ЗАКУЛИСНО ПРИПРЕМАЊЕ ПОДЧИЊАВАЊА ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ РИМСКОМ АРХИЈЕРЕТИКУ

Једна од десет тема најављених за разматрање на предстојећем Свеправославном сабору 2016. године је „Процедура признавања статуса црквене аутокефалије“. С обзиром на злослутну тајновитост, са којом се овај Сабор припрема, а такође и отворене изјаве, од којих је последња дата у марту прошле године, не треба сумњати да се припремна комисија на челу с филопапистима из Константинопољске патријаршије већ бави израдом нацрта документа давања аутокефалија. Учесници Сабора биће стављени пред свршен чин и преостаће им само да потпишу тај документ.
Разматрање нацрта, примедбе и његову припрему, далеко од очију православне јавности, воде екуменистички настројени представници Помесних Православних Цркава. С обзиром на ауторство пројекта, тешко се може поверовати да ће он бити сачињен у светоотачком духу.
Узимајући у обзир тенденције у унатарцрквеном животу Константинопољске патријаршије и других Помесних Цркава, није тешко назначити опште црте пројекта и његове поставке.
Поред постојећих услова за признавање аутокефалије – сагласност Матере – Цркве и саборна сагласност Цркве која жели аутокефалност – биће уведен, као обавезан услов, одобравање те одлуке од стране „источног папе“ – константинопољског патријарха. У сваком случају, у прилог овог сведочи и тумачење власти константинопољског патријарха од стране савремених фанариота. Осим тога, видимо да саветовања и скупови православних епископа у појединим земљама Европе и Америке обједињују све епископе Помесних Православних Цркава, представљених у тој земљи. Ови скупови се увек одржавају под председништвом јерараха константинопољске патријаршије.
Због тога већ сада можемо претпоставити да ће се финални документ Свеправославног сабора, по питању „Процедуре признавања статуса црквене аутокефалије“, састојати из најмање три тачке:
1. Сагласност Матере – Цркве;
2. Саборна сагласност Цркве која тражи аутокефалност;
3. Одобравање те одлуке од стране константинопољске патријаршије.
Ако тако буде, а логика поступања Фанара према питањима повезаним с аутокефалијом у 20. веку сведочи да ће последња тачка у овом или оном облику обавезно бити укључена у документ, – онда ће Васељенско Православље изгубити слободу у Христу, признавши над собом нову главу – истанбулског првосвештеника, источног папу. А то ће Фанару значајно олакшати мегазадатак – потчињавање Источне Цркве власти римског диктатора и узурпатора папе.
По материјалу са сајта “odigitria.by”
ИЗВОР: borbazaveru.info