ВУКОВАРСКИ ГЕТО

У чему је извор мржње са којом се суочавају Срби у Хрватској? Зашто ни Београд ни међународна заједница адекватно не реагују?

Хрватска је данас, попут других балканских земаља, осиромашена држава са великом незапосленошћу. Њен јавни дуг константно расте, а остало је још врло мало могућности за приватизацију преосталих економских капацитета. Ситуација је таква да ће ускоро сви главни аутопутеви у Хрватској бити под зајмом Немачке и Аустрије, као некадашњи друмови Хабзбуршке монархије. Велика бродоградилишта су увелико под стечајем, а њихов значај за хрватску индустрију се може мерити са Сартидом и Заставом у Србији. Алармантни су и подаци да све више физичких лица, обичних људи, не може да отплаћује кредите узете код страних банака, зеленашке камате су добро познате свима нама од Словеније до Грчке. Социјални јаз између богатих и сиромашних се све више шири, па однос између народа и богаташа наликује више на сталешки него на класни сукоб. У Хрватској, и наравно не само у њој, партије на власти се смењују, премда се не мења економска политика. Услови живота остају исти без обзира да ли се нека партија представља као десничарска или левичарска.

 

ЋИРИЛИЦА – ГЛАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ ХРВАТА

 

Намеће се питање како је могуће да поред правих социјалних проблема жижа интересовања у Хрватској буде усмерена на избацивање ћирилице из Вуковара и на сваки знак интерпункције бесциљне тужбе за геноцид против Србије? Одговор лежи у државно спонзорисаном националном популизму. Без обзира која је странка на власти у Хрватској она ће се суочити са два проблема: први је проблем посрнуле привреде, а други је постојање утицајног политичког кружока екстремних националиста који свој политички утицај вуку из грађанског рата.
Након смрти Фрање Туђмана ова екстремистичка политичка струја губи на свом директном упливу у власт. Наиме, у првом реду Немачка, уз прећутну подршку САД-а, је током грађанског рата у Југославији отворено подржавала екстремистичке силе у Хрватској, али и Словенији и БиХ. Када је рат окончан исходом који је омогућавао доминацију страних центара моћи над Балканом, ти екстремисти су постали баласт политике евроатлантских интеграција.

Вуковар-поломљена-табла
Међутим, екстремни национализам, или колоквијално фашизам, није могуће тек тако искључити попут прекидача за светло. Иако се не може рећи да је хрватско друштво већински екстремистичко, хрватска држава је настала на ширењу мржње према Србима. Срби су означени као главна препрека хрватској државности. Стога су грађани Хрватске мирно посматрали етничко чишћење Срба, а данас толеришу шиканирање Срба у Вуковару, па чак и објављивање спискова радњи чији су власници Срби што невероватно подсећа на политику Усташа.
Психолошки гледано људи се по политичким уверењима могу поделити у три опште групе: на оне који дубински подржавају неку идеологију, оне који имају само плитка уверења и незаинтересоване. Могуће је под различитим условима прелазак појединаца из једне групе у другу. Свуда на свету највећу групу чине људи са површним политичким уверењима који не везују свој идентитет са једном конкретном идеологијом. Тако су у Хрватској, годину дана пре отцепљења од Југославије, истраживања јавних мњења показивала да је већина грађана против сецесије. Међутим, када је одржан референдум готово сви Хрвати су гласали за отцепљење. Објашњење је врло једноставно, пошто већина људи има плитка уверења, они су се изражавали против сецесије јер нису веровали у њен успех, док је касније обезбеђена подршка Немачке променила стремљење већине Хрвата.

 

ПОДРШКА ЗАПАДА

 

Данас је ситуација слична. Мањи део хрватског друштва шири мржњу према Србима, док је већина равнодушна према томе. Ширење антисрпске хистерије је политички корисно за одржавање стабилности полит-економског поретка, јер одвраћа пажњу са фалинки актуелног економског система и омогућава перпетуалну ротацију ХДЗ-а и СДП-а на власти. Тако су политичка и економска елита задовољне, а самим тим и они који имају највећу монетарну корист од оваквог положаја Хрватске, а то су најпре Немачка и Аустрија.
Постављена су и незванична правила игре која налажу да се права националних мањина не могу формално смањивати или одузимати, али да ће дискриминација на неформалном нивоу бити прихваћена. Управо тога смо сведоци месецима уназад. Табле на српском језику се стално ломе, понекад у томе учествују и припадници полиције из Вуковара, отворено се шири мржња и прети српском становништву, сада су почели да се јављају и спискови непожељних на интернету. На стадионима широм Хрватске отворено доминира усташка иконографија, чак је жива и мрзитељска музичка сцена као својеврстан допринос досадашњој култури нетрпељивости. Уместо да се млади Хрвати питају како ће се запослити у оквиру неолибералног капитализма, многи од њих сањаре да се обрачунају са малим бројем Срба који није етнички очишћен 1995. године.
Питање с почетка текста је било шта је извор нетрпељивости. Досадашње објашњење је анализирало корисност те мржње по стабилност поретка у Хрватској. Извор је у усмереном формирању хрватског националног идентитета које је спроводио бечки двор у блиској сарадњи са католичком црквом током читавог 19. века. Аустрија је услед појаве национализма као демократизујуће силе која је рушила феудалне односе и апсолутистичке поретке с правом почела да страхује од распада своје монархије. Пошто није могла да избрише националне идентитете она је покушала да их веже за себе.
Срби су препознати као фактор нестабилности из два разлога: први је био постојање независне српске државе која је била центар српства, други је био непостојање религијског кохезионог фактора који би колективни национални идентитет повезао са бечком круном. Стога су као пожељан фактор изабрани Хрвати јер нису имали независтан политички центар који би их усмерио на ослобођење од Беча и због споне католичанства. Тако је посејано семе раздора међу Србима и Хрватима и то је учињено заиста успешно, 1914, 1941, 1992, Немци су успевали да кроз национализам изманипулишу масе у Хрватској. Српски национализам је прерастао у југословенски који је за циљ имао ослобођење Јужних Словена од доминације страних империја, док је хрватски национализам остао у склопу схватања Срба као главне препреке остваривању хрватске независности. Нема ничег лошег у томе што неки народ жели да буде независтан. Међутим, хрватски национализам је имао само једну жељу – да буде независтан од Срба, без обзира да ли то Хрватску води у зависност од стране доминације. Стога је хрватски национализам пре свега негативан по саме Хрвате, јер је циљ вечито бити одвојен од Београда, па макар наређења стизала из Беча или Берлина.
Дискурс мржње у Хрватској изгледа као да нема краја. Толеришу га главне партије, институције ЕУ, званични Београд, па и хрватско грађанство. Неолиберални дискурс индивидуализма и једнакости налази се само на површини, као што је некада био случај са титоистичким братством и јединством. Србија не покушава да заштити основна права својих сународника јер је главна максима српских власти „сарадња и партнерство“ и то по сваку цену. За разлику од националног популизма, у Србији се користи социјални популизам, мантре о страним инвестицијама и узалудна обећања бољег живота у систему који функционише само за богате, држе српско становништво у зачараном кругу горуће наде и неизбежног разочарања.

 

ИЗВОР: akademskikrug.rs