ВРАТИМО СЕ ПУТУ СВОМ

Ненад Благојевић
Не треба сумњати да је људима тешко, то је јасно видљиво на сваком од њих. Бреме данашњице се спустило на њихова плећа свом тежином. Поново нас то бреме подсећа на улогу српског народа – тешку улогу праведника. Подсећа нас да српски народ има задатак да својим примером другима покаже како се живи исправно, како се живи часно, како се живи праведно и Богоугодно.
Да би могао да испуни свој задатак Србин је награђен Светосављем. Држи се српски народ вековима захваљујући својој вери православној. Када није исказивао сумњу у Христа Бога, када је ишао путем којим га је повео Свети Сава, пред Србином су се отварала сва врата. Тада су препреке деловале као помоћ на путу, пут је био јасан и осветљен смирењем, а будућност извесна и сигурна. Проблеми су настајали онда када је Србин под притиском лажних западних приказа живота и вредности одустајао од свог пута и скретао на те западне стазе лажи.
Када је Србин заборављао старе лекције и окретао се материјалном мислећи да тако може досегнути срећу, бивао је кажњен тако што му је душа остала празна. Једноставно оставио је своје срце и душу без оних вредности у којима она једино може бити испуњена. Заборављао је тада Србин да није Спаситељ случајно рођен у пећини, а не у Соломоновој златној палати. Заборављао је тада народ мој да је Христос био положен на сламу, а не загрнут у свилу у златној колевци. Тада нас је Бог недвосмислено опоменуо и најјаснијим примером показао да је све на свету у поређењу са човеком ништавно и пролазно. Оно што не смемо изгубити је човек, и оно људско и праведно што треба да му испуњава срце и што га и чини човеком.
Знајући ко су све Срби били, ко је све био део српске интелектуалне елите и шта су све подарили свету – делује запањујуће и невероватно да нисмо схватили лекцију. Па зар народ који се увек истицао својом чашћу, праведношћу, вером али и интелектом мора животну лекцију увек да понавља изнова? Ону животну лекцију коју смо увек морали да понављамо на најтежи начин када год смо се одрицали свог светосавског пута.
Кад год смо полазили путем тренутних вредности желећи да зграбимо нешто и добијемо тренутак среће, заборављали смо да се управо тада одричемо трајне испуњености срећом. Увек је након тога следила нова тешка лекција која је неки пут трајала и дуже, а често је била и тежа од лекције јеврејском народу који је 40 година лутао по пустињи. Зашто увек морамо изнова да пролазимо кроз тегобе? Зашто толико често дозвољавамо да нас појединци гурну на погрешну стазу? Може ли Србин једном да запамти да су око њега лажни западни прикази живота? Можемо ли једном да станемо са тражењем преко хлеба погаче? Морамо што пре да схватимо животну истину и увидимо да кад год је запад успевао да нас ослаби у вери, он би кретао у отимање наше среће, наше слободе, наших живота и наравно територије наше Отаџбине. Можда ће нам западна суштина бити јаснија кроз песму Предрага Петровића „Писмо Западу“:
ПИСМО ЗАПАДУ

Буретом барута увек сте нас звали,
Бацали у барут запаљену лучу,
И пошто смо за вас неважни и мали,
Доливате уље где огњеви сучу.

Називате дивљим што је нама свето,
„Каменујте Србе на срамноме стубу!“
„Терајте их од вас к`о шугаво псето!“
Трубите бесрамно ту поруку грубу.

Нудите нам мрско, са корицом хлеба,
И будућност лажну, стравичну и ледну…
На вагама правде, какав терет треба
Да притегне само дечју сузу једну?

Са трпезе ваше, обиља и беса
Не просимо ништа – исцепани, јадни…
Нека други траже слаткиша и меса,
Истине и правде ми смо само гладни.

Стог` данас пред вама, раздрљених груди,
Нек челични плутон наша тела свали:
Ал` к`о спомен горди на удес нам худи
Живеће заувек наши идеали.

Кроз чудеса страшна, кроз паклене страве,
Он је наше оце довео до славе,
Стопу, све по стопу, кроз огањ и воду,
Дариво им милост, снагу и слободу

Зато нико од њих не хте веру крити:
Наш је творац са нама – све ће добро бити!

Не смемо никад да заборавимо колико нам је пута Бог показао да нас воли, опраштајући нам не због оног што смо већ због оног што нам пружа шансу да будемо. Морамо да отворимо своја срца и унутра заувек посадимо истину, правду, част и веру, као и да затворимо своју душу за ГМО вредности запада. Човек би требало да буде највећа вредност ове планете – ако је веровати западњачким речима. Међутим, они који нису у своје душе пустили коров са запада и реално сагледавају свет виде да је то још једна превара. Превара „западне културе“. Они причају једно али реалност показује да је живот код њих све тежи, да све поскупљује, једино што је појефтинило је људски рад, једино што мање вреди је људски живот.
Многи ће рећи да су немоћни да се томе супротставе, да једноставно морају да се прикључе том начину живота да би имали од чега да преживе. То није доказ да нема решења, то је само доказ да су њихове душе изгубљене, прекрио их је западни коров. Вера је из њих ишчезла, остали су само обриси који показују да је ту некад био човек. Обриси човека који је своју слободну душу поклонио робовласницима. Остатак живота провешће као роб, роб западне „културе“ али и своје грамзивости. Права истина је да ми сами одређујемо своју судбину, сами одређујемо цену своје слободе, и да ли она уопште има цену.
Они који се правдају да морају да раде иако знају да су потцењени нека размисле кога би робовласници запослили, ко би им одрадио посао ако ми сами не прихватимо? Да ли би они сами могли да га раде или би морали да повећају цену рада, да побољшају услове? Па ко је онда крив – ми или они? Ко је дозволио да се човек потцени? Употребимо логику, није нам она случајно од Бога дата. Схватићемо да је све у нашим рукама, све је ствар наших одлука.
Одлуке зависе од нас, њихова исправност од наше вере, а њихова успешност од наше слоге. Морамо само да верујемо и будемо сложни, да погледамо у оцила на нашем грбу, и прочитамо: „Само Слога Србина Спашава“. Оно што не смемо заборавити је да слоге нема без искрене вере. Како изгледају људи без вере можемо да видимо ако погледамо наше политичаре. За оне лажне у вери, оне неверујуће – питање је само момента када ће издати. Зато се и не треба чудити власти и од њих очекивати нешто боље. Када смо их бирали нисмо их бирали по вери већ по вредностима запада – по њиховим лажним обећањима. Они су нам својим говорима давали лажне приказе, лажне наде, лажну будућност и на крају нас и повели погрешном стазом лажи. Можда нисмо довољно озбиљно схватили нашег Иву Андрића када нам је говорио:

„Ако хоћеш да знаш каква је држава, њена управа и каква им је будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних људи по затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи. То ће ти најбоље казати.“

Не могу људи којима душом господаре еури и долари, људи у чијем је срцу самољубље и гордост ништа на боље да промене. Они више не могу ни себи да помогну, не могу ни своје душе да окају. Ми смо ти у чијим је рукама судбина, али морамо од себе да кренемо. Први задатак нам је да променимо себе, односно да се вратимо на пут којим су нас наши стари водили, на пут који нам је Свети Сава осветлио. Тада ћемо на свом путу наћи сродне душе, оне који своју веру, народ и Отаџбину воле – без икаквих услова. Онда када се на том путу препознамо заједно ћемо вратити изгубљену будућност нашој Отаџбини, вратићемо будућност нашим потомцима.
Само тако моћи ћемо да гледамо са поносом потомке своје у очи, знајући да их нисмо покрали. Само тада можемо да будемо сигурни да имају будућност коју смо били дужни да им обезбедимо. Једино тако ћемо постати достојни предака својих. То је једини пут који нас не оставља на погрешној страни живота. То је једини пут којим ћемо вратити светлост у наше душе а срећу у наше домове.

ИЗВОР: http://srb.fondsk.ru