Време као савезник Београда и Бањалуке

Иван Ристић

 

 

  • Американцима на Балкану време не ради посао, него управо супротно – гура их ка провалији. То је сенка која се надвила над нашим парчетом света
  • Демонтажа америчке доминације ће по свом темпу бити постепена, а по исходу коначна. Због тога Београд и Бањалука имају разлога за оптимизам.

 

 
Ако је до пре неколико месеци могло да се говори о креирању политичке нестабилности кроз слабе владе и притиске споља, ситуација је еволуирала у отворену конфронтацију на највишем нивоу још од 1995. године. Нови Балкан почива на неколико основних премиса, једнако важних за будућност региона. Све зависе једна од друге, али важе и независно једна од друге.

Најпре, радикално измењена геополитичка мапа Балкана након покушаја пуча у Турској захтева нове начине посматрања развоја ситуације, са потпуно изокренутом природом кључних играча који пројектују свој утицај, од Истанбула до Дубровника. Затим, цивилизацијске и геополитичке разлике су поново испливале на површину, с тим што ће због измењених околности у правцу мултиполарности оне играти кључну улогу у наредним годинама и деценијама. На крају, постепено али неминовно повлачење САД са глобалног трона са једне, и неспособност ЕУ да на ефикаснији начин попуни вакуум са друге стране, довешће до опасних гибања, од којих је паника настала око референдума у РС само благи појавни облик.

 

ШИРИ ОКВИР

 
Како би се развој ситуације разумео потребно га је сместити у шири оквир. Посматрано из шире перспективе, Хрватска традиционално представља члана антируске коалиције, и то ће бити константа и у будућности. Када су Хрвати у питању, променљива се односи искључиво на маневарски простор у оквиру дефинисаних граница. Он пресудно зависи од потреба спровођења атлантистичке доктрине у нашем региону. Хрватска је одрешене руке добила када је требало „решити српско питање“ непосредно уз север јадранске обале. Добија га и сада, када је потребно обуздати Бањалуку која се, осокољена брижљиво креираним савезништвима, усудила да пркоси историјском континуитету атлантистичких замисли.

Кључни циљ на макро нивоу је ојачати трансатлантско партнерство, пре свега у војној сфери, и додатно се приближити границама Русије. Квазипартнерски однос на трансатлантској бази има геополитички континуитет у циљу обуздавања геостратешких амбиција Русије, било да се он назива санитарни кордон, или некако модерније попут Иницијативе три мора, трансверзале Балтик – Јадран и томе слично.

Уколико се сузи фокус на регионалне односе, добије се копија глобалних односа у малом. Пуцање „нормандијског формата“ преговора Путин-Порошенко-Меркел-Оланд и следствено даље заоштравање украјинске кризе додатно даје на значају „резервним антируским позицијама“ на линији Виљнус-Варшава-Загреб-Подгорица. Сада више него икада, наш регион постаје притешњен између јадранског и црноморског вектора сарадње. Црноморски вектор у светлу нових руско-турских односа има изгледа да у потпуности постане проруски, док јадрански од краја Хладног рата представља интересну сферу Запада, уз амбицију да по сваку цену постане део зида геополитичког обуздавања Русије. Црну Гору треба третирати као последњу коцкицу у таквом мозаику.

Да ли је нова мржња према Србима мржња према преосталим старцима у опустелим селима Далматинске загоре и Кордуна? Да ли је одбијање признавања елементарних људских права Србима у Црној Гори унутарцрногорско питање које мора бити решавано у тамошњим институцијама? Одговор на оба питања је негативан, из чисто геополитичких разлога. Обе наведене политичке инерције су за спољну употребу у најширем смислу. Речено терминологијом одлазећег америчког државног секретара Џона Керија, потребно је балканску „линију ватре“ одржати живом, на бази антиидентитетског лука који постоји западно од српских земаља.

 

ТУРСКА ПРОМЕНА ТАКТИКЕ

 


Гранични прелаз Батровци, дакле, представља много више од места за царинске формалности. Он је линија раздвајања у рату светова
, Хантингтонова линија сукоба цивилизација, и место где почиње линија Пилсудског, а завршава се потенцијални простор за значајну пројекцију руских интереса. Хрвати себе виде као ватиканску предстражу „шизматицима“, муслиманима и „варварима“ са источне стране „лимеса“. Са друге стране, свако ломљење ћириличних табли, србофобни графити и спуштене ролетне на српским кућама сваког петог августа само неколико стотина метара западно од те цивилизацијске границе, говоре шта Запад заиста мисли о Србима.

Не треба имати илузије да се са првим назнакама озбиљног захлађења односа са Вашингтоном – и следствено томе окретања Русији – Турска одрекла своје интересне сфере и пројектоване улоге будућег регионалног хегемона. Међутим, она је принуђена да нађе други оквир за провођење неке нове стратегијске дубине. Овога пута тај оквир има евроазијско рухо, што је далеко повољнија позиција по нас.

Москва има значајне интересе у нашем делу света и упркос неопходним попуштањима, неће дозволити превелика искакања Анкаре у смеру евентуалне дестабилизације ситуације. У овом тренутку се тешко назире колико су те границе широко постављене. Међутим, упадљиво ћутање Турске као регионално важне чланице Савета за имплементацију мира по питању одржаног референдума у Републици Српској може да указује на попуштање Турске у замену за концесије у неким другим деловима света, на пример, по питању интервенције против проамеричких Курда.

У опасном процепу се налази Бакир Изетбеговић и његова екстремна политичко-верска струја. У геостратешком смислу притешњен Србима и Хрватима, а у идеолошком Турском која се окреће шиитско-православном вектору сарадње са једне стране, и саудијском атлантистичком и САД као кључном фактору физичког опстанка протектората БиХ са друге стране, његова позиција се постепено урушава.

Ниво попуштања Бакира Изетбеговића у односу на Србе ће зависити у највећој мери од тога да ли ће он остати лојалан Анкари са измењеним геополитичким приоритетима, или ће се окренути својим старим савезницима који су у Босну донели вахабизам и креирали дејтонски протекторат оваквим какав је данас. Такође, уколико остане уз Ердогана, он ће зависити од тога да ли ће успети да се уклопи у руско-турски компромис и њихову нову визију овог региона. У прилог томе може да говори његово изненађујуће пасивно држање у односу на одржани референдум. Имајући све факторе у виду, јасно је да ће позиција балканских муслимана остати највећа непознаница у будућој констелацији снага. Невоља лежи у томе што је она одлучујућа за прекомпозицију овог региона.

 

ВРЕМЕ НЕ РАДИ ЗА АМЕРИКУ

 
Заоштравање геополитичке ситуације у Европи по нас може бити мач са две оштрице. Мигрантска криза, економска криза, јавна расправа око споразума ТТИП, базична идентитетска питања и дилеме око будућности уједињене Европе након „Брегзита“, дефинишу два основна могућа правца европских политика у односу на Централни Балкан. У бољој варијанти Европа ће бити забављена сопственим проблемима, без намере и политичке моћи да интервенише у балканској „блатњавој периферији“. У лошијој, заоштравање ситуације и измицање трансатлантског тла под ногама може бити окидач да се односи на Балкану једном за свагда сломе преко колена у интересу Вашингтона и/или Брисела, и у томе лежи сва опасност нашег положаја.

У грађанском рату на простору бивше Југославије, али и недавно у Украјини се показало да САД не могу Европској унији да препусте ни једно озбиљније питање где је потребно уложити одређени кредибилитет и преговарачке капацитете. Поучан пример за схватање позиције ЕУ и САД у међународним кризама је босанско-херцеговачки протекторат. Неуспех ЕУ да наметне сопствено решење у грађанском рату у БиХ резултирало је директним насилним мешањем САД и постизањем Дејтонског мировног споразума.

ЕУ је економски џин али политички патуљак, упркос надљудским напорима појединих европских структура да дефинишу и креирају сопствену спољну и безбедносну политику која даје некакве резултате. У том контексту, имајући у виду америчко повлачење, простор за провођење српских геополитичких замисли се шири. Што се више САД повлаче, то се у већој мери отвара простор за самосталније деловање Београда. Имајући то у виду, Американцима време не ради посао, него управо супротно – гура их ка провалији. То је сенка која се надвила над нашим парчетом света.

Будућност нашег региона неће заобићи ни питање на које нема одговора ни након пет година сиријског пакла – шта ће бити са цевима? Расподела карата између оних који хоће јефтин гас и оних који на своју штету штите америчке интересе ће се директно рефлектовати и на наш регион. Нови однос снага између Јадранског и Црног мора ће у великој мери зависити и од тога који ће ток први потећи – Јужни или Турски. Било који од њих ће Србију снажно везати за Исток, с тим што се маневарски простор у једном и другом случају значајно разликују. Карактер руско-турског регионалног договора и опадање привлачности евроинтеграција кроз све раширенију перцепцију политичке реалности, умногоме ће одредити правац кретања Централног Балкана. Међутим, кључ регионалне воденице која се зауставила, а ускоро креће да се окреће у нашем смеру је заустављање атлантистичке експанзије на глобалној равни. Демонтажа америчке доминације ће по свом темпу бити постепена, а по исходу коначна. Због тога Београд и Бањалука имају разлога за оптимизам.

 

 

 

ИЗВОР: standard.rs