Време мача и части – средњовековна српска војска

Борис Субашић

 

 

Сведочанства противника српске средњовековне војске су, иако звучи невероватно, обично похвале ратницима који су често истовремено одолевали оружаним силама моћних суседа Византије, Угарске, Бугарске, а доцније и Турске. Тако бугарски хроничар Григорије Цамблак пишући „о великом и најславнијем народу српском“ у 14. веку наводи да је он „војничким силама превазилазио друге народе и да је наткриљивао околне славом и богатством“.

 

Фреска Свети ратници, манастир Манасија, 15. век

Хроничари крсташких похода који су пролазили кроз Србију сведоче о страху који су у тај огромни војни караван утерали српски стрелци, сваки пут кад би западни оклопници покушали да скрену с пута и пљачкају села. Турски хроничар Косовског боја записао је да је српска тешка коњица изгледала „као зид од гвожђа који земљу притисну“, чији је бљесак оружја уливао страх много бројнијој османској војсци.

 

OД СЛОВЕНА НИКО ВЕШТИЈИ

 

Ова ратничка особина није последица неке генетске посебности, већ пре свега мукотрпне историје. Од досељења на Балкан, па кроз цео средњи век, историја Срба се састојала од скоро сталних ратовања. Најпре за стварање државе и њено проширење, а затим за очување, да би се завршила губитком државности у ратовима против Турака. Овој карактеризацији српског ратничког бића у средњем веку треба додати Јиричеков закључак да су српске трупе биле најбоље кад су ратовале у својој земљи, као и мишљење Димитрија Кидона да Срби нису волели да ратују у далеким земљама – истиче историчар проф. др Андрија Веселиновић.

Најстарији византијски описи ратова са Словенима на Балкану приказују друштво које је живело у својеврсној војној демократији. Сви одрасли мушкарци су се припремали за рат и учествовали у походима, о којима се, као и о другим важним питањима, одлучивало на саборима.

Основне војне јединице биле су родовске, стваране од сродника и чиниле су заједно племенску војску. Њоме или племенским савезом заповедао је војвода.
Војска источног римског царства, по сведочењу ромејских историчара, већ почетком 6. века имала је у својој војсци словенске најамнике. Они су били тражени због вештина и храбрости, а у 11. веку децидирано се помињу Срби као професионалци у легијама.
Очевици који су описивали словенску опсаду Солуна 626. наводе да су они храбри и лукави ратници, да се вешто користе луком и стрелом, као и да су неочекивано напали град и с воде користећи моноксиле, брзе дрвене чамце истесане из дебла.

Занимљиво је да је приликом ове опсаде, византијски царски намесник Никита наредио да се у град за одбрану доведе много Словена, који су одраније живели око Солуна, „јер нико није вештији од њих да гађа циљ и жестини њихових стрела ништа не може одолети“.

Систем обуке у малим школама

 

Историчар и учесник војних похода цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје, у 6. веку као очевидац сведочи да словенски ратници носе мали штит који користе и за одбрану и као оружје и да врло вешто бацају мала копља, сулице. Његов савременик Менандер Протектор сведочи да они користе мач, који изузетно поштују и на коме се заклињу, а Јован Ефески додаје да имају велике ергеле коња и много оружја.

За борбу су се припремали сви одрасли мушкарци. Сви су и ратовали. Припреме у миру имале су разноврсне облике: учило се од малена баратање оружјем, пливање, трчање по мочварама и брдима, надметање у рвању, мачевању, бацању копља… Наши преци су били веома вешти у владању луком и стрелом, док су за одбрану употребљавали штитове начињене од дрвета пресвученог кожом и са гвозденим ојачањима. Са ближег растојања су бацана копља, која су била кратка, а снажно и вешто бачена обарала су коњаника из седла, али су веома добро служила и као штап за борбу изблиза. Борба је довршавана мачевима, затим ножевима и голим рукамаутврдио је истраживач српских борбених вештина Предраг Бата Милошевић, аутор изузетне књиге „Свети ратници“ и оснивач Свебора.

Овај електро-инжењер и мајстор аикидоа је крајем осамдесетих година 20. века урадио нешто што наша официјална наука никада није успела. Покушао је да синтетише сва раштркана постојећа знања из оскудних извора о средњовековној српској војсци, до којих су дошли стручњаци различитих специјалности. Нарочито се ослањао на рад још једног недогматског истраживача, архитекте академика Александра Дерока. Он је први уочио, посматрајући представе светих ратника, да средњовековне фреске у српским манастирима нису строго догматске, како се мислило, већ да су уметници на њима оставили много документарних сведочанстава о времену у коме су живели.

То се нарочито односи на живописе светих ратника, који су према црквеној догми мученици за веру, који су пре тога били официри у римској војсци. Дероко је уочио да су на фрескама они представљени не као мирољубиви хришћани већ пунокрвни ратници из времена Немањићке Србије и деспотовине. Чак је врло вероватно да су уметници на њима за узоре узимали ликове српских витезова, чији живот је био посвећен изучавању војних и борбених вештина, а морални кодекс строг. За разлику од законодавства других средњовековних земаља где је издаја била кажњавана одузимањем имовине, у Србији је значила смртну пресуду.

Први писани помен српских витезова налазимо већ у 12. веку, у опису државног сабора Стефана Немање, где се уочава да Србија има озбиљну војску, организовану по византијском узору. Родовски начин ратовања, старе вештине и начини увежбавања остали су традиција за „народну војску“, коју су чинили зависни сељаци са феуда и која је само повремено позивана у рат.

 

ВИТЕЗОВИ КАО ГЛАДИЈАТОРИ

 

Као и у другим развијеним феудалним државама у Немањино време је већ створено племство као војна каста, а војска је усвојила ромејску декадну организацију, од подела на јединице са основом десет, којима су заповедали десетник, сатник, тисућник. Свима је заповедао војвода, а војводским штабом велики војвода, који је у рату имао иста права као владар.

– У додиру са високоразвијеним Римским царством, боље речено у сукобима с њим, Словени су се добро сналазили и веома лако прихватали нове методе у борби, нова оружја, нову тактику. Брзо су доказали да су у свему дорасли ромејским ратницима, што констатује и византијски писац тога времена Јован Ефески: „научили су ратовати боље него Ромеји“ – наводи Милошевић.

Овај познавалац борилачких вештина уочио је да су живописци били врло прецизни и да су на фрескама светих ратника врло детаљно описали походну опрему, начин њеног ношења, чак и борбене ставове и хватове приликом коришћења различитих оружја. Симболичким језиком фрескописци су приказали чак и начин обуке српских витезова у школама налик гладијаторским, које су држали прекаљени борци.

Зато су свети ратници на фрескама обично приказивани у групи као ратни другови, што модели сликара, вероватно, и јесу били. Милошевић је указао да се у манастиру-тврђави Манасији налази фреска која најречитије приказује српски систем обуке у малим школама и коришћење оружја које је мешавина западног и источног. Није случајно да је овај живопис насликан у задужбини Деспота Стефана Лазаревића, који је био први међу европским витезовима Реда змаја, а у Манасији је имао сопствену „војну академију“.
Ратници су у борилачким ставовима које сликар није могао измишљати. Наоружани су до зуба и имају делимичне оклопе ради веће покретљивости. Свети Никита, ратник с десне стране, држи посебан тип сабље која је лако закривљена и има ојачање при врху управо у делу који служи за сечење. Истовремено се са овом сабљом може изводити бод прави, што више закривљеном није могуће – анализира Милошевић.

Он указује да свети Никита другом руком држи у одбрамбеном положају оковамну палицу или буздован, што показује да је био увежбан да у борби користи обе руке. Свети Нестор, насликан у средини, темпераментно извлачи мач из корица, а копље му стоји поред рамена и затурено иза бедара, да му не би сметало у акцији изблиза мачем. Крајњи лево је свети Аритон, приказан као стари ратник уморно ослоњен на дуго копље.
На овој фресци видимо три генерације ратника заједно. Зашто се сликар потрудио да их споји, шта је тиме хтео да нам каже? Можда да нам стави до знања да се борилачко искуство преносило с колена на колено, у малим школама борилачких вештина, где се учило под надзором старијих. Нема сумње да је стари свети Аритон био учитељ, што се види по томе да друга двојица крећу у акцију, а он не. Млади разбарушени и жестоки Нестор у средини је заштићен од старијих и искуснијих, док је свети Никита човек у пуној снази и лепоти. О светим ратницима из Манасије се роман може написати – закључује Милошевић.

 

СВЕТИ РАТНИЦИ РЕАЛНИ ВОЈНИЦИ

 

И према истраживањима др Гавре Шкриванића, официра и војног историчара, који је упоређивао насликану опрему и оружје са археолошким налазима, свети ратници су били слика и прилика реалних војника. Веома је битно имати на уму да је назив војин или војник, код Срба у средњем веку означавао припадника властеле који је у времену развијене феудалне државе био обавезан да са одређеним бројем увежбаних и опремљених зависних сељака крене у рат на позив владара.

Најталентованији међу војницима остављани су за дворане, племиће који су живели уз владара, непрестано се обучавајући војним вештинама. Они су, у ствари, витезови чији је живот био посвећен борби, али са строгим моралним кодексима. Највеће благо и симбол витешке части био је мач и „коњ добри“, како се називала животиња обучена за јахање у борби.

– Дворска служба је била школа у којој се властеоска омладина, поред државних послова, учила и војној обуци и витешким играма. Обуку властеоске омладине изводили су, највероватније и искусни ратници из редова властеле, дворана или како стоји у Душановом законику, ратника који „стоје у кући царства ми всегда“, а у сваком случају и најамници из разних крајева Европе и Азије. Властела на двору представљала је и извесну врсту сталне војске, која је владару стајала на располагању за личну одбрану и била језгро војске у војним походима – наводи Гавро Шкриванић.

Он истиче да је краљ Милутин са српском властеоском војском угушио побуну Мелека, вође турских најамника, 1.000 коњаника и 500 пешака, које је богати српски владар ангажовао да се боре са сународницима који су радили за Византију, али и да би изучио турски начин ратовања. Захваљујући том знању, Милутин и његов војвода Новак Гребострек су 1312. протерали Османлије из Европе и потукли их у Малој Азији.

 

ВЛАСТЕЛИ РАТ ОСНОВНО ЗАНИМАЊЕ

 

О значају стајаће војске говори и чињеница да је Стефан Дечански у рату 1330. против бугарског цара Михаила с поља званог Добриче, кренуо за Велбужд са неприкупљеном баштиничком војском, која се споро мобилисала. Ипак, однео је блиставу победу, захваљујући само томе што је поред себе имао српске витезове из реда властеле и најамнике.

Властели су рат и војска били основно занимање, па им је живот пролазио у сталним витешким играма, турнирима, лову и припремама за рат. Властелин је са својом пратњом био главна оружана сила на свом поседу, где је одржавао ред, покорност и, заједно с владаревим чиновницима, функционисање државе – указује др Веселиновић.
У развијеној феудалној Србији, с великим приходима од рударства, владари су се, ипак, највише ослањали на професионалце у непрестаном мобилном стању, најамнике којима је рат био занат.

Најамници су живели искључиво од плате и ратног плена, па су били верни ономе ко их плаћа, нарочито ако је притом био издашан. Они су као професионалци били најбоље наоружани и, што је још важније, одлично увежбани. У мирно доба су се бавили увежбавањем и проверавањем ратних способности. Коришћени су на владаочевом двору као искусни витезови странци за обуку властеле, нарочито младе, ратним вештинама. Као познаваоци ратне вештине и тактике, истакнути витезови међу најамницима коришћени су и као старешине мањих јединица – закључује проф. др Андрија Веселиновић.

 

 

ИЗВОР: Калибар, Расен