”ВЕЛИКА АЛБАНИЈА” – ПРОЈЕКАТ ПРОТИВ АЛБАНАЦА?

  • Сâми Албанци су себе сматрали Турцима/Османлијама, о то крајем 19. века; били су потчињени Падишасима, дивљи али верни
  • Међутим, није било потребно много труда – први корак су начинили Британци (и Французи, који традиционално спроводе наређења из Лондона), потом су све организовали Хабзбурзи, који су прво измислили албанску нацију, потом јој дали државу, коју су ојачали давањем квази-националистичког етоса ови људима
  • Важна је и улога Римокатоличке цркве у стварању Албаније, посебно Велике Албаније
  • Римокатолички свештеници (фрањенвци, пре свих), који су радили за Ватикан и Беч, ширили су међу Албанцима визију да они могу бити регионална сила – наравно уперена против локалног православно-словенског становништва
  • Да ствари буду још чудније, за хероја новог албанског идентитеа изабран је… Србин, Скендербег…

Ова стошеста годишњица независности Албаније би требало да нас подсети да су државе, али и нације, које су током прошлог века стварале велике силе, створене само у складу са утилитаристичким циљевима, интересима и једино зарад добробити великих сила.

На крају крајева, и сâми Албанци су себе сматрали Турцима/Османлијама, и то крајем 19. века; били су потчињени Падишасима, дивљи али верни. Међутим, није било потребно много труда – први корак су начинили Британци (и Французи, који традиционално спроводе наређења из Лондона), потом су све организовали Хабзбурзи, који су прво измислили албанску нацију, потом јој дали државу, коју су ојачали давањем квази-националистичког етоса ови људима. Истина је да су Албанци специфичан народ, један од старијих у Европи. Али, истовремено, чак и данас, они више личе на неке друге, сличне групе, засноване на клановској структури, које су постојале и пре деветнаестовековне етно-генезе (и, устину имају ближе везе са „Примордијалном традицијом“).  ”Албански национални препород” (Rilindja Kombëtare) који се спроводи од 1870-их, био је важан механизам у коме су  коришћене стварно постојеће локалне специфичности, зарад потпуно вештачког пројекта – насталог спајањем сељачке (или горштачке) одвојености са масонском интелигенцијом и западним новцем. Ми данас знамо за још неколико таквих конструкција – на исти начин су створени ”литванство” и ”украјинство” као посебне нације, док је неколико поштених балтичких фармера буквално натерано да буду Летонци. Међутим, историја Призренске лиге је један од најзначајнијих примера (зато што је један од првих) како је овај огромни друштвено/етнички процес инжињеринга припреман, а који је променио облик Европе,  али и читавог света.

Нарочито важна је и улога католичке цркве у стварању Албаније, посебно Велике Албаније. Католички свештеници (фрањенвци, пре свих), који су радили за Ватикан и Беч, ширили су међу Албанцима визију да они могу бити регионална сила – наравно уперена против локалног православно-словенског становништва. Да ствари буду још чудније, за хероја новог албанског идентитеа изабран је… Србин, Скендербег… Те је тако давање националности и државе чисто муслиманским клановима имало врло практичан циљ:  прво, да се организује на Балкану један од британских пројеката, потом аустро-угарски, након тога италијански, и на крају амерички. У свим тим пројектима – Велика Албанија је служила и служи великим силама, али сигурно не обичним Албанцима!

И на крају, какву историјску лекцију из тога можемо да извучемо ми, из Средње Европе? Пре свега, да на нас не утичу те све широком руком додељиване независности пре једног века, 1918. године. То је био политички Црни петак, лажна промоција, само за уобичајене интересе и уз сазнање да ће све те државе на крају постати играчке Великих финансијера, на повоцу великих сила. Балкан је био само полигон за вежбање за процесе који ће бити позавршавани следећих година дуж средњег појаса континента. Циљ је био да се избришу традиционалне империје – укључујући Турску (која је до тог тренутка била корисна, а онда је почела да смета). Као што знамо, Турска се спасила захваљујући уско-националном, кемалистичком пројекту, међутим, остале Турке и потурчене народе, западни империјалисти, и њихови наследници, глобалисти, су напустили (док је већина Средње и Источне Европе, укључујући и Словене, поделила исту судбину, уз важан изузетак Руса).

Из ове тренутне ситуације са албанским јубилејем, следи друга лекција. Теоретски је ова нација извукла највише користи из последњег Балканског рата. Албанци су добили још једну марионетску државу – ‘Косово‘, следећа је на тапету Македонија, што се користи за јачање притиска на Србију и Црну Гору, па чак и на Грчку. Легенда Велике Албаније је и даље жива, под патронатом не само Скендербега већ и Мајке Терезе (која такође није Албанка, већ Влахиња). Али, ова стошестогодишња држава је много више теоретска, сада него што је била 1912. године. Државом управљају амерички амбасадори и војни команданти, задојени међународним исламистичким тероризмом. Национални понос стимулисан сукобима са свим суседима представља само димну завезу која служи да сакрије унутрашње понижавање поносних планинских горштака. У ствари, једини период албанске историје који заиста могу сматрати својим националним буђењем остаје онај комунистички, из времена режима Енвер Хоџе.

Стошестогодишњи експеримент албанске независности се може сматрати неуспешним. Данас би за ове људе најприхватљивије могло да буде да се врате османизму. [1].  Историја би се окренула – Албанци, које је створио Запад, поново би били Османлије, а Вашингтон би доживео крах, тамо где су Лондон, Беч, Ватикан и Рим већ једном победили. То је оно што искрено желим својим албанским пријатељима – можда би то постао образац који би могао да се понавља широм нашег дела света.

 

[1] Сви они који су заинтересовани за питање албанског идентитета, његових веза са нео-османизмом, као и за загонетку националне припадности Скендербега и Мајке Терезе –  охрабрујем их да се упознају са радом једног од најинтересантнијих савремених албанских политичких писаца, др Олсијем Јазеџијем.

 

ИЗВОР: Геополитика.ру