Век и по борбе северних Срба против франачког окупатора

Душан Ковачев

 

Политичко уједињење папежничких сила је од самог почетка истовремено са освајачком агресијом Франака према Словенима. Прогласивши се римским императором, већ је Карло Велики напао Србе с намером да их покори и отме им њихову земљу.

 Пошто знамо да је српски кнез Дрван страдао у боју са германским Турингима (око 636. године), познати писани извори неко време не помињу Србе. Сматра се да су у то доба Срби били франачки вазали све до друге половине VIII века. Joш у VIII веку „Фредегарова хроника“ полабске Словене зове Сорбима или Сорабима. Тада су Срби живели у оргомној области, која је далеко превазилазила њихову знамениту Лужицу.

Историја је учитељица живота. Ова учитељица је често иронична и њена наука бива парадоксална. Иронија је историје у томе што скоро све о најдубљој историји северних Срба данас сазнајемо из њима ненаклоњених и по правилу непријатељских, немачких извора (франачке, саксонске, баварске и друге хронике). Парадокс историје је у томе што су Срби, као и сви остали Словени, мноштво германских народа који су им својом агресивношћу загорчали судбину, хиљаду година пре њих самих сматрали јединственим народом, називајући их Немцима.

Франци су 766. године поново напали Србе на средњем току реке Сале. Овим је запечаћено крваво непријатељство.

                             Племена Лужичких Срба. Фото: Велика совјетска енциклопедија

 

Карло Велики против Срба

Карло Велики је био владар Франака којег су папежници успели да наговоре да обнови  „римску империју“. У том подухвату је Карло Велики, између осталог, озбиљно припремао и напад на полабске Словене. Већ 782. године је ради тога послао своје војсковође Ворада, Адалгиса и Геила у Саксонију, али су се на самом почетку похода Саксонци побунили против наметнутих војсковођа. Сасвим неочекивано, здружени са Србима, Саксонци су уништили војску Карлових војсковођа.

Када су 782. г. Срби дигли устанак и повратили отете територије, Франци су узвратили нападом и 789. г. успоставили власт над Србима у околини данашњег Наумбурга, Срби су почели да узвраћају продорима у Аустразију и Саксонију. Војска Карла Великог је потом ратовала против Чеха и Бодрићког племена Велета.

Према Србима је Карло Велики потом био веома опрезан, јер су франачки освајачи имали лоше искуство са српским војним савезом који био много способнији од других Словена у организованом ратовању, а српске земље су биле пуне непроходних гора и шума, природно утврђење које је Франачким освајачима било веома тешко да заузму.

Карло Велики је 789. године поново започео поход на полапске Словене (Вилце или Велете, тј. Љутиће, Бодриће) и Србе. Очигледно, имао је успеха. Од тог доба су Срби и Бодрићи ратовали као вазали у саставу франачке војске Карла Великог, под војводом Бодрића Вицаном. Последњи који је међу полабским Словенима пружао борбени отпор Карлу Великом, био је владар словенског племена Велета Драговит, али се на крају и он предао, па су сви покорени полабски Словени ипак платили данак франачком владару.

                                Племена Лужичких Срба од VIII до X века. Фото: Википедиа

 

Карло Велики је 804, године установио мисионарску епископију у Селигенштату (Seligenstadt) у области Хесен ради покрштавања Саксонаца и полабских Словена. Ова бискупија је ускоро премештена у Халберштат (Halberstadt) у данашњој области Харц државе Саксен – Анхалт, где постоји до данас. Карко Велики је трајно завладао  облашћу источно од горе Харц, над утоком Сале и Мулде у Лабу. Тај важан стратешки положај је олакшао продор у српску земљу свим каснијим западним освајачима.

Током 805. франачки завојевачи су продрли у срце српског савеза, на територију племена Гломача. Покоривши их, принудио их је на плаћање данка, а од њиховог владара Семеле је узео синове као таоце. Исте године је Карло успоставио утврђену границу према Србима, звану Limes Sorabicus.

Надахнут мржњом према словенима, у IX веку, швајцарски бенедиктинац Нокретус Балбус из Сен Галена у Швајцарског помиње полабске Словене у свом делу „Gesta Caroli“ писаном грубим и неписменим латинским језиком: „Најгори од свих народа су Венди, који су од нашег бога отпадници“ (Pessimus omnium natio est die Wenden, die uns gott eingeworfen hat)“

Стогодишња борба Срба за ослобођење од Франачког окупатора

После смрти Карла Великог Срби су се осамосталили и почели да нападају Аустразију. Карл од Ингелхајма (син Карла Великог зван и Карло Млађи) је потом 805. године напао Чешку, убио чешког војводу Леха, па 806. г. војском прешао реку Салу где је у биткама против Срба на Лаби разорио два њихова утврђења (претпоставља се код Десауа и Србишта) пробио пут у Лужицу и потукао их на горњем току реке Шпреве код Калауа (Calau). Велике битке је Карло Велики водио против Срба 806. године водио између Десаве (Dessau) и Србиште (Zerbst) на српском току реке Лабе. У бици код Горе (Gera) страдао је српски владар Милидух (у изворима се помиње и под именом Мелито). После ових франачких освајања су српске земље од Соли (нем. Halle, раније Saale) до Девина (Magdeburg) остале под влашћу Франака. Милидух је остао упамћен у српском  предању до савременог доба. Срби памте јуначку борбу својих предака против франачких освајача у којој су пали њихови владари и јунаци. Хиљаду година су веровали да Милидух са својим краљевима није погинуо, него су заспали у једној пећини крај Зхоржелеца  и да ће се они пробудити, кад наступи дан ослобођења српске земље.

„Llimes Sorabicus“, систем утврђених појаса Карла Великог против Срба 805 – 808. г. Фото: Słowiańszczyzna zachodnia i Germania w VI-IX wieku po nar. Chr, Włodzimierz Andrzej Franciszek Ksawery Dzwonkowski –  „Prahistorja ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“, Warszawa,  E. Wende i SKA, 1918

 

Срби су дигли буну 816. године, на челу с кнезом Коледића Цимиславом (лат. Cimusclus). Године  816. су Срби ипак поново присиљени да се закуну на плаћање данка Францима. Међутим, приликом посете Ингелхајму 826. г. су владар Бодрића Цедраг и кнез Срба Тунгло оптужени за злодела. Дозвољено им је да се врате у отаџбину тек кад је Тунгло предао франачком владару свог сина као таоца.

Уочи 830. године франачки владар је установио Франачку марку према Србима на истоку Аустразије (Тирингије). Срби су се на челу с Тугомиром 838. г. поново дигли на устанак против Франака. Франци су 839. или 840. године у боју на Кесигесбургу (Kesigensburg) потукли Српско племе Колодићи (Colodici), када је 840. г. погинуо бунтовни племенски владар Коледића Цимислав, па су франачки владари заузели 12 њихових тврђава и разорили сву земљу овог племена. У тим приликама погинуо је и српски вођа Тугомир. Срби су тада морали да препусте Францима све земље које су изгубили у рату и принуђени су поново на плаћање данка. Земља Колодића је од тада потпуно припојена Саксонији, јер су у тим ратовима против Срба нарочито ангажовани Саксонци.

Године 851. пропао је један српски устанак, а 858. године и наредни. Оба устанка је  је подигао српски вођа Честибор (у изворима сеназива и именом Жистибор). Од Франака се Срби почели да се успешно ослобађају тек око 869. године. Ослободилачки покрет је постао општенародни, обухватио све Србе и они су се борили против Франака удружени са Великом Моравском и нарочито Чешком. Ослобођене су чак и области у Тирингији, а до 880. године су Срби потпуно најурили Франачке окупаторе са своје земље. Срби су тада схватили да су њиховом народном савезу веома потребни савезници. Иако то познати историјски докази не помињу изричито, у савезу са Чесима су се вероватно придружили кнежевини Велика Моравска, која је прихватила хришћанство источног обреда. Честибор је убијен међу Србима. Нагађа се да је његова погибија имала веза са покрштавањем, борбама за власт или франачким интригама.

Северни Срби, њихови чешки пријатељи, Велика Моравска и Света Људмила

Изгледало је да ће Срби и Словени након читавог века крваве и упорне борбе против немачких завојевача коначно одржати своју слободу. Међутим, када је Честибора наследио Славибор, признао је врховни власт франачког владара. Славибор је дуго био одани вазал Франачких владара, али је касније учествовао у српским устанцима.

Овај српски владар је признао врховну власт Великоморавског кнеза Светопулка I. Ћерку Људмилу је удао за првог чешког кнеза, Борживоја, сина легендарног кнеза Гостивита. Чешка хроника“ га помиње као војводу Пшова (град на запад Чешке) и кнеза Миличана. Једна локална легенда бележи веровање да је владао у граду Хушка на северу Чешке. Мноштво српских трагова постоји у Чешкој, међу народом који је памтио своје српско порекло. Српско име је тамо очувано у многим називима места нарочито на северу и западу Чешке. Славибор је умро 894. године, а  наследио га је син Драгомир.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи