ВРХ СПЦ И ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ – докле смо стигли?

УМЕСТО УВОДА ИЛИ О ЛИШАВАЊУ СРБСКИХ СВЕТИХ БЛАГОДАРНОСТИ КОЈЕ СМО ИМ ДУЖНИ   

Велики познавалац богослужења, патријарх србски Павле, у Календару Српске православне патријаршије за 1993, међу упутства за богослужење ставио је и ово:

“Службе српских светих у Србљаку писане су као службе Светих са бденијем. Тако им се служи у њиховим задужбинама, храмовима њима посвећеним, или где им почивају мошти. У осталим храмовима служба им се врши као Светима са великим славословљем. Само службе Св. Саве и Св. Кнеза Лазара ( са службом Св. Српских мученика ) свенародно се служе као службе Великих Светих. Кад Свети из Србљака падну у недељу служба им се узима са васкрсењем, а Светих из минеја на повечерју“.

Прошле, 2015, изашао је Типик (Богослужбене напомене за годину Господњу 2016), са благословом СА Синода. У њему се србским свецима службе поју НА ПОВЕЧЕРЈУ, а не служе им се СА ВЕЛИКИМ СЛАВОСЛОВЉЕМ, како је о томе писао блаженопочивши патријарх Павле. Ставља се да служба појединим србским светима може да се служи као велика „ако благослови Предстојатељ“ (стр. 63). Светом Симеону Мироточивом се, по НОВОМ ТИПИКУ, служба служи без ВЕЛИКОГ СЛАВОСЛОВЉА,  само на повечерју (осим ако „где је храм посвећен, или му почивају мошти или је преподобни ктитор треба појати велику службу преп. Симеону“, где му треба појати велику службу – тако пише на страни 131). Зар Свети Симеон Светородни није заслужио да му цела Србска Црква поје ВЕЛИКО СЛАВОСЛОВЉЕ? Зар Свети Стефан Првовенчани, који се, по православном календару, слави 24. септембра, није заслужио ВЕЛИКО БДЕНИЈЕ, него само напомену младог „типичара“ да је њему у Жичком и Студеничком минеју служба са бденијем само зато што је он био „ктитор манастира Жиче, а свете мошти му се налазе у манастиру Студеници“(стр.803)? Зар цела Србија није његова задужбина? Зар се он није јавио Карађорђу ( који је, после Кочине крајине, његове мошти с осталим србским вођама носио из Студенице преко Дунава да их Турци не запале ) уочи Првог устанка и благословио га на борбу до победе?

Ето докле смо  дошли. Патријарх Павле, велики приређивач Србљака  и највећи познавалац типика кога смо имали, гласно и јасно је оставио завештање да се Србима свецима служе службе са великим славословљем, али – свега седам година после његове смрти – као да тог завештања није ни било.

Па зашто се то дешава?

Текст пред читаоцем, објављен у часопису „Жрнов“(бр. 4/2016), покушај је да се на ово питање одговори на једном ширем плану.

ДРУГОСРБИЈАНСТВО У СРБСКОЈ ЦРКВИ?

 

Знамо ко су другосрбијанци – самомрзитељи из нашег народа, који, из ових или оних разлога, служе туђину, то јест најмоћнијој сили  на планети, оличеној у Империји Вашингтон – Брисел. О њима је, убедљиво и трајно вредно, у својој књизи „Дух самопорицања“, писао Мило Ломпар. Њихова главна мантра је некрофилска: “Европа нема алтернативу“ (у људском животу само биолошка смрт нема алтернативу). Међутим, ако су другосрбијанци – неотитоисти нешто што је разумљиво ( али не и морално оправдано, наравно ) после толико деценије титоизма ( својеврсног америчког комунизма, „кока – кола социјализма“ како би рекла Радина Вучетић), онда је право чудо појава другосрбијанства у врху СПЦ – својеврсног одрицања од светосавског и светолазаревског идентитета србског народа.

 

ДЕО КЛИРА ПРОТИВ СВЕТОСАВЉА

 

У својој књизи „Национално самоубиство“ (Пешић и синови, Београд, 2009,стр. 222-223), философ Александар Пражић, иначе ненаклоњен хришћанству као погледу на свет, указује на ту димензију наше пропасти: “У уводној беседи на светосавској академији одржаној 2005. у великој сали Коларчеве задужбине, Владан Перишић је, као декан Богословског факултета,  поучавајући присутне због чега треба, а због чега не треба славити Светог Саву, пажљиво набројао и децидирано искључио из Савиног култа све оно што би се протумачити чак и као удаљени наговештај присуства неких специфично српских садржаја (тзв.етнофилетизам). Није тешко погодити да је тако арогантан наступ на једној прослави којој се традиционално придаје национални значај био промоција новог идеолошког курса цркве и њеног дистанцирања од народа онда кад му је најтеже, мотивисаног не само крутом догматском доследношћу хришћанском интернационализму, већ и политиком увлакачког повлађивања курентном императиву европских интеграција, чиме црква, тек што се ишчупала из канџи комунистичке црвене звезде, саму себе и своје вернике гура у чељусти безбожничке и за народе погубне жуте звезде, која се, умножена у дванаест примерака, ухватила у врзино коло на застави Европске уније. Да ствари заиста стоје тако, увелико се потврдило на следећој светосавској академији, на којој се могло чути да је највећа Савина заслуга у томе што нас је већ онда уводио у Европу. Отворено се приклањајући проевропској оријентацији, црква је дефинитивно изгубила национални значај и постала још једна опасност по опстанак српског народа, пошто свакоме ко иоле размишља мора бити јасно да се уједињена и американизована Европа муњевито срозава на ниво једне од филијала лихварске интернационале, у којој би барем свештена лица требало да препознају ону многоглаву звер из Апокалипсе. Аустро-Угарска је остала запамћена као тамница народа, а Европска унија ће у историји, ако је ико још буде писао, бити забележена као гробница народа, дубља и мрачнија од оне у коју је Рим гурнуо покорене етничке скупине“.

Тако Пражић. Оно с чим се не можемо сложити је његово поистовећивање Цркве с једним делом клира. Тај, другосрбијански део клира је опасност за народ. То није цела Црква, наравно.

 

„БЛАГО ВАМА, ПРОДАВЦИМА СРБИЈЕ!“

 

Садашња ситуација је јасна: врх СПЦ се изјашњава против НАТО-интеграција, али је и даље за пут у Европску унију. Октобра месеца 2015, када је постављено питање чланства самозване „државе“ Косово у УНЕСКО-у, патријарх Иринеј је –преносимо вест Танјуга – рекао: “Желимо да Србија настави свој европски пут и ту има нашу пуну подршку, али се не смемо одрећи колевке српства, нашег народа који тамо живи, наших светиња. Не смемо жртвовати Косово зарад Европе, јер оно нема цену”(http://www.pravda.rs/2015/10/15/kosovo-najskuplje-evropsko-poglavlje/).

Дакле, ми смо за ЕУ, ако нам не узима Косово и Метохију.

Али, чак и да нам ЕУ не узима Косово и Метохију, ми не бисмо смели ићи у њу, јер је она антихришћанска творевина, Бела Демонија (како је Владика Николај звао Европу без Христа), и налази се на умору.

Европска Унија…

Ни о чему се код нас, од почетка деведесетих година XX века до сада, није толико расправљало као о Европској Унији. Не уђемо ли у Европску Унију, у коју је ушла скоро сва Европа (изузев “сиромашних” држава попут Норвешке и Швајцарске), чека нас “ледена смрт” у запећку “Југоисточног Балкана”. Нисмо у Европи ако нисмо у Европској Унији. Сви злочини које је Европска Унија, скупа са Сједињеним Америчким Државама, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се “ушло у Европу”. “Да, у Европу која је српску индустрију уназадила за четрдесет година. У Европу која гони српске “ратне злочинце”, а власт на Косову предаје бившим вођама UČK. У Европу која допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире. У Европу која тим злотворима помаже да Косово “етнички очисте” од Срба, као што је раније помогла протеривање Срба из Крајине, Славоније и једног дела Босне. У Европу која нам у Приштину шаље Дугласа Александера, британског министра спољних послова, да наговести могућност независности Косова. У Европу која диже хајку на Караџића и Младића као на дивље звери, док Кушнер слави Изетбеговића као представника Доба просвећености. У Европу која забрањује босанским Србима да се ослободе исламског ига и прикључе Србији. Благо вама, продавцима Србије, ви ћете се обогатити и имати велике личне користи, али српски народ никада! Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста /…/ “Спасите зоолошки врт у Венсену!”, то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом “Спасимо српски народ”, био би извиждан и исмејан”, говорио је највећи србски интелектуалац у дијаспори, др Марко С. Марковић, на трибинама Српског сабора Двери у Нишу и Београду, октобра 2005…     Мало ко га је слушао. ЕУ мантра је, десет година после, и даље званична мантра и државне и црквене власти ( само да нам не дирају Косово, кога су се, фактички, Бриселским споразумима, одрекли у име „ЕУ вреднота“).

 

ИЛУЗИЈА У КОЈУ ТОНЕМО

 

У тексту „Криза, федерализација и отпори“ у новој  књизи Мише Ђурковића „Илузија Европске уније“ (Катена мунди, Београд, 2015) овај наш угледни стручњак и јавни делатник наводи мултидимензионалну кризу у којој се ЕУ обрела: у питању је, дакле, финансијска криза, криза еврозоне, драматичан раст дугова, пад производње и извоза, криза уставна и институционална, као и низ идентитетских проблема. Застрашујући је и демографски пад. Ту је и „умор од проширења“, као и криза лидерства. Реч „криза“ на грчком значи „суд“. У разговору с потписником ових редова за децембарски број „Геополитике“ ове, 2015, Ђурковић о том суду над ЕУ каже: “Навођење ових десетак разних видова кризе било је усмерено ка проширењу фокуса  који се неправедно стављао само на финансијска и економска питања. Те врсте кризе по мени су само последица и одраз много дубљих и пресуднијих криза, као што су пре свега демографска криза и још више криза вредности из које проистичу све остале. Лево−либерални хедонистички усмерени свет наметнуо је владавину модела у коме жене себе не виде као мајке, и велики број њих уопште не жели да рађа. Имате потпуно невероватну ситуацију да Европа бележи страшан демографски пад, а ниједна земља због политичке коректности уопште не сме ни да покрене пропагандне кампање или да донесе  законска решења која би подстицала жене да више рађају, или нпр. да смањи број абортуса или их забрани. Простор Европске уније је фундаментално уздрман и растрзан, а унутар њега се шире нови облици тоталитаризма који попримају све опасније облике. Ево у Шведској је недавно покренут далекосежан експеримент за  који се очекује да се касније прошири и на остале земље. Забрањена је употреба готовог новца и она ће бити законски кажњива. Грађани су принуђени да све трансакције обављају преко рачуна како би све било доступно Великом брату. Европска унија постаје врло опасно место за живот, не само због ширења тероризма, већ зато што су унутрашњи процеси у њој страховито опасни по домицилно становништво и европске народе./…/ Проблеми које имамо са Унијом у вези са цепањем државе, уништавањем економије, окупацијом свих сектора, уништавањем институција итд, су сами по себи више него велики. Међутим, сад нам стиже још опаснији скуп питања која заједно подводим под израз култура смрти. То је пакет нормативних решења и пракси којима се систематски уништава традиционална породица, дестимулише рађање, промовише хомосексуализам и слични облици понашања која се иначе сматрају перверзним, и којима се на малиган и опасан начин редефинишу појмови као што је мајка, родитељ, рађање, смрт итд. Последње поглавље књиге посвећено је покушају увођења сурогат материнства у Србију и то дајем као пример тих нових пракси које запад на мала врата кроз условљавање покушава да уведе у Србију. У предлогу грађанског законика налази се и покушај да се уведе еутаназија, могућност за промену пола код ембриона и сличне ствари. Ако се овоме не одупремо доћи ће и оне језиве и опасне праксе као што су еутаназија  деце (од пре пар година легализоване у Холандији и Белгији), стварање деце у епрувети са генима  од три и више родитеља, мешање људских и животињских гена итд. Наша шира јавност о свему томе нема појма. Наш први задатак је да их о томе освестимо, да објасним ко и зашто покушава да уведе нпр. забрану телесног кажњавања деце, да објаснимо какве ће то последице имати по друштво, да у јавности, политичарима предочимо да ће и они бити жртве таквих закона итд. Ми морамо бити свесни да у сваком тренутку ратујемо против језивих, добро опремљених и споља подржаних сила. Упркос свему, вреди се борити макар да одлажемо и што дуже спречавамо улазак тих пракси у наше друштво. Уз Божју помоћ, понекад  и победимо“.

Тако каже Миша Ђурковић.

Врх СПЦ за то не мари. Господа су за европске интеграције, само да нам не дирају Косово. Непромишљеност или фарисејство, питање је сад. (Или САД?)

 

ЧТО ДЈЕЛАТ?

 

Стварно, шта да се ради?

Ово небивало испадање из светосавско – косовског опредељења за Крст часни и Слободу златну последица је више узрока: почев од мантре да лажна љубав према инославнима, љубав без Истине, нема алтернативу, преко прихватања глобалистичке теологије Јована Зизјуласа, коју велики француски православни богослов Жан – Клод Ларше зове јересју усиомахије, све до бежања од свог идентитета и упливавања у безобално море  екуменизма (чије делатнике Империја лепо плаћа). Али, питање од насушног значаја је – шта ми да радимо кад је тако…

Да ли да бежимо из СПЦ и оснивамо неку „своју“ Цркву?

Нити то можемо, нити је потребно. Општехришћанско и наше народно искуство нам то не дозвољавају.

Шта то значи?

Народ, не рушећи црквену ограду, нити сам оснивајући своју „Цркву“, мора да се бори како зна и уме, вођен Духом Светим и клирицима који су остали побожни, за православну веру. Самовоље не сме бити. Сетимо се примера из апостолског доба. Први Христови следбеници били су Јевреји. На Тајној вечери, Распећем и Васкрсењем, Господ Исус Христос Стари Завет преводи у Нови, Завет благодати и слободе. Учи Своје апостоле да служе новозаветну Жртву – Евхаристију. И они, заиста, служе Евхаристију. Па ипак, иако је завеса у Храму јерусалимском пукла од дна до врха на Велики петак, они и даље одлазе на молитву у Храм и не проглашавају његову безблагодатност, но чекају да управо само Јагње Божје, кад види да међу богоубицама покајања нема, укине и Храм и старозаветну жртву, што ће се и десити кад римске легије освоје и поруше Свети Град. Ту, у раној Јерусалимској Цркви, видимо и апостолску ревност и апостолску мудрост. Њу је показао велики апостол незнабожаца, Павле (почетак 23. главе Дела апостолских): “А Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам сасвим добром савести живео пред Богом до самога овога дана. 2. А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху до њега да га бију по устима. 3. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповедаш да ме бију. 4. А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вређаш? 5. А Павле рече: не знадох, браћо, да је првосвештеник, јер је писано: Не говори зло старешини народа свога“.

Дакле, Павлу се незаконито суди. Он оштрим речима грди неправедног судију, али кад сазна да је свештено лице, он своју реч повлачи – не зато што се боји, него што зна да не сме тако да се обраћа свештеном лицу.

Не заборавимо такође – епископи који су се борили за правоверје, никад нису правили паралелну јерархију,  него су се ослањали на здраве снаге Цркве. Тако се Свети Јован Златоусти, кога је гонио, на наговор своје жене, цар у Констатинопољу, ослањао на правоверног епископа Рима; Светом Максиму Исповеднику, у доба монотелитске јереси у коју је пао сав Исток, помагао је свети православни римски папа Мартин… Свети Марко Ефески је водио борбу против уније с филиоквистичким Римом, био хапшен и у тамници, али није основао паралелну јерархију, него је свом ученику, Генадију Схоларију, поверио да се бори после његове смрти. И унију није оборио Свети Марко, него његов ученик, кад му је Мехмед Освајач дао да постане патријарх цариградски. Бог је, преко султана, до темеља срушио унију!

 

ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ

 

А како је већ бивало у нашој историји? Ево шта о положају србских владика у Босни и Херцеговини, када су многи свештеници, плаћени од Беча, били аустријски шпијуни, пише Француз Андре Бар у својој књижици „Свети Сава, слава и гусле/ Верска агресија Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године“ (Бели анђео, Шабац, 2003; реч је о прве две главе Барове књиге „Босна и Херцеговина“, објављене 1906. у Београду): “Аустрија даје, али не у ветар; митрополит је постао владина креатура, њена верна слуга, па често највернији извршилац њених ниских дела. Некада, под турском владом, кад је народ био жртва њених неправедних паша, народ је тражио да га митрополит помаже и заштити. ДАНАС НАРОД НИШТА НЕ ОЧЕКУЈЕ ОД СВОГА ЕПИСКОПА; ОН МУ НЕ ВЕРУЈЕ (подвукао В.Д.) Извесно је да се свештеник, стављен између своје савести и деспотске власти која га плаћа, неће устезати; он је бити на оној страни одакле долази новац. Шта га се тиче  мишљење свога стада? /…/ У Мостару је митрополит предмет једнодушног презирања; ако је он у цркви, у њу нико не улази; ако учествује у каквој пратњи, остављају га сама; прође ли улицом, окрећу главу и звижде. У Сарајеву, митрополита Николу Мандића осуђују тако исто. Старци неће да приме причешће из његових руку; на зидовима његове куће налазе се сваког дана погрдне објаве или безобразна шарабатања. Ономе који зна како православни поштују своје митроплите, ове ствари изгледају као несумњив знак опште деморализације; народ мрзи своје свештенике, који су постали помагачи завојевачу, и који не покушавају ништа да га поврате било на већу побожност, било на веће поштовање./…/Она (Аустрија, нап. В.Д.) се труди да одлично свештенство замени свештенством без карактера, без образовања и без морала. Заглупљујући пастира, она се нада да ће тиме одвратити верне од вере, коју она треба да угуши, сматрајући да је њој, као католичкој сили, дужност то учинити, те да тим начином одвоји веру од њених снова о Српству, јер јој њени интереси налажу да она искорени за свагда те идеале“.

У КАКВОМ ДОБУ ЖИВИМО?  

 

У извештају 09BELGRADE512, који је објавио Џулијан Асанж, а послатом из америчке амбасаде у Београду у Вашингтон, после смрти патријарха Павла, већ је наглашено да „србофили“ из администрације САД  очекују да будући патријарх „уједини Цркву и преузме мисионарску улогу у поновном враћању хришћанства у српско православље“. (Дакле, Срби су православци, али нису хришћани). А онда је, после сусрета амбасадорке Мери Ворлик са новоизабраним патријархом Иринејем, 12. фебруара 2010, послат извештај 10BELGRADE248. Ворликовој се учинило да нови поглавар СПЦ има потенцијал за „враћање хришћанства у српско православље“. Патријарх Иринеј је дошао у пратњи митрополита Амфилохија. Говорио је о тежини свог служења и задацима који га чекају, али и о другим проблемима. Ево дела извештаја: „Када га је амбасадорка упитала шта мисли о настојањима Србије да се приближи Европској Унији, патријарх је поновио своју скорашњу изјаву да Србија припада „породици европских вредности“. Цитирајући оснивача и првог архиепископа СПЦ, Светог Саву, он је рекао да је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“, и подвукао да постоји богата историја „давања и примања“ између Србије и Европе.“ Он је истакао да треба да се измени слика Србије која је настала деведесетих година 20. века, и да се морају ојачати везе између влада, народа и верских заједница Србије, САД и ЕУ.

Некад Беч, сад Вашингтон и Брисел.

 

У КОГА СЕ НАДАТИ?

 

Једино у Кога можемо да се надамо је Господ, Који ће, ако се покајемо, изменити и нашу политичку и нашу црквену ситуацију. Наше је да останемо на путу Пилипенде, који не продаје веру за вечеру. Ако се ствари не измене, то значи да нема покајања међу православнима и крај нашег народа, али и света, је близу. Тада  се треба сетити речи литванског хришћанског мислиоца, Антанаса Мацејне, из његове књиге „Тајна безакоња“: “Саблазан земаљских права, могућности, привилегија и добара је толика да ће мали број њих моћи да му одоли. Већина ће се предати тој саблазни, на тај начин се предавајући и скривеној вољи антихриста./…/ Седети у сенци земних престола, поклонити се земним властодршцима – то је најзначајнија, најзначајнија и најпостојанија претња Цркви. Под том претњом, најлакше је од Бога отпасти, јер такво понашање, по речима апостола Павла, има обличје побожности лишено силе (Друга Тим. 3,5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се изнутра ругају: уместо Цара Христа на престо узводе земног цара, уместо милости Божјих примају дарове владара. Вера у Духа Светога и крв светих претвара се у уздање у лукавство и подршку кнежева. Антихрист одлично зна за ту слабост хришћана, и зато им увек нуди своје дарове. Он стално позива хришћане себи – да седну у хладовину његовог престола и склоне се од сунчане врелине борбе“.

Зато, напред у покајање и сведочење истине!

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

Проширена верзија текста објављеног у часопису „Жрнов“ (зима 2016)

 

ИЗВОР: Борба за веру