Ускоци искочили из историје

  • Потомци славних ратника насељени у словеначкој Белој Крајини готово да су нестали заједно са чисто српским селима. Данас се као припадник српског народа осећа само 10 одсто сељана. Заборавили цркву

ПИШЕ: Сања ПРЕЛЕВИЋ

 

СВЕ гласнији су захтеви Срба, Македонаца, Хрвата и осталих народа са простора бивше Југославије, који су се последњих деценија доселили у Словенију као економска миграција, за добијање статуса националне мањине. Словеначке власти, пак, понављају да на то имају право само аутохтони народи, како је записано и у Уставу. А, то се односи само на Мађаре и Италијане.

Трагом те тезе, љубљански Институт за народна питања спровео је истраживање о Србима, који су се у 16. веку доселили у Белу Крајину, и који би, по том кључу, могли да захтевају посебан статус. Том приликом добили су занимљиве, за неке, и поражавајуће податке.

У том делу “дежеле”, који слови као један од најсиромашнијих крајева једине бивше републике СФРЈ са статусом чланице Европске уније, у селима Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи, вековима већ живе потомци српских ускока! Они су у време Војне крајине штитили границу Хабзбуршке монархије од турских напада. Поменута села, осим Бојанаца, су до укидања Војне крајине 1871. године били њен саставни део. Ускоци су до реке Купе, која је у том делу природна граница између Словеније и Хрватске, према једној теорији, стигли из Црне Горе, према другој, из – Босне.

Очували су своју православну веру, обичаје, укључујући и слављење славе. Али, и свој – српски језик, који су искључиво говорили у породичним круговима…

Изумирање

ДОК су четири споменута села 1900. године имала 550 становника, данас их је свега око 200. Током 19. века неки су отишли у Босну на изградњу железничких пруга, други даље, “трбухом за крухом”. У Америку. Већина их је тамо, у околини Питсбурга, и остала.

Тако је било до Првог светског рата. После Другог, већина мештана, пратећи важећи тренд у тадашњој Југославији, отишла је у градове да живи. Најпре у најближе Ново Место, Љубљану и Марибор. Било је и оних који су се преселили у Банат. Највише су у селу Гудурица населили куће прогнаних војвођанских Немаца.

Они који се нису селили, чували су извесно време са успехом своје обичаје, традицију. Имали су до средине педесетих школу у којој се школска настава одвијала на српском језику. Да ли је можда затварање школе, старење и напуштање села, непостојање сталног свештеника за тај крај било пресудно да почне тиха асимилација становника тих села, са сигурношћу, нико неће, или не може да тврди.

Ћирилица

НАПУШТАЊЕ тог краја почетком 19. века највише је погодило село Милићи које полако изумире. Године 1890. то село имало је 161 становника, а по последњем попису свега 23. Тако кажу бројке, док на терену слика изгледа још суморнија. Месташце изгледа скоро напуштено, ретке су куће са отвореним прозорима, стабла воћа, иако измиче пролеће, још су неорезана.

Један од ретких који викендом долази из Љубљане у село је 67-годишњи Душан Милић.

– Историју нашег села и породице не познајем добро. И, све више жалим због тога. Али, још теже ми пада чињеница да мој син јединац, већ одрастао човек, о томе не жели ништа ни да чује – јада се старији Милић.

Иако је ближи теорији да су његови давнашњи преци стигли у Словенију из Црне Горе, те крајеве никада није посетио, нити га, додаје, ишта вуче да би ишао тамо.
Православна црква светог Петра изнад села Милићи, као и она у селу Бојанци, на списку су културне баштине Словеније. Уз помоћ Министарства културе Словеније обе су недавно реновиране.

Занимљиво је да се сеоско гробље не налази уз саму цркву. Мало је удаљено и “сакривено” у шуми. На старим натписима на гробовима у ћирилици могу се прочитати презимена Селаковић, Барјаковић, Вукчевић, Чавић. Најбројнији су они из фамилије Милић. Ређају се имена Никола, Раде, Миле, Драгица, Даринка, Сава…

Горан Шљивић, који је последње четири године редовни свештеник у Новом Месту, подсећа да су последњи црквени брак или крштење обављени у Бојанцима још 1975. године.

– Тамо, као и у другим селима, до средине прошлог века, није било мешовитих бракова – каже отац Горан, који поменута села обилази најчешће због погреба. – Службу у Бојанцима, коју обављамо једном месечно, ретко ко посећује. У селима су остале да живе старије особе, које колико-толико још држе до традиције. Млађи према цркви имају однос као према културној вредности…

Покушај да разговарамо са “највиђенијим” домаћином из Бојанаца, старином Вукчевићем, неславно је пропао. Све због његове жеље да га не гњавимо с причом.
На основу података са пописа становништва, 1981. године у овом крају живело је највише Срба. Од укупно 304 становника, 231 се изјашњавао као припадник српског народа. Десет година касније, Србима “се осећало” свега 51 одсто становништва. Данас се као припадник српског народа осећа само 10 одсто сељана!

Илуструјући у једној реченици резултате истраживања, проф. др Миран Комац је казао да је “то живаљ који изумире”. Могућност за добијање посебог статуса у словеначком систему одбили су скоро сви редом.

За вођу истраживања занимљиво је било појашњење – да би на тај начин имали статус “мање вредности”, да би били “извучени” из словеначког система, да би их то обележило… Одговар који је најближи реалном стању ствари је да се, можда, са том “заштитом” закаснило најмање 30 година.

 

ИЗВОР: Вечерње новости