Вековни руско-српски савез

Николај Ђаконов, Козак са Дона

 

 

 

 

На небу Бог, на земљи Русија.

Ово су управо ријечи које ми као рефрен звуче у мислима када помислим на путовање по Србији. Ми смо је пропутовали, да тако кажем, уздуж и попријеко – са сјевера на југ и са запада на исток. И свуда су нас примали са великим поштовањем и братском љубављу. Обични Срби, људи изван политике, све што је повезано са Русијом, са нашом историјом, поштују као светињу.

А заједничког је у нас стварно много.

Да су Срби – Словени и то православни Словени, познато је многима. Изненађујуће, са минималним знањем црквенословенског језика, наравно, не без тешкоћа, разумјели смо српски језик! Када смо посјећивали православне храмове, на примјер, Храм Светог Саве у Београду, био сам запањен. Чак је и унутрашњост храма посебно подсјећала на Војсковују катедралу у Новочеркаску!

Срби памте да је угњетавање православне словенске браће у османлијској Турској био повод за бројне руске-турске ратове, који су се, на крају крајева, завршили ослобађањем Србије од јарма.

Нису се Срби ни у Аустро-Угарској осјећали баш удобно. Њихова насеља у данашњој Војводини, Славонији, Далмацији и Српској крајини изграђена су на козачком принципу. Ти Срби, називани граничари, ослобађани су пореза, али су морали да служе и да својим оружјем заштите границе са Турском, са својим коњима, у својим униформама. Гледајући старе слике граничара, примијетио сам да су, чак и по изгледу, по одјећи и обичајима, слични донским козацима!

Без обзира на неке привилегије, Срби су били под сталним притиском царства. Присиљавани су да приме католичанство, или да се придруже Унији, односно да исповиједају неку мјешавину православља и католичанства. Јасно је да је и једно и друго било неприхватљиво за православне граничаре. Излаз за њих постало је пресељење, била поднијета одговарајућа молба руској царици.
Јелисавета Петровна је  одговорила њиховом захтјеву: 13. (24.) јула 1751. године  “Без обзира колико би српског народа пожељело да пређе у Руску империју, сви ће они, као истовјерници, бити примљени у службу и добиће држављанство”.

Срби су кренули у Русију.

Њима су за насељење додијељене земље у Задњепровским степама између ријека Синјухе и Дњепра. Земља је додјељивана према чиновима: обичан редов – 20-30 четврти, прапоршћик – 50, поручник – 80, капетан – 100 четврти. Једна четврта је била око 5000 м2. Престоница Нове Србије постао је војни град Новомиргород.

Те земље имале су аутономни статус и подчињавале су се директно Сенату и војном Колегијуму. Досељеници су били подијељени у гусарске пукове, роте-рововске, били су истовремено и територијалне и војне и административне јединице. Нова Србија је постала дио Новорусије са центром у граду – тврђави Свете Јелисавете. Њен стратешки значај био је условљен чињеницом да је била на путу налета кримских Татара, по њиховом омиљеном маршруту, а била је и важан полигон за пребацивање руских трупа на југ, на Крим.

Када је у 1764. декретом Катарине основана Новоросијска губернија, Нова Србија изгубила је аутономију. Тада је већина Срба отишла на Кубањ, гдје су се спојили са локалним козацима. Постоје потомци Срба на Дону. О томе свједоче распострањена међу кубанским и донским козацима презимена Сербин, Сербиненко, Сербинов, Сербиаков.

Након пола вијека десио се обрнути процес. Након Октобарске револуције у Русији и пораза Бијелог покрета у Грађанском рату, у Србију је емигрирало неколико хиљада козака. Њих је добро примио краљ Југославије Александар Први Карађорђевић. Козаци су и у Југославији били привржени монархији. Комунистичке идеје шириле су се по цијелом свијету. Подигли су главу и националисти, који су жељели да разбију Југославију. Године 1934. краљ је убијен. Југославију су подијелили Њемачка, Италија и Мађарска. Србија је била под њемачким протекторатом.

Током последњег цијепања Југославије само је Русија, која се у то вријеме налазила у крајње сложеном положају, изражавала симпатије и пружала реалну подршку српском народу. Козаци из свих козачких средина, добровољци из других крајева Русије, борили на страни српске браће. И памте то. И памтиће. Обични Срби уздају се само у Русију и Бога.

Јасно је да и у Србији постоје и отворени русофоби, који рачунају, да су за земљу важне само „западне демократске вриједности“, и да ће само оне сигурно довести до просперитета у „европској породици народа“. Али, гдје их нема, Русофоба? Чак и у самој Русији постоје силе непријатељски настројене према сопственој земљи. За њих је традиционално „што горе, то боље“. Али већина Срба су – отворени русофили, који желе да изграде најближе односе са Русијом и само Русима.

Дијалог се води. Проводе се заједнички конгреси, кругови, раде посољске станице, усклађују се економске везе. Зашто је то потребно козацима и Србима баш сада, у наше сложено вријеме? Да, све је врло једноставно: исти су они који нам не желе добро, исти су нам и очигледни непријатељи. Ко „буре ваља“ на Русију, тај својом пажњом не мимоилази ни Србију. Нема нас у свијету тако много да бисмо заборавили своју православну браћу. Сигуран сам да је пред нашим земљама и народима дуга и свијетла заједничка историје. За то постоје сви предуслови.

Желио бих да кажем неколико ријечи о краткој посјети Босни и Херцеговини. Двије стотине козака дошло је у Босну и Херцеговину у оквирима културног фестивала, посвећеног стогодишњици Првог свјетског рата. Десило се да се наш долазак поклопио са локалним изборима. Непријатељски новинари одмах су покушали да искористе фестивал за своје циљеве. Сарајевска штампа, јављајући о доласку козака, назвала их је „специјалне снаге“ и истакла да је то „наоружана јединица“, која је учествовала у „анексији“ Крима и у догађаја у Донбасу.

Измишљотине новинара и неког „политиколога, који је тражио да му се не објави име“, своде на чињеницу да је долазак козака повезан са босанским изборима. Да је „могуће“ да су козаци потребни да обезбиједе „подршку силе“ једног од кандидата, Србина по националности, који се наводно недавно састао са руским предсједником Владимиром Путином да придобије његову подршку. Какав блам!

Али највише је козаке насмијала изјаву неких новинара, да дошљаци уопште не знају да играју! Одговорно изјављујем – то није истина! Цијели свијет зна да козаци савршено владају играма! Ова вјештина нам се преноси са мајчиним млијеком! У разним периодима историје играли смо на многим мјестима. И увијек успјешно! Опет ћемо заиграти, и не само једанпут.

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Принцип