ЗА КОЈЕ ЗЛОЧИНЕ ЈЕ ОДГОВОРАН АНТЕ ПАВЕЛИЋ

Оптужница против усташког поглавника Анте Павелића, која никада није окончана суђењем, обухватала је, између осталог, оптужбе за расне законе, концентрационе логоре, убиства дјеце, пљачкање имовине и сарадњу са нацистима, наводе хрватски портали.

У главном дијелу оптужнице од 7. маја 1956. године Павелић је оптужен да је формирао терористичку организацију названу “Усташка надзорна служба” са задатком да упућује у логоре, основане у Јасеновцу и Старој Градишки, особе које те организације оцијене као “неподобне”.

Таква депортација у логоре смрти односила се чак и на дјецу, родитеље, сестре и браћу ухапшених.

Ти органи су, извршавајући Павелићев злочиначки план, убијали људе сјекирама, маљем по глави и на друге начине, укључујући изгладњивање, тровање или разбијање глава о зидове, истиче се у оптужници.

Најтежа посљедица система терора јесте оснивање концентрационих логора. Упућивање у логор, наводи се у оптужници, одвијало се без икакве писане одлуке, што је значило да такве људе треба одмах ликвидирати. 

Међу доказима су и Закон о расној припадности, затим упутство “великим жупама – свима, редарственим равнатељствима: Загреб, Бањалука, Сарајево”, у којем пише: “У интересу јавне сигурности, сви Жидови (покрштени или не) и Срби (прешли на католицизам или не), затворени под сумњом због комунизма, а против којих иначе не постоји никакав доказни материјал да би се могли ставити пред пријеки суд, отпремити у сабирни логор Жупског редарственог равнатељства Госпић”. 

У тужби је приложена допуна “заповијести о поступку с Циганима” од 20. маја 1942. године да они треба, у споразуму са мјеродавном котарском областима, да буду одведени у Јасеновац. 

У оптужници против Павелића, која никада није реализована, приложена је и фото-копија телеграма који је њемачки амбасадор у Загребу упутио Министарству иностраних послова у Берлину о “коначном рјешењу жидовског питања упућивањем Жидова у њемачке концентрационе логоре, уз плаћање 30 марака за сваког”.

У оптужници се посебно наводе злочини против дјеце која су доведена у Загреб из концентрационих логора. Након што су становници Загреба сазнали за страхоте које малишани проживљавају у усташким логорима, покушали су да организују помоћ преко Црвеног крста.

Међутим, према исказу једног од свједока, усташки функционери су наредили да се са дјецом поступа као са “непријатељима хрватског народа”. У једном од тих превозних средстава било је око 200 дјеце старе до једне године. Смјештена су у Загребу, на Јосиповцу. 

Према свједочењу, имала су тешки крвави пролив. Бактериолошким прегледом утврђено је да већина дјеце не болује ни од дизентерије нити од заразног пролива.

С обзиром на то да су дјеци са столицом излазили крвави комадићи цријева, љекари су процијенили да им је прије транспорта, заједно са храном, дато “посебно снажно корозивно средство – `каустична сода`, али у таквом концентрату да смрт није наступила одмах”. 

Већина те дјеце је умрла, а нису боловала ни од које друге болести која би имала за посљедицу такав пролив…

То су само дијелови опсежне оптужнице против усташког поглавника Анте Павелића, који је, уз помоћ пријатеља из црквених кругова, успио да побјегне након слома НДХ. Умро је на слободи у фашистичкој Шпанији.

Неки историчари сматрају да југословенске власти нису жељеле да суде Павелићу у одсуству, јер би то било контрапродуктивно.

Међутим, један број њих вјерује да би процес против Павелића изнио на видјело толики број стравичних злочина почињених над Србима, Јеврејима, Ромима и другим “неподобним” лицима да би било веома тешко одржавати баланс “подједнаке кривице” у издаји унутар сваког народа. 

Оно у чему се сви слажу јесте да би суђење Павелићу, да је до њега дошло, довело до катарзе и историјске истине, што би спријечило периодично јављање неоусташтва и усташког сентимента који је и данас присутан у Хрватској.

 

 

ИЗВОР: Срна