад је предуго све то толерисао из својих интереса јер им је било важно да се и комунистички режими означе као злочиначки.

Усташка емиграција интегрисана у ХДЗ лако је прикривала своју фашистичку суштину док је ова странка имала своје лево крило. Лева страна лица ове странке није била тако ружна као десна и могла је да обмане светску јавност, јер нико сем Срба није схватио суштину ове неприродне везе. Као што смо претпостављали, то је било само привремено стање. Основна идеја и стратешки план усташког покрета био је да се, уз помоћ бивших комунистичких кадрова, у Хрватској освоји власт, да се потом покрене рат за отцепљење и осамостаљење Хрватске и да се створи независна држава по узору на НДХ.

Међутим, стратешки план усташког покрета имао је своју другу фазу – након стварања државе следио је перфидан обрачун са свим комунистичким кадровима ХДЗ. Очекивало се да ће то бити жесток и неизвестан сукоб, али након смрти Фрање Туђмана и инсталирања усташа из емиграције у државни систем Хрватске преко Гојка Шушка, све је реализовано мирно и неприметно. Један по један, елиминисани су сви из левог крила, па чак и они који спадају у осниваче ове странке као што су Јосип Манолић и Јосип Бољковац. Елиминисани су и посебно заслужни људи из левог крила као што су Јосип Перковић и Здравко Мустаћ. Победа десног крила била је лакша него што се очекивало. Усташки покрет у Хрватској процветао је тако да сада има већину присталица међу хрватским народом.

СВЕТ ЈЕ НЕМОГУЋЕ ДАЉЕ ОБМАЊИВАТИ

 

Лака победа и потпуна власт у Хрватској резултовали су еуфоријом и одлуком да се крене у пуну рехабилитацију усташтва. Сви покушаји Срба да укажу на овај проблем били су неуспешни. Ко би рекао да ће једна обична фудбалска утакмица преокренути ствари. Сличног декора и парола било је на стотинама других утакмица у Хрватској, али утакмица Хрватска-Израел, одржана 23. марта ове године, у Осијеку све је променила. Од тог дана, кад је усташки покрет показао своју болесну мржњу и према Јеврејима, кола су им кренула низбрдо.

Нестанком лепше стране њиховог ружног лица свет је немогуће даље обмањивати. Елиминацијом левог крила потпуно су се оголили и свако сада у Хрватској може јасно да види усташтво и фашизам у изворном облику. Све су то Срби одавно знали, али је сада важно да су расну мржњу препознали и осудили Јевреји и Роми, који су поред Срба страдали на усташким стратиштима. Утисак је да су под утицајем Јевреја и други почели да схватају шта се то стварно дешава у Хрватској тако да је осуда тих дешавања све јаснија и јача.

Носиоци ватре усташког покрета покушавају лажним изјавама да поново замагле ствари и поново заварају цео свет, али им то не успева. Није њихов проблем само у томе што су им изјаве у којима осуђују усташтво и фашизам закаснеле и крајње неуверљиве него што су и даље накарадне. Јер устоличени проусташки кадрови једноставно не умеју да саставе изјаву којом се осуђују злочиначки покрети и којом се изражава поштовање према њиховим жртвама а да сваким новим покушајем у том смислу још више не упрскају ствар. Покушавају сваки дан изнова, али једноставно не иде. Јер шта ће им рећи бирачко тело кад чује те нове изјаве које су у потпуној контрадикцији са старима? Шта ће им рећи донатори и моћници из иностранства, који су дали велике паре за стварање нове усташке државе? Како мењати базичне ствари покрета који их је довео на власт? То су питања на која хрватски функционери не могу да нађу одговоре. Не само да их мучи основно питање – шта и како даље – него је и прошлост почела да се преиспитује. И то баш у тренутку када су мислили да су све битке добијене и да им нико не може ништа.

Након толико подршке усташком покрету са Запада мислили су да је његова рехабилитација сасвим могућа и саставни део те подршке. Зато нису добро проценили темпо остварења те идеје. За сада су само осумњичени и под присмотром где им је проблем што више не могу окренути лепшу леву страну свог ружног лица, јер су је елиминисали. За сада је утисак такав да, ако јеврејске општине и организације остану упорне у осуди хрватског режима, нешто ће морати да се мења. Или ће Хрватска драстично мењати своју политику и прикрити њену усташку суштину или ће се под притисцима извана мењати проусташка власт.

У овом тренутку позиције Србије јачају, док Хрватске слабе. Хрватска тренутно има подршку једино САД, док Србија има подршку Русије, Кине и велике економске светске силе – Немачке. Не треба се заваравати, подршка САД још увек је пресудна, али више не у толикој мери јер Русија више није што је била. Више се не може рећи да Хрватска у спровођењу своје накарадне политике има подршку Запада, него само САД. Лоше би било закључити да Хрватска више није у загрљају Запада, али је сигурно да тај загрљај више није тако чврст и да попушта.

 

КОМЕМОРАЦИЈА КАО КАМЕН У ЦИПЕЛИ

 

Порука коју су послали представници жртава у Јасеновцу својом одлуком да у знак протеста не присуствују државној комеморацији Хрватске још је јача након одржавања овог званичног скупа. Нико од представника власти и нове хрватске државе није рекао ни реч нити о злочинцима нити о жртвама. Све је препуштено професионалцима – челистима, пијанистима, рецитаторима, спикерима и свештеницима. Тако комеморацију и поруке са ње може да тумачи како ко хоће и како коме одговара. Најжешћи шамар хрватској власти ударила је једина преживела логорашица Пава Молнар. Она је по националности Хрватица, али је одбила да присуствује и говори на државној комеморацији (преживела је јер је као Хрватица могла ићи у размену док Срби, Јевреји и Роми нису имали ту шансу). Ова 95-годишња старица у тако позним годинама и сама је водила борбу са званичницима Хрватске који су хтели да комеморацију одрже у Хрватском народном казалишту. Под њеним притиском променили су одлуку јер је она инсистирала да комеморација мора бити на месту на коме су жртве.

На малом комеморативном скупу међу осталим члановима владе истицали су се председник Тихомир Орешковић, први потпредседник Томислав Карамарко и министар спољних послова Миро Ковач. Одлучили су да не кажу ништа. А и како би нешто рекли када би оно што би на том месту морали рећи било супротно од онога што су о Јасеновцу говорили раније. Посебну дрскост према комеморацији својим присуством исказао је министар културе Златко Хасанбеговић, који се раније декларисао као прави усташа ношењем усташке капе, писањем за усташке емигрантске новине и проусташким изјавама. Ових дана, пре него што је дошао у Јасеновац, Хасанбеговић је организовао јавно приказивање филма Јакова Седлара о Јасеновцу, који потпуно ниподаштава злочин и потпуно искривљује слику о овом логору. Такав филмски фалсификат историје могао је угледати светлост дана само у усташкој држави.

Постоји једна једина реч која потпуно дефинише и осликава ову државну комеморацију – срамота. Најбоље решење нашла је председница Колинда – она једноставно није дошла на комеморацију. Уосталом, није била ни прошле године. Има ли јасније политичке поруке иако и сама непрестано говори да „Јасеновац не треба политизирати“. Она Јасеновац посећује успут, а посебну пажњу посвећује Блајбургу. Хрватски Сабор је 2012. године укинуо покровитељство над комеморацијом у Блајбургу „због злоупотребе жртава и усташке иконографије“, али је председница, заједно са хрватским чланом председништва БиХ Драганом Чавићем, прошле године преузела покровитељство над овом манифестацијом. Не смета јој што на споменику пише: „У част и славу погинулој хрватској војсци“, усташама, које су произвеле Јасеновац.

 

У БЛАЈБУРГУ ЈЕ ПОШТОВАЊЕ ИСКРЕНО

 

Ако неко још увек има дилему како Хрватска гледа на Јасеновац, требало би да упореди ову слику и програм са комеморацијом 16. маја у Блајбургу. Док је у Јасеновцу била шачица људи, у Блајбургу (на сликама испод) је прошле године било 25.000 ходочасника. Док се у Блајбургу, где су између осталих побијени и злочинци из Јасеновца, осећа стварна туга и бол присутних и искрено поштовање оних који су ту побијени, у Јасеновцу тога нема. У Јасеновцу сви хрватски званичници изгледају као да су ту грешком и као да их је неко мотком натерао да ту дођу. У Блајбургу су им пуна уста осуде злочина, док у Јасеновцу злочин и не помињу. Нова им је тактика да свако помињање злочина и жртава називају политизирањем Јасеновца. Можда је је боље да су, како је било планирано, комеморацију стварно одржали у Хрватском народном казалишту, јер је ионако све личило на лоше режирану представу.

Велики домет бојкота јесте што на комеморацији није било представника дипломатског кора нити странаца уопште. Није било ни рабина у верском делу програма. Збуњује присуство свештеника СПЦ, јер, ако је већ бојкот потпун, зашто наша црква овој лажној комеморацији даје легитимитет? Зашто се опет попушта тамо где не би требало и где не би смело? Ако већ представници Срба у Хрватској бојкотују овај срамни скуп на коме се налазе окореле и тврдокорне усташе, представници и наследници злочинаца из овог логора, зашто свештеници СПЦ нису уз свој страдали народ, који се плаши будућих погрома ако ова и оваква проусташка власт опстане у Хрватској. Зашто нешто нису научили од Јевреја?

Хрватски званичници који су на функције у Хрватској дошли на крилима усташког покрета не могу себи опростити једну ствар – они су покренули питање Јасеновца покушајима да минимизирају злочин и број жртава. Сада би волели да то никада нису споменули. Нису очекивали да ће им мртви из Јасеновца бити већи и озбиљнији противници него живи Срби. Противници које је немогуће претући, опљачкати, убити, протерати или покрстити јер су потпуно недодирљиви, а итекако присутни. Није легенда него истина да се сада проусташке снаге у хрватској више плаше мртвих са стратишта него живих Срба.

 

НАПАД НА СРБЕ И СРБИЈУ КАО СЛАМКА СПАСА

 

Нашавши се у неприлици под оптужбама јеврејских општина и јеврејских организација, хрватско руководство заиграло је на стару проверену карту – напад из свих оружја на Србе и Србију. Идеја је класична – одвлачење пажње на другу страну стварањем антисрпског фронта. Требало би хитно вратити Хрватској улогу жртве српске агресије и српског хегемонизма. То су проверене и одличне дипломатске активности којим се са неколико изјава и конкретних потеза пажња светске јавности преусмерава на Србију.

У том смислу је урађено много тога за кратко време. Најјачи потез је блокада Србије већ приликом покушаја отварања првих поглавља преговора у вези са уласком у ЕУ. Ту је Хрватска рачунала на подршку једног броја земаља Уније. Међутим, тотално је изненађење да Хрватску баш нико од 27 земаља није подржао. Иако хрватска и даље не даје сагласност у вези са отварањем поглавља 23, време сада више ради против Хрватске него против Србије, јер има све отворенијих питања на Западу – ко је Хрватска да се тако понаша јер је и сама од јучер у ЕУ.

Колиндина писма УН и Европским институцијама у којима објашњава оправданост хрватских потеза према Србији нису нигде наишла на разумевање. Потеже се све што би бар неко могао прихватити, и Закон о универзалној јурисдикцији, и Шешељ, и вређање Хрватске, и хрватска мањинска права у Србији, али разумевања нема. Штавише, јавила се некаква стидљива наклоност према Србији. Хрватска власт је у паници и више не зна који потез да повуче.

Потези којим би требало да се постигну нови позитивни поени на рачун Србије и њених интереса одједном су постали контрапродуктивни. Одједном механизам који је раније одлично функционисао више не ради. У дипломатским потезима који се испаљују панично и рафално, без дипломатске сталожености и суздржаности, Хрватска доживљава пораз за поразом. Да ли је само у питању то што је истина и правда на нашој страни или нешто друго? Да ли то сада Европа, игноришући Хрватску, пружа отпор САД, под чијим је Хрватска патронатом? Али како онда објаснити негативан став према Колиндином писму када се зна да су УН углавном под контролом САД?

Поремећај је општи, а праву дијагнозу свог друштва Хрватска не може да утврди јер не жели да види усташтво и фашизам. Носачи ватре усташког покрета не схватају озбиљност ситуације и настављају по старом. Ватра зла која се преноси са колена на колено не сме се угасити. Марко Перковић Томпсон, идол младих Хрвата, као да нема увида у медије и неприлике хрватске владе, наставља још жешће да пропагира усташтво и усташке злочинце, и то не само на концертима него и у школама. Потпуно се уклопио у културну политику министра Хасанбеговића када деци у школама пева Чавоглаву и Јасеновац и Градишка Стара.

Колико је Хрватска за кратко време поново претерала у нападима на Србе и Србију, види се и по томе што је Министарство иностраних послова Србије било принуђено да пошаље протестну ноту Хрватској због неприхватљивог антисрпског деловања певача Томпсона и антисрпских изјава Мире Ковача. То уједно значи да је Србија добила нови простор за дипломатско деловање који раније није користила јер не би имало никаквог међународног значаја.

ЗАШТО СРБИЈА МОРА БИТИ ОПРЕЗНА

 

Иако ствари у овом тренутку изгледају позитивно за Србију, то није одрживо на дуже време због два основна разлога. Прво, могући утицај САД на најјаче земље ЕУ, и друго, могући утицај САД на промену става јеврејског лобија, који је несумњиво пресудно допринео да се светска слика о Хрватској тако нагло мења. Јер, ако САД у тренутним дешавањима на Балкану и слабљењу Хрватског утицаја види угрожавање својих интереса, велико је питање у ком правцу ће тећи будућа дешавања и да ли ће тренутна подршка Србији из ЕУ опстати.

Да ли је могуће да САД под притиском јеврејских организација које бране истину о холокаусту смање подршку Хрватској? У то је тешко поверовати. Јер за САД су битни само основни стратешки циљеви којима се све прилагођава. Након Другог светског рата и у време Хладног рата то је била борба против комунистичких земаља у којој су пригрлили, заштитили и искористили један део злочинаца из поражених фашистичких снага, међу којима и усташе. Данас је стратешки циљ продор на Исток и ломљење Русије, где је опет усташки покрет добродошао. Да ли ће се САД тога одрећи због њиховог ружног лица – сумњам. Значи, Србија итекако мора бити опрезна и спремна на ударце и изненађења из САД јер ће се њихова некритичка подршка хрватском руководству које је потпуно под њиховим патронатом наставити.

Оно што руководство Србије мора да схвати, ма ко то био након избора, да ми са Хрватском нисмо у рату, али у специјалном рату свакако јесмо. У том рату Хрватска ће имати тајну помоћ обавештајних служби САД, које су најјаче на свету. Ако то не предвидимо, доживећемо непријатна изненађења.

Све отворенија подршка Немачке Србији релаксира. Нисмо баш као нација навикли да нам из Немачке дође нешто добро, и зато је осећај пријатнији. Наравно да би била велика грешка не прихватити помоћ и сарадњу са тако јаком економском силом. Уз такву подршку, када би нас САД оставиле на миру, Србија не би имала разлога за бригу за свој просперитет, поготово што се та подршка чини искреном и у обостраном интересу. Међутим, ни овде не може без „али“. Али зашто је онда Немачка прекинула економску сарадњу са Русијом, која јој је неупоредиво важнија? Ко је Немачку на то присилио? Зна се ко и зна се да при томе нису кориштена дипломатска убеђивања него отворене претње. Може ли та иста сила натерати Немачку да се мане подршке Србији? Итекако.

Зато би било далеко боље да у својим стратешким проценама Србија још неко време буде веома опрезна и не руши одбрамбене бедеме према Западу. Могућа су веома непријатна изненађења. Не би требало заборавити ко је први уз Ватикан признао нову Хрватску – Немачка. Не би требало заборавити снажну немачку помоћ Хрватској за време грађанског рата. Није се Немачка одрекла Хрватске зато што је то желела, него су јој Хрватску преотеле САД. ЦИА је успела да у Хрватску на власт доведе своје кадрове и да, поред контроле Косова, створи једну праву НАТО државу. Тако су Немци потиснути и тако је почела њихова наклоност према Србији.

Није искључено да је наклоност Немачке део опште НАТО стратегије да се Србија доведе у апсолутну економску зависност и касније уценама присили да окрене леђа Русији. Таман посла да би због таквих сумњи требало прекинути економску сарадњу са Немачком, али извесна опрезност у том смислу требало би још неко време да постоји, док се Србија не увери да је наклоност Немачке искрена и да није у питању економска замка.

Ако се догоди неочекивано – да и САД коригују своју подршку Хрватској – то би значило да је српска мирољубива политика дала изванредне резултате. То би значило да напади из Хрватске на Србе и Србију нису део стратегије САД. То би за Србију биле идеалне околности, јер би се тада и политика Хрватске према Србији из корена мењала. Без снажне подршке велике силе Хрватска према Србији не може водити другачију политику сем добросуседске. То је нешто чему тежимо и остаје само да се уверимо да ли су идеалне околности на Балкану уопште могуће.

 

 

ИЗВОР: Нови Стандард