Вајмарска Немачка против северних Срба

Пише: Душан Ковачев
  • Пропашћу империје у Првом светском рату, Немачком је завладао режим Вајмарске републике. Нови режим намачких либерала и социјалдеморката је северне Србе сматрао непријатељима Немачке. У сопственој домовини Срби су стављени под надзор посебне полицијске управе, а цела српска заједница је постала предмет државне шпијунаже

Спутавање језика, богослужења и културе северних Срба је наставила и немачка Вајмарска република. Године 1919. Немачка власт је законом формално допустила три часа српског језика недељно у школама, али кроз образовне планове своју законску обавезу једноставно није спровела. Исто је било и са богослужењем. Ми, јужни Срби, морамо да знамо како се према северним Србима односио „либерални“ режим Вајмарске републике, чији председник је тада био чувени немачки социјалдемократа Фридрих Еберт.

„Вендско одељење“ за полицијско шпијунирање Срба

Чим је 1920. године године ухапшен политички вођа северних Срба Арношт Барт појавило се међу Србима про-немачко удружење „Верни саксонски Венди“, основано и подржавано од немачких власти.

Нотгелд (колекционарска квази-новчаница) Бауцена из 1923. године на немачком језику

Било је од почетка под контролом посебног тајног одељења немачке владе званог „Вендско одељење“ (Wendenabteilung), које су полицијске и обласне управе Пруске и Саксоније основале у Будишину ради надзора над Србима и убрзања њихове асимилације у Немце. Удружење је нарочито било активно у доба социјалдемократских канцелара Вајмарске републике Густава Бауера и Хермана Милера. Српске активности у њиховој сопственој домовини су од стране немачких, либералних и социјалдемократских домаћина тада оцењене као непријатељске, а и циљеви српских организација су званично сматрани непријатељским. „Вендско одељење“ је основано и радило у Вајмарској републици, а затим су га Хитлерови нацисти користили за своје циљеве све до 1943. г. када је Хитлерова политика развлашћивања (Machtergreifung) постигла укидање или затварње и свих српских удружења, организација, јавних манифестација и медија.

Једина римокатоличка српска црква Св. Госпе у Будишину (XIII век) претворена је у немачку парохију током Вајмарске републике. Фотографија са разгледнице из 1899. године

Полицијски службеници „Вендског одељења“ су нарочито сматрали да је делатност Срба „веома непријатељска“. Кроз рад овог одељења је суштински вршена полицијска шпијунажа српске мањине, праћење свих српских публикација и огранизована је мрежа доушника. Пошто је рад овог одељења био у потпуној супротности са Уставом и прокламованим људским и мањинским правима и слободама Вајмарске републике, активност одељења на Србима је у потпуности вршена тајно.

Двадесетих година XX веку је др Манфред Лауберт (историчар Универзитета Бреслау) јавно износио став да северне Србе као непријатељски народ треба раселити по јужној Немачкој.

Римокатоличка јерархија против Срба

Није само Немачка власт имала непријатељски став према Србима у доба Вајмарске републике. Придружила им се и висока јерархија римокатоличке цркве. Матиас Ерцбергер је развио одличне везе немачке владе са Ватиканом кроз сарадњу са папским нунцијем у Немачкој Еуђениом Паћелијем (касније папа Пије XII). Већ 1921. године  је римокатоличка црква раскинула везе Чеха и Срба исте вере тако што је прво укинула Лужичку семинарију у Прагу, а затим обновила Мишањску епископију како би српске римокатолике потом третирала као Немце.

Плакат и монограм српског соколског друштва

О непријатељском држању римокатоличке јерархије према северним Србима римокатолицима у доба Вајмарске републике данас су нам веома значајни подаци које је изнео Мартин Валде (Die Haltung der Lausitzer Sorben zur Weimarer Republik und zum NS-Regime im Spiegel des „Katolski Posoł“).

Стварни обновитељ римокатоличке Мишањске бискупије био је Србин Јакуб Скала, који је пре њеног формалног обновљења имао тек статус викара апостолске пефектуре. Међутим, по обнови бискупије је она одмах поверена бискупу Кристиану Шрајберу, великом непријатељу Срба.

Кристиан Шрајбер је од раније био познат Србима као непријатељ, а било је познато његово залагање против Лужичке семинарије у Прагу и његов тајни рад на затварању ове образовне установе. На сабору у манастиру Маријина Хвезда (манастиру који је од најстарије древности везан за крштење северних Срба и њиховом духовном центру), бискуп Шрајбер 1922. г. јавно и отворено осудио писање српског римокатоличког листа Католички гласник (Katolski Posoł) као анти-црквено. Овим је јавно нарочито понизио бившег уредника Јакуба Скалу, чиме је веома огорчио све српске римокатолике. Посебна гадост понижења које је у Маријиној Хвезди Србима приредио бискуп Шрајбер била је у томе што је Јакуб Скала био најзаслужнији за обнову римокатоличке црквене организације у Саксонији и бискупу Шнајдеру припремио трон бискупије Мишањске. Залагањем Јакуба Скале је Католички гласник одмах потом пребачен у надлежност Друштва Св. Ћирила и Методија којим су руководили римокатолички Срби, али под окриљем Домовине, па су ове најтиражније српске новине наставиле да излазе све до укидања 1939. године.

Застава и плакат српског соколског друштва

Срби горње Лужице су од бурног доба реформације представљали пример непоколебљиве верности римокатоличкој цркви, учинили су огроман напор за обнову цркве у лутеранској Саксонији, а Св. Столица је ту бискупију потом доделила немачком бискупу да би овај Србе понизио у светињи древног српског крштења. Тројица младих српских римокатоличких свештеника су поводом свега упутили против бискупа тужбу Св. Столици. Нису имали успеха, јер Св. Столица њихове разлоге није хтела да уважи.

Године 1925. је у српској римокатоличкој катедрали у Мишању за старешину именован немачки свештеник који није знао српски језик. Поводом Будишинске цркве Св. Госпе из XIII века (у народу зване Српска Црква /Serbska cyrkej/) је деценијама трајао спор јер су је користили Срби римокатолици из предграђа, али градска немачка власт услед сегрегационих прописа никад није дозволила да ова црква буде посебна парохијска црква. И овај спор је бискуп Шрајбер пресекао тако што је 1926. г. установио при будишинској Српској Цркви парохију, али је за жупника 1927. г. рукоположио Немца, који се одмах уселио у жупни дом. Црква је немачки прозвани Lliebfrauen Kirche. Тако су Срби римокатолици изгубили своју једину цркву у Будишину. Жалбу српских верника због оваквог је Мишањски бискуп Шрајбер потом игнорисао.

Захваљујући раду римокатоличке високе јерархије као виду германизације су уочи доласка на власт нациста у Немачкој опстала још само тројица римокатоличких свештеника који су говорили српски језик. Ваља знати да је бискуп Кристиан Шрајбер био најпре амбивалентан, потом скептичан, па противан појави нацизма, али је све једно био и остао немачки националиста, увек спреман да ради против интереса Срба и да их јавно понижава.

Невоље, али и неколико успеха

Немачки учитељи су и даље на сваки начин ограничавали употребу српског језика у школама. Управо услед овакве политике германизације у српским школама доба Вајмарске републике Срби су постали билингвални народ, тј. у својој домовини једнако почели да се у говору користе и немачким језиком уз сопствени српски. У периоду између 1931. и 1933. године су се српски представници у организацији лутеранског српског пастора Богумила Швјеље обратили влади Немачке писмом у коме је стајало: „Нашој деци је у школи, а често и ван школе забрањено да међусобно разговарају на матерњем језику“. Узалуд.

Услед развоја каменолома у оквиру грађевинске индустрије на југоистоку Лужице и досељавању немачких гастарбајтера у домовину северних Срба, додатно се умањила територија на којој су Срби имали већину. Доба Вајмарске Немачке је било време када је германизација Срба вршена преваром, подмукло, под легендом демократије, и баш тада је читава српска национална заједница постала објект сталне полицијске шпијунаже и надзора. Пре Хитлеровог трећег рајха, северне Србе је у њиховој сопоственој домовини Немачка под управом социјалдемократа и либерала званично почела да сматра својим непријатељима.

Акција Српске народне банке из Будишина назначена вредношћу „двадесет златних гривни“

Ипак, Срби су наставили да развијају своју културу упорно и без малодушности, навикли да притисци на њих не престају већ само мењају облик. Већ 1919. је у Будишину уз чешку финансијску помоћ основана „Срболужичка народна банка АД“ (Wendische Volksbank AG) са филијалама у Лужици и трајала је све до 1942. године. Основан 1920. године спортски савез „Сербски Сокол“ (Serbski Sokoł), 1923. године Савез певачких друштава, а 1924. г. Савез позоришта. Обновљен је 1925. године и политички „Српски народни савет“ ради заступања српског народа пред централном влашћу Немачке. У Савез националних мањина Немачке су представници Срба ушли 1924. године.

Последњи остаци Словенства, покореног и истребљеног

Боравећи у Берлину, надахнут његовим водотоцима и језерима, Милош Црњански је у својој књизи „О Немачкој“ (1931. г) записао: „Дубље, међу тим језерима, на каналима, последњи остаци Словенства, покореног и истребљеног. Сорбска села, чије сељаштво живи, још увек животом из дечијих прича, завејаних кућа, царства патуљака, Снежана и чудних воденичара, рибара. Имена места ту, и данас су још увек нама срдачног звука, Nikolasee, Nova Ves, Cladow, Pieskow – итд. Толика крв у земљи, толика словенска крв Боруса, у данашњим Прусима.“

Панорама града Mишања на Лаби, литографија из 1805. г.

Знао је Црњански и о тужној судбини области око Мишања и Дреждања, градова задојених српским млеком: „У Дрездену, после дивног сумрака, што се спуштао у широка, таласаста брда, у лужичка, сорбска села, што вароши дају дојкиње, са терасе код `Белог јелена`, гледао сам како по реци плове и такве олупине какве се само још код нас, на Дунаву, могу видети.“

ИЗВОР: Центар академске речи