Владимир Димитријевић: МАЛА АНТОЛОГИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ХУМОРА

ОТКУД САД ОВО?

 

„Прав се смије, крив се крије”, вели наш народ. Иако смо сви Богу криви, каткад се и насмејемо – јер, без смеха се, чак и у најтежим тренуцима, у нашој „долини суза” стварно не може. Највећи подвижници су то знали  – Свети Антоније Велики је једном човеку, који се саблазнио кад је видео да учитељ пустињак безазленим шалама забавља млађе подвижнике, рекао да је човек као лук за стрељање – ако га превише натегнеш, пући ће. И Свети Серафим Саровски је говорио братији да се безазлена шала може испричати ако видимо саговорника да пада у чамотињу једно од најтежих ђаволових искушења. Зато смо, из разних извора, почев од сајта Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, преко књиге проте Михаила Ардова, „Записи из архи, прото и простојерејског живота”, до књиге наших народних прича (и из усмених извора, наравно), за читаоце „Борбе за веру” приредили мали цветник хришћанског хумора.

Има ту и жаока ироније, па и сарказма; али, то није плод порицања хришћанског идеала, него увида у слабост људи који би тај идеал требало да ваплоте (ако хаџија учествује у пљачкању сиромаха, за то није крив Јерусалим; ако је поп Никола слаб, Свети Никола је крсна слава.)

Уосталом, као хришћани далеко од идеала, ми смо често смешни (а верујемо да смо узвишени.)

Шала, у исти мах, јесте и поука – само ако човек жели да се њоме поучи. Поред шала, ту су и истините анегдоте из живота Цркве, и у доба прогона. Духовитост тих анегдота није за смејање, него за дубоко созерцање.

Уосталом, читалац има реч!

+ + +

ШАЉИВИ СТАРЕЧНИК

(1.део)

Неки овосветски мудрац дође код старца који је имао само Свето Писмо, па му подари књигу својих тумачења Библије. После извесног времена, опет га сретне и упита:

– Да ли ти је, оче, моја књига помогла да боље схватиш Свето Писмо?

– Не, рече старац – напротив! Морао сам да читам Свето Писмо да бих разумео твоју књигу.

***

Млад монах упита старца:

– Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?

– Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.

***

Упита неки философ хришћанског теолога:

– Ко смо ми, философи?

-Ви сте слепци који у мрачној соби тражите црну мачку, које тамо нема.

– А ви, богослови?

– Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку.

***

Сретне стари монах децу која се весело играју на градском тргу.

– Дечице, чега се то играте?

– Играмо се ко ће више да слаже.

-О, децо, у моје време није било таквих игара.

– Браво оче! Ти си победио!

***

Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:

– Не настојавам да се исповедиш. Не желим да под утицајем страха журиш са одлуком. Спавај мирно, и, ако се сутра пробудиш, зови ме.

***

Неки досађивач дође да мучи старца:

– Зар ти, паметан човек, можеш да верујеш да је Јона преживео три дана у утроби кита?

– Не знам, ако се видим са њим у рају, питаћу га.

– А шта ако је он у аду? настави досадњаковић.

– Онда ћеш га ти питати.

***

Многи пустињаци живели су дуго. Дође млад монах код садашњег авве, и рече му:

– Дошао сам, оче, да ти честитам стоти рођендан. Надам се да ћемо следеће године скупа славити и твој сто први рођендан.

– И ја се надам, рече авва. – Изгледаш ми да си прилично доброг здравља.

***

Један старац рече:

– Ако Црква нема довољно храбрости да брани своје ставове, то није због недостатка храбрости, него због недостатка ставова.

***

Причају два монаха о трећем. Један га хвали:

– Никада га не чух да ружно говори о било коме.

– Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други.

***

Старац рече:

– Бог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо.

***

Старац рече:

– Адам је први из дугачког низа мужева што су се жалили на храну коју им је дала жена.

***

Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих номада, дође старцу и рече:

Оче, хоћу да постанем хришћанин.

– Радујем се због тебе сине. Али, ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.

Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.

– „Нико не може служити два господара”, одговори старац.

***

Авва рече:

– Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо их имали десет, него хиљаду.

***

Старац каза: „Ако те неко увреди, тешко да ће ти опростити”.

И још: „Ако одбацујеш похвалу, то  је можда  зато што је желиш двоструку”.

***

Упита монах авву:

– Оци говоре да се може грешити свим чулима. Ја разумем грехе очима, устима, језиком и рукама. Али, како се греши носом?

– Ако га трпаш у туђа посла, рече старац.

***

Авва рече:

– Жене све наслућују, а греше кад почну да размишљају.

***

Младић решио да буде искушеник. Игуман проверава његово хришћанско настројење:

– Кад би имао три дуката, да ли би их дао убогоме?

– Од свег срца, оче.

– А три сребрњака?

– Радо!

– А три бакаруше?

– Е, то не бих.

– Па, зашто, брате?

– Три бакаруше већ имам.

***

Једном монаху на самрти лекар каже да му ништа не фали.

– Одлично! То значи да умирем здрав.

***

Кад  је  авви било четрдесет година, упиташе га:

– Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?

– Умро је под старе дане – као шездесетогодишњак.

Кад авва напуни шездесет година, опет га упиташе:

– Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?

– Умро је под старе дане – као осамдесетогодишњак.

***

Старац рече: „Врлинске жене неутешно тугују због неучињеног греха”.

И још: „Кад жени засузе очи, мушкарац почиње да види као кроз маглу”.

***

Старац у унинију прича сабрату:

– Како је тешко старити!

– Али, оче, то је једини начин да дуго поживиш.

***

Млад монах се жали духовнику:

– Знам да братија иза мојих леђа о мени ружно говори.

– Нека те, сине, утеши чињеница да ти иза леђа причају само оно што мисле о теби.

***

Старац рече:

– За онога ко верује – нема питања, а за онога ко не верује – нема одговора.

***

Један плиткоум каза авви:

– Ти си највећи од свих монаха на Истоку.

– Ђаво ми је то већ рекао, одговори авва.

***

Старац показује послушнику будућу келију.

Синко, у овој келији подвизаваху се велики Палво, Сисоје, Климент, Ангеларије, Пахомије и Теодор.

– Стварно? Зар су толики монаси живели скупа на овако малом простору?

***

Искушеник се љути:

– Не знам шта ће нам овај кућни ред, кад сви монаси стално касне!

Игуман ће на то:

– А како би ти знао да касне да нема кућног реда?

***

Неки путник тражи младог монаха.

– Ено га на послушању у свињцу. Познаћеш га по скуфији, рекоше му.

***

Старац угошћава младог монаха и нуди му вино.

– Оче, да ли је то исто вино којим си ме прошлог пута угостио?

– Да, брате мој, оно исто, радује се гостољубац.

– Е, па, онда, дај ми чашу воде!

***

Игуман подучава братију:

– Знајте, братије: ко год за себе не каже да је смирен, тај је крајње горд. Ево, ја, рецимо, уопште немам смирења.

 

***

Млад монах на послушању цепа дрва. Прилази авва и каже:

– О, брате, секира твоја ме на муњу подсећа.

– Радостан, младић пита:

– Јели то зато што брзо цепам дрва, оче?

– Не, брате, него зато што њоме никад не удариш два пута у исто место.

***

Старац рече: „Философи који имају потпуно поверење у логику сигурно никад нису водили  расправу са неком женом”.

***

Ухватише дивљака – номада како пљачка гробове, и одведоше га авви.

– Зар те није срамота да крадеш од мртвих? упита га он.

– Да, али зато никад не учиних зла ниједном живом бићу, одговори номад.

***

Монах дође, и упита старца:

– Пошто је брат кога си руководио и који је био твој сакелејник умро, могу ли ја да дођем на његово место?

– Како да не! Само, ти си двометраш, тешко да ћеш стати у његов мртвачки сандук.

***

Монах – пустињак живео је са псом, који је понекад лутао по околини.

– О, оче, срете га један узнемирени сељак. Твој пас јутрос поједе моју кокошку!

– Хвала ти брате, што си ми рекао. Значи, данас не морам да га храним.

***

Журећи у град  да  прода котарице, пустињак залута. Сретне неког путника.

– Брате, драги, молим те, реци ми којим путем да стигнем до града?

Овај ће грубо:

– То зна сваки магарац!

А старац:

– Па зато тебе и питам.

 

***

Рече пустињак свом саподвижнику:

– Кад један од нас двојице умре, ја ћу се вратити у општежиће.

***

Старац рече:

– За друге смишљате правила, за себе изузетке.

***

Упита монах духовника:

– Да ли су нам људи у свету благодарни због онога што за њих чинимо?

– Не, уопште. Чим слепцу повратиш вид, он одмах тражи да му улепшаш веђе.

***

Упиташе авву:

– Зашто ти, оче, избегаваш и да гледаш у новац?

– Зато што новац могу да виде и слепи.

***

Рече старац:

– Ко хоће да ради, проналази средства за рад, ко неће проналази оправдања.

***

Прозорљиви старац каза мирјанину:

– У наредних пет година живећеш тешко.

– А после?

– После ћеш се већ навићи.

***

Старији јеромонах саветује новорукоположеног, који се спрема да беседи први пут:

– Брате, народ сматра добром сваку проповед која траје краће него што они очекују!

***

Млад монах се жали духовнику:

– Није лако сазнати шта је твоја права дужност!

– Напротив, оче, то је просто као пасуљ: права дужност ти је оно што најмање волиш да радиш.

***

Жали се монах монаху:

– Е мој брате, прођоше она добра времена!

– Времена су ти, оче, увек добра кад прођу, одговори овај.

***

– Оче, зашто твој пас не маше репом лево и десно, него горе  – доле?

– Па, јесам ли ти рекао да ми је келија преуска?

***

Један монах у пештери крај Црвеног мора нађе, на папирусу, дневник свог претходника: „Понедељак: Средити своје мисли; уторак: посетити епископа; среда: опет средити своје мисли.”

***

Дођоше неки беспосличари код пустињака:

Ево, оче, ми смо били у пролазу!

– Па, прођите већ једном, рече им авва.

***

Неки монах се бојао старења и смрти, па ником није говорио колико има година. Сретне другог монаха, који је био сед , и упита га:

– Колико ти је година, брате, кад си тако сед?

-Педсесет.

-Ух педесет! Како много! Кад помислим на то, језа ме обузме!

– А што, брате? Зар имаш тако много лоших успомена  на своје педесете?

***

Старац рече о ласкавцима:

– Чувај се оних који ти лижу пете. Лако почињу да их уједају.

***

Духовник рече младом теологу, који је управо почињао да пише:

– Знај, синко: папир све трпи, али не и читалац.

***

– Оче, шта је врхунац гордости?

– Кад неко презриво каже: „Ником нећу доказивати да сам у праву, јер би то значило да могу да погрешим!”

***

Старац рече:

– Некада су жене руменеле од стида. Сад их је стид кад порумене.

***

Духовник кори лењог послушника:

– У твојим годинама сам десет сати радио, а десет се молио.

А овај ће:

– Твојој младалачкој ревности се дивим, оче, али још више твом старачком расуђивању – сад си напустио те крајности.

***

Настојатељ једног манастира пише игуману другог:

Од твоје братије монах је дошао к мени и моли ме да га примим. Реци ми да ли је постојан?

Одговор је био кратак:

– Штавише! Не помера се с места.

***

Један брат је волео да поје умилно и гануто (бар тако је он мислио.) Приђе му други монах после службе  и рече:

– Брате имаш тако сладак глас да на њега муве слећу!

***

Монах оде старцу на разговор. Али, келију чува опасан пас, и још лаје.

– Слободно, брате, приђи, довикује старац из келије. – Знаш ону народну: „Пас који лаје, не уједа?”

– Ја знам, него да ли је зна твој вучјак?

***

Старац рече:

Порок који сви упражњавају, савременици зову врлином.

***

И још:

– Уштини самог себе, да видиш како је другом.

И још:

– Бити тужан значи све време мислити о себи.

И још:

– Смањи се за десет центиметара, и порашћеш метар.

***

Брат дошао да купи рибу за манастир – долази епископ. Трговац га убеђује, мада му роба није свежа:

– Купи, оче слободно! Сваки дан стиже из Александрије!

– Видим да стиже, али што је тераш да иде пешке?

***

Монах се жали старцу:

– Оче, у овом манастиру на мене нико не обраћа пажњу!

– Јој, брате, извини нешто сам се замислио! О чему си ми то причао?

 

 

ИЗВОР: Борба за веру