ВЕЗА ИНТЕРМАРИЈУМА И ХРВАТСКИХ ПРЕТЊИ СРБИЈИ

 Урош Николић

 

 

 

  • Не би требало да се претерано радујемо антилибералним трендовима у Средњој Европи јер они не оспоравају НАТО, а из тог шињела вире и усташе
  • Овај тзв. интермаријум, или санитарни кордон је својеврсна географска тампон зона између Немачке и Русије и обухвата широк појас од Балтика на северу до Јадрана на југу. Већински се подудара са тзв. католичком Mitteleurope-ом
  • Најочитији пример земље предводнице санитарног кордона – јесте Пољска
  • Кичму Средње Европе, коју неки виде и као нову Аустро-Угарску, и тампон-зону чине земље Вишеградске групе. У свима њима присутан је тренд тзв. нелибералне демократије, скретања удесно – формирање једне другачије, конзервативније претежно католичке Европе као алтернативе наднационалној бриселској еврократији. Ове земље су почеле да праве проблеме и Бриселу и Берлину, али, као и у случају Сиризе у Грчкој, чини се да је њихово солирање чак пожељно за САД
  • У Хрватској постоје снажна залагања неких кругова да приступе Вишеградској групи, што за Србију никако није добро, јер би Србија у тој групи земаља требало да тежи изграђивању што је могуће више пријатељских односа. С готово увек непријатељском Хрватском, то је ипак немогуће.

 

 
Кад су после пада Берлинског зида и земље тзв. Нове Европе интегрисане у евроатлантски поредак, показивале су знатно већи евроатлантски ентузијазам у односу на земље Старе Европе. Посебно је та разлика избила по питању подршке америчком походу на Ирак. По распуштању Варшавског пакта, формирана је 1991. Вишеградска група – Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска. Данас се чини, по питању мигрантске кризе и политике ЕУ уопште, да се Вишеградска група као заједнички концепт и простор ревитализује, уз тенденцију да по другим питањима обухвати и још неке земље – попут Литваније, Летоније, Естоније, Хрватске, али у некој проширеној верзији ова алијанса има аспирације да у себе укључи и Украјину, Белорусију, Румунију, Бугарску, Молдавију.

 

intermarium

 

Овај тзв. интермаријум, или санитарни кордон је својеврсна географска тампон зона између Немачке и Русије и обухвата широк појас од Балтика на северу до Јадрана на југу. Већински се подудара са тзв. католичком Mitteleurope-ом, а све веће размимоилажење поводом мигрантске кризе на релацији Беч – Берлин, али и све чешћа солирања попут непослушног Зехофера у јужној Немачкој спрам политике Ангеле Меркел указују на то да се на неки начин географски простор католичке Средње Европе поново политички покушава искристалисати. Ради се о Средњој Европи, која је конзервативнија, реалистичнија, супротсављена декадентном Западу по питању културе, морала и политике, али безбедносно ипак у чврстом НАТО загрљају, који је много важнији за САД од судбине ЕУ.

 

MITTELEUROPE  ПРОТИВ НЕМАЧКЕ

 
Овај пут, та нова Mitteleurope-а, није под вођством званичне Немачке, већ јој је супротстављена. Она највише погодује англосаксонском геополитичком фактору у циљу слабљења Немачке и Русије и спречавању немачко-руског савеза, који је ноћна мора англосаксонских геостратега. Најочитији пример земље предводнице санитарног кордона – јесте Пољска. Ултракатоличка земља, која због своје историје и специфичног схватања националног интереса, зазире и од Русије и од Немачке. На власт у Пољској дошла је конзервативна десничарска странка, која се руководи и антинемачким и антируским сентиментима. Резултат тога је да се Пољска креће удесно, усмерена против Москве, Берлина, али и Брисела и овакве ЕУ, која се још увек посматра углавном као немачка. Истовремено, та ултрадесна пољска власт, која добија пацке и из Берлина и из Брисела, природно долази до проамеричког становишта, а пре свега проНАТО, где из Пољске стално долазе антируски позиви на јачање источног крила НАТО. Интересантно да Џорџ Фридман, оснивач Стратфора, види Пољску уз Турску и Јапан као кључну силу у успону у блиској будућности, а Фридманови ставови су делом анализе, а делом отворене препоруке америчким властима из дела обавештајне заједнице.

Избори у Словачкој показали су да и ова земља скреће изразито десно; Чешка је такође позната по томе што се често опире ЕУ, али се мање опире НАТО. Мађарска под Орбаном, такође, се одупире Бриселу и Берлину, а, као и претходне три земље, главни камен спотицања је мигрантска криза као и питање националног суверенитета. Око мигрантске кризе сукоб са Меркеловом више је фингиран, јер политика отворених врата највише прети управо Немачкој. Орбан се упустио и у амбициозне пројекте са Русима и Кинезима, води све самосталнију политику, али по питању НАТО је кооперативан. Румунија је специфична иако је православна. Прилично је русофобно настројена због Молдавије. Бугарска је под притиском одустала од Јужног тока, а недавно је позвала турске представнике на прославу своје независности, али не и руске иако ју је Русија ослободила од истих тих Турака. И Румунија и Бугарска су православне земље, које су, мимо свих стандарда, из геополитичких разлога примљене у ЕУ и НАТО и доста кооперативно прате евроатлантску линију, чак и кад сносе директну штету због тога.

Балтичке земље, традиционално воде антируску политику – од којих протестантске Естонија и Летонија имају значајну руску мањину, док је католичка Литванија хомогенија. У Украјини знамо шта се збива, а њени западни делови са знатним католичким и унијатским делом географски и припадају Средњој Европи. Белорусија је под Лукашенком кренула путем савеза са Русијом, али и у њој постоје значајне унутрашње снаге које би радије виделе Белорусију уз земље попут Пољске, Литваније, мајданизоване Украјине итд.

 

ТРЕНДОВИ УНУТАР ВИШЕГРАДСКЕ ГРУПЕ

Кичму Средње Европе, коју неки виде и као нову Аустро-Угарску, и тампон-зону чине земље Вишеградске групе. У свима њима присутан је тренд тзв. нелибералне демократије, скретања удесно – формирање једне другачије, конзервативније претежно католичке Европе као алтернативе наднационалној бриселској еврократији. Ове земље су почеле да праве проблеме и Бриселу и Берлину, али, као и у случају Сиризе у Грчкој, чини се да је њихово солирање чак пожељно за САД. Тиме Вашингтон показује и ЕУ и Немачкој где им је место и колико су самосталне, али те земље никако не прелазе црвену линију, где би постала упитна њихова припадност (евро)атлантској сфери. Дакле, сукоб са бриселском бирократијом или Ангелом Меркел не носи никакве ризике, али се не сме прећи на руску страну или довести у питање НАТО. На тај начин САД преко тих земаља притискају и контролишу свој вазални пројекат ЕУ, држе тампон-зону између Русије и Немачке и настављају традиционалну вишедеценијску стратешку сарадњу са екстремно десним и католичким круговима из тих земаља.

Када је у питању Пољска, па и Мађарска, Американци су у winwin ситуацији, јер глобалистичке сорошевске антинационалистичке групације, које слева нападају десничарске власти и нелибералне трендове, раде за њих. Уосталом, услед кризе у Европи, кад је ионако неизбежан тренд јачања деснице, за САД је боље да они то контролишу и да то буде проНАТО десница, као у Пољској. Посебно благонаклон став запад је све време имао према пронацистичким антируским групацијама из Белорусије и Украјине, али и антисрпским, што смо видели 90-тих а видимо и данас.

Управо стога је веома важно да обратимо пажњу на Хрватску као земљу у којој су у наступу нелибералне, ауторитарне, екстремистичке неоусташке тенденције. Оне јесу део шире слике и стратегије на подручју санитарног кордона, али за нас је само хрватски екстремизам и долазећи процес реално опасан, поред свих у интермаријуму.

Проблем је у томе што је – за разлику од нпр. Пољске, која има подршку само англосаксонаца и НАТО, али не и Немачке и Бриселтерне – Хрватска земља према којој још увек благонаклоно гледају сви делови евроатлантског поретка. Чињеница је да се равнотежа у њој променила у корист проНАТО англосаксонског фактора науштрб традиционалног немачког геополитичког вектора, док је у Србији нпр. обрнут тренд, али заблуда је да ће икад Србија, макар се наш премијер свакодневно клео у Ангелу Меркел, бити Немцима већа миљеница од Хрватске.

Симболички је најбољи доказ колико англоамерички фактор у Хрватској потискује немачки тај што су на кључним позицијама северноамерички ђаци Колинда Грабар Китаровић и Тихомир Орешковић, али и по тријумфу десног екстремног усташког крила ХДЗ, које баштини идеологију Гојка Шушка. На делу су укидања емисија, смене на јавном сервису, претње лустрацијама и регистрима издајника, застрашивања Срба, букти рат за контролу над службом СОА, усташтво се све више доживљава као легитимно и прихватљиво.

 

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ ПРЕМА СРБИЈИ

Но, поред тога, имамо и звецкање оружјем према Србији. Нови хрватски министар одбране је најавио промену стратешких докумената, али и политику Хрватске у смислу ширења евроатлантизма у свом окружењу. Ако знамо која је једина земља која нема намеру да приступи НАТО, можемо ово схватити као индиректну претњу, али и најаву да ће се Хрватска радо прихватити улоге промотера евроатлантизма међу Србима само уколико јој велики то дозволе. Јер, ма колико она то хтела, мора за то да добије сигнал најмоћнијих. Видели смо безобразна условљавања око права хрватске мањине, око Шешеља и надлежности суда за ратне злочине. Из Хрватске су стигле критике медијских слобода у Србији, али и, синхронизовано са Бошњацима, подизање регионалне температуре после пресуде Радовану Караџићу.

Све су то засад ситне и очекиване провокације, али довољно јасне да не заборавимо, посебно у ово време владајућег усташтва, да они неће оклевати уколико им западне силе дозволе да се нађу у њима омиљеној улози – да буду западна пешадија у обрачуну са Србима, као што су Украјинци у обрачуну са Русима. Нема сумње да ће, како се преговори са ЕУ буду дужили, бити све већи безобразлук Хрвата по питању границе на Дунаву, субверзивне активности према Војводини, подршке антисрпским круговима у Црној Гори и БиХ. Према евентуалној српско-хрватској сарадњи у БИХ, коју потенцира и председник Додик, треба бити крајње опрезан, посебно кад проусташко крило ХДЗ влада Хрватском.

Звецкање оружјем и хрватска опасност далеко више прете Републици Српској него самој Србији. Ратови у БиХ и у Хрватској били су део једног рата, који у главама многих није завршен, и Хрвати би радо прекомпоновали БиХ на штету Срба тако да РС нестане, а да они зграбе свој део плена – уосталом усташка политика је да се иде све до Дрине. С обзиром да им је идентитет искључиво базиран на негацији српског и мржњи према Србима, играње на антисрпску карту ће вероватно увек тамо бити рецепт. У прилог томе говори то да су им Срби главна преокупација, чак и кад им од Србије не прети никакава опасност и кад су Срби у Хрватској снагом минорни. У званичним документима и даље виде тзв. великосрпске кругове као опасност у региону, раме уз раме са исламским тероризмом, који је, иронично, на истој геополитичкој страни као и Хрвати.

Док се у Хрватској толерише неоусташтво и од САД, и од Немачке, и ЕУ, у Пољској и Мађарској нелибералне тенденције трпе критику само левог глобалистичког крила. Док се ЕУ договара са Ердоганом, дотле Србија трпи критике за трендове који у њој и не постоје. Тежи се на силу доказати да је Вучић гори и од Ердогана и Орбана чак, да нема слободе медија, фер избора, да се враћамо у 90-те и сл. Ово је опасно, јер – за разлику од земаља Средње Европе, које не искачу из атлантистичког шињела, већ су дубоко интегрисане – Србија и Срби као народ припадају још увек непокореном делу Централног Балкана, и оваква етикетирања само могу да послуже за интернационализацију и повод за коначни обрачун Запада са Вучићем кад процене да треба да крену у то. Треба ли подсетити да би у том случају судбина Вучића била идентична судбини Србије? У склопу стратегије истискивања Русије са Балкана, Србија и Срби су колатерална жртва, а управо Хрватска би била ударна песница будућих напада, уз наравно тзв. добре момке међу муслиманима – Албанце и Бошњаке. Шта Србија треба да ради?

Осим што бољег наоружавања, психолошке припреме народа за разне сценарије, дизања патриотизма и морала и да се што чвршће интегрише и сарађује са Републиком Српском, Црном Гором, колико је то могуће, затим, упркос антисрпском режиму, Македонијом. Али такође да сарађује и са Мађарском, земљама Вишеградске групе, Аустријом, Немачком – посебно све непослушнијом Баварском. Сарадња са Мађарском морала би да буде таква да то зближавање удаљава Хрватску од Мађарске. У Хрватској постоје снажна залагања неких кругова да приступе Вишеградској групи, што за Србију никако није добро, јер би Србија у тој групи земаља требало да тежи изграђивању што је могуће више пријатељских односа. С готово увек непријатељском Хрватском, то је ипак немогуће.

 

ИЗВОР: Нови Стандард