ЗАРОБЉЕНИ У ТУЂИНА или о асимилацији и асимилованим Србима

Владан Ивковић

 

Коментари на случај Данијела Субашића указују не само на то да процес превјеравања и расрбљавања ни близу није завршен, него и на то да већина Срба још увијек не разумије суштину, узроке и посљедице вијековног расрбљавања путем промјене вјере.

Нисам превише заинтересован за појединости случаја Субашић, посебно за његову сензационалистичку димензију, али подстакнут сам њиме да се опет бавим темом расрбљавања и да укажем на узроке подјела међу Србима.
При рашчлањивању процеса расрбљавања лако се долази до вјере као основне идентитетске особености усљед чијег мијењања је дошло до разбијања српског националног бића и стварања нових нација од српске (или преласка Срба у друге нације), и то нација које су српској по правилу оштро супротстављене и агресивно непријатељске. Многи виде различитост у вјерском идентитету као кључни разлог подјеле и мржње међу Србима и народима који су од Срба дијелом или у потпуности настали. (Наравно, црногорска и македонска нација, настале вјештачки послије 1945. године, наоко немају везе са превјеравањем Срба, али ако изађемо из оквира теистичке вјере, видјећемо да су и комунизам и промјене које је Србима донио такође својеврсно превјеравање. Али задржаћу се на “теистичким“ превјеравањима.)

Превјеравање као средство подјела

Гореописано гледање није погрешно, али није ни потпуно.

Иако вјера јесте у основи подјела, она не објашњава најпотпуније и најпрецизније и узроке крвавог непријатељства према православним Србима од стране некадашње браће. Наивно би било прихватити да је разлог геноцида Хрвата – и (М)услимана – над Србима у Другом свјетском рату пука разлика у вјери. Сама разлика у начину исповиједања вјере није довољан разлог да се они други програмски истријебе.

Да би се дошло до мање наивног објашњења, мора се установити и уважити разлог промјене вјере, јер је он дубљи од самог превјеравања, а тиме и важнији као узрочник мржње.

Ако изузмемо данак у крви, основни разлог и покатоличења и поисламљења Срба је био вертикално напредовање, или, како је то сажела мудрост српског народа, “продаја вјере за вечеру.“

Било да је у питању превјеравање српског властелина зарад очувања привилегије и посједа који су он и његови уживали покољењима, или личних амбиција ка стицању привилегија које православцу у католичком или муслиманском царству нису биле доступне, или, пак, попуштање под притиском друштва које је већински и доминантно друге вјере, самим тиме привилеговане, чињеница је да је прелазак у католичанство у Аустрији и Млетачкој, и у ислам у Османској држави значио приступање повластицама и материјалним могућностима које православац углавном није имао.

То је, у једну руку, и природно; људска је амбиција да се прилагођава условима под којима може материјално да напредује и да се ослобађа стега које га коче у остварењу те амбиције. Није неприродно одрећи се слабе заједнице и повиновати се јачој, одрећи се ограничавајућих модела живљења зарад добити и повластица које омогућава боравак ближе и у већој милости моћника и владалаца. Конформизам је исконска особеност људске врсте.

Па и вук је постао пас кад је схватио да редовнији комад меса може добити као награду за службу, него као плијен у отимачини. То што је за тај комад меса морао да се коље са дојучерашњом браћом вуковима, бранећи новог господара, то му је ишло у рок службе.

Превјеравање је било, најкраће речено, прелазак на вјеру и под скуте империјалног господара.

Ту лежи кључ расрбљавања. Однарођење не би смјело бити повезано са пуком промјеном вјере, јер нема уопште разлога да Србин не може бити католик или муслиман и да притом остане Србин и да се бори за српску националну државу. У српском случају, промјена вјере је значила прелазак у редове непријатеља и окупатора.

Извор: Gag Daily

Велики Његош је одлично разумио ту кључну степеницу раздора кад преко Вука Мићуновића кињи Хамзу капетана јер је “…похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!“ У анализи српске прошлости и искуства, овај кључни чинилац није ни приближно адекватно и правилно наглашен. У основи, промјена вјере, иако уско везана за “заробљавање у туђина“, сама за себе блиједи као историјски мотив у поређењу са издајом оличеном у преласку у редове непријатељу, који јој је суштина.

Прелазак на страну непријатеља свог народа у исто вријеме повлачи и презир оних који су остали, што те додатно удаљава од браће, а приближава њиховом завојевачу. Они тебе презиру јер си их напустио за врећу брашна или хектар земље, ти њих мрзиш јер те подсјећају да си грешан и да си их напустио, и тај се јаз кроз генерације само продубљује и чини непремостивим. Ни тај мотив Његош не препушта произвољности, јер Мићуновић и пријети Хамзи ријечима: “Бич сам Божији ја сплетен за тебе, да се стављаш шта си урадио!“ И док се Хамза хвали господством освојеним кад су се царства сабљом дијелила, јер он, наравно, своју невјеру схвата као вертикално напредовање, као награду која слиједи подобнима и цару вјернима, Вук га без околишања упозорава на истинску природу њиховог односа и да историја не почиње онда кад је Хамзин ђед ушао у господство, тј. прешао у службу окупатора.

Разновјерје није директан узрок истребљењу

Али, је ли све то – вјера, прилазак туђину, окупатору – довољно да се крене у истребљење оног другог? Мислим да није, али оданост туђинском, завојевачком центру моћи у комбинацији са јазом различитости и мржњом из њега насталом јесте. Каиновска нетрпељивост превјерених према вјернима је Хрвате, Бошњаке и Шиптаре учинила подобним материјалом за извршиоце програма истребљења Срба, али је катализатор геноцида у суштини била команда господара којима су били и остали вјерни, упрошћено речено.

По теорији односа носилаца моћи и жртава моћи, увијек је носилац моћи иницијатор процеса. У овом случају, превјереници јесу вољно учествовали у процесу који они сами нису иницирали и у којем је њихов појединачни материјални интерес био секундаран. Примаран је био интерес освајача који селективним дијељењем повластица превлачи на своју страну дијелове окупираног народа, тиме га слаби јачајући своје бројно стање и владалачке капацитете и постиже разину контроле директно пропорционалне мјери разједињености народа којим влада.

Клише “Завади, па владај!“, ма колико излизан и ма колико општепрепознат и проваљен, не престаје да буде окосница сваке освајачке и окупационе стратегије, а Власи сваки његов нови појавни облик касно уоче и касно дефинишу као такав, на своју штету. Док се Власи досјете, окупатор пређе игрицу. А кад омудрали Власи на у наредном раздобљу помисле да су дорасли, окупатор примијени нови и дотле непознат метод. И све тако.

Наравно да је лакше владати подијељеним народом и наравно да је задатак сваког доброг завојевача да непрестано ради на проналажењу и примјени нових метода уношења заваде и подјела. Активно привлачење једног дијела народа себи, путем повластица, превјеравања или другачије, један је од традиционално најбољих начина. Срби не само да историјски нису били имуни на оваква дејства, него се ниједно дејство разних завојевача против Срба није показало дјелотворније и дугорочно разорније.

Међу Србима завојевач редовно наилази и на најжешћи отпор и на најревносније слуге. 

Као што данас православне – или номинално православне – Србе дијели припадност глобалистичким и националистичким идеологијама, као што се споримо око слагања или неслагања са доминантним постмодернистичким наративом Империје која нас окупира, који јесте једна врста религије за оне који у њега вјерују, тако смо се и у прошлости постављали према окупатору или као одани, што смо доказивали преласком на његову вјеру, или невјерни, што смо, наравно, показивали тиме што нисмо прихватали идеологију илити религију завојевача, тј. нисмо му повјеровали и нисмо му се завјерили. А окупатор је дијелио награде и казне, сходно заслузи.

Српске заблуде

Превјеравање, дакле, није од Срба створило нове нације зато што различита вјера аутоматски или постепено гради и нову нацију, него зато што је превјеравање било прелазак на страну непријатеља и улазак у милост непријатеља, што за собом повлачи не само повластице, него и обавезе. Кад се придружиш непријатељу, главна ти је обавеза да радиш оно што он ради и што ти он каже да радиш, да јуришаш на његове непријатеље. Ако ти он каже да су му непријатељи твоја дојучерашња браћа, од чијег рајинског положаја си ти баш и побјегао, ту нема врдања? Ко ти је дао повластицу, комад земље, чин, статус? Од кога си добио врећу брашна у гладној години? Е, па те скуте и љуби и под његову команду се стављај.

У исламској држави, потурчењак често постаје и властелин којем његова бивша браћа кулуче. Ко је њему ближи, падишах у Стамболу који му омогућава повластице или рајетин с којим дијели крв? Коме је одан? На чију ће страну?

Чак и ако ниси баш постао бег, у милет систему Османске империје, прелазак из православља на ислам је значио прелазак из нижег милета у виши.

Који је мислећи Србин очекивао да се привилегована османска господа по губитку своје османске отаџбине повинује вољи своје раје и да се врати у Српство, које је с презиром напустила? Ко је сматрао реалним да се беговат покори раји?

Који је Србин с грамом мозга очекивао да ће вјерни аустроугарски поданици српског језика по губитку рата и државе од српског православног оружја да искрено падну на груди каљавих и измучених сељака-побједника у опанцима од чије су историјске судбине су на првом мјесту и побјегли?

Извор: 3reich.ru

Ко је могао очекивати да потомци покатоличених Срба за вијеки вјекова не остану одани господару, Бечу, Берлину, и посебно Риму, и да не остану упориште и претходница својих господара према омраженим Србима? Ко је могао очекивати да ће босански муслиман, беговски син, да напрасно заборави милост стамболског господара под којим је уживао вијекове аговања и да опрости раји која му је срушила и господство и отаџбину?

Као што рече Хамза Вуку, “боља ми је вјера него твоја“. Мисли, наравно, на бољи социоекономски положај који му је прилазак господару омогућио.

Ко онда може очекивати да тај исти господар у Риму или Истанбулу, или Вашингтону, или Берлину, не искористи тако одан и рад људски потенцијал да се освети невјерницима, да искоље презрену рају, да се врати на своје старе границе, да се прошири и ојача?

Не презиру православни Срби своју одвјерену браћу зато што се клањају Алаху или крсте шаком, него зато што су у српским ратовима стали на страну непријатеља и извршавали – и дан-данас извршавају – његове заповијести. Неповјерење према одвјереној браћи је тим веће што се показало да су они одани не само ономе господару у чију су вјеру прешли, него су буквално готови обући униформу сваког завојевача који стреми да уништи православне Србе. Дакле, они више нису само вансрпски ентитет, настао расрбљавањем путем сталног преласка у редове конкретног завојевача, него и антисрпско оружје, на располагању било коме ко ударе на Србе.

Законитост остаје да, не, није превјеравање узрок подјеле и мржње. Оданост туђину јесте.

Извор: Србист