ВУЧИЋЕВА ПОСЕТА МОСКВИ – У ПРЕВОДУ НА СРПСКИ

Данило Тврдишић     

 

Посета Александра Вучића Москви је последња шанса у овој деценији да Србија направи стратешки војно- безбедносни и економско -привредни договор са Русијом. На такав договор се чека од 2000. године.Не смемо сметнути са ума да се ова посета одиграва у условима растућих безбедоносних изазова у ближем окружењу са којима се сусрећемо. Приближава се референдум у Републици Српској, расту тензије у Рашкој области, а о избегличкој кризи да и не говоримо.

Поред тога, аларм за узбуну је и тај што је Хрватска већ ушла у процес реализације набавке балистичких ракета којима ће моћи да нишани већи део територије Србије. Дакле, последњи је час за Србију да набави савремено наоружање које нам Руси по изузетно повлашћеним условима нуде.

Посматрано у том контексту, набавка савремених војних система постаје све мање опциона категорија и све више постаје услов без кога се не може. Више нико нема право да забија главу у песак и да се коцка безбедношћу грађана Србије понављањем мантри о „миру и стабилности“. Србији је, поред залагања за мир који је увек био искрен и недвосмислен, неопходна и мера одвраћања. Реал политика, трагично историјско искуство двадесетог века као и живот на Балкану упорно сведоче да ћемо без озбиљнијих мера одвраћања поново бити комшијски глинени голубови.

Све мимо оваквог разумевања околности у којима се налазимо је наивно веровање у неки утопијски, обећани врли свет у коме неће бити озбиљнијих подела и сукоба. Ми у таквом свету, нажалост, не живимо. Такав став је, дакле, без упоришта у данашњем времену и за њега је везана она чувена српска синтагма „ма неће ваљда“. А они хоће, хоће и хоће.

 

Набавка наоружања у значајном обиму – понуда која се не одбија

 

Од виталног, животног интереса за Србију било би да се у Русији закључе уговори о набавци система као што је ПВО систем С-300 или БУК, затим  руских војних авиона и хеликоптера као и балистичких ракета домета до 300 километара (јасно је да ће у прво време јавност остати ускраћена шта је тачно све у Русији потписано).

Душебрижници ће одмах рећи да све то кошта. Истина је , поменуто наоружање кошта, али неупоредиво мање од безбедности грађана Србије. Поготово треба имати у виду да нам Путин нуди преференцијалне услове који су резервисани искључиво за стратешка партнерства. Незванично, говори се и о поклонима у виду МИГ-ова 29 који су у Русији замењени новим верзијама МИГ- ова и СУХОЈА – а, а који су нама од непроцењиве важности.

У питању је понуда која се не одбија. Да будем потпуно прецизан: ако се Александар Вучић врати из Москве без уговора о набавци стратешке војне опреме и исто таквим договором, то ће значити да је безбедност Србије у балканском бурету барута до краја жртвована на олтару евроинтеграција.

Набавка савремене војне опреме у овом тренутку је силом прилика постала најважније политичко и војно безбедоносно питање за Србију.

 

Прошња – највећи привредно-пословни адут Владе Србије

 

Пут у Русију је уједно једна од последњих прилика да Србија искористи  део могућности специјалног статуса, а све у циљу побољшања економске билатералне сарадње са Русијом. Међутим, реално посматрано, наш највећи проблем није нико споља, већ ми сами. Наиме, опште је место да са наше стране нема конкретних и остваривих пројеката и пословних понуда ка руској страни, већ се српска пословна понуда своди на ” trotters independent traders ” комбинације (ко је гледао култну британску серију „Мућке“ зна о чему говорим). Зато нема основа за превелики оптимизам када је у питању економски аспект ове посете те је њему у овој анализи посвећено мање простора.  Једино ако и јавно прошење, као што је то пример са Фиатом, можемо сврстати у категорију економске активности.

На крају морамо бити свесни чињенице да уколико се у Москви деси чудо, односно ако се остваре поменути договори  у неком „озбиљнијем“ обиму, то би било схваћено као озбиљна непослушност према  ионако све строжијим  „мами и тати” из ЕУ и НАТО-а.  Дакле, улог је велики.

 

Да ли имамо избора?

 

Србија, по мом дубоком уверењу, више избора нема, али Вучић можда има. Интереси Србије са једне и опстанка Вучића на власти са друге стране веома често нису подударни. Што се Србије тиче, један пут је већ виђен и проживљен. То је онај у коме ће наши западни „пријатељи“ наставити да нам стежу омчу око врата у исто време милујући нас по глави и причајући нам бајке да је све то за наше добро и да је то цена европске светлије будућности. Преведено на српски то је пут у бездан распродаје стратешких ресурса, задуживања и стално нових и нових услова и уцена којима нема краја.

На крају тог пута Србија ће бити претворена у највећи избеглички камп југоисточне Европе и безбедоносну црну рупу на Балкану. Остаје само питање да ли ћемо се пробудити из анестезије док не буде потпуно касно или ћемо и даље веровати у Деда мраза.

Наредни дани ће дати многе одговоре, а многе маске ће и дефинитивно пасти.

 

 

ИЗВОР: Нова српска политичка мисао