Унијатски корен украјинске болести

Пре 72 године у галицијској Русији догодио се покушај да се излечи унијатска рана, али совјетски лек само погоршао клиничку слику

 

Почетак је марта 1946. године, Украјинска ССР, град Лавов. Величанствени храм Светога Јура, који је једна од главних атракција тог древног западноруског града, који је раскршће разних епоха и националних традиција. Тек на тренутак затвориш очи, и већ чујеш речи малоруске песме или осетиш мирисе руског села. Или пак, отвориш очи, а затвориш уши, ето те већ у Западној Европи: барокна архитектура, глатко избријани свештеници и свеприсутни миомирис кафе. Локалне кафеџије нису затварале врата својих локала чак ни за време сурових послератних година.

Још сасвим недавно овде су се, на истим овим улицама, водиле крваве битке: војска маршала Коњева је веома брзо заузела Лавов и убрзо дала до знања савезницима Пољацима да то више није њихов град, већ совјетски.

Околином града и даље влада неспокојство: неповешани бандеровци свих врста крстаре по околним шумама. И баш је по њиховој мрачној идеологији у те пролећне дане нанесен моћан удар. Моћан, али не и убиствен. Удар је нанесен и самим тим глатко обријаним „светим оцима”, на челу са Гаврилом Костељником (на слици испод у средини). Јарка и харизматична личност: до јуче је био професор Лавовске духовне семинарије, а данас иницијатор, организатор и председавајући сабора Грко-католичке цркве у Лавову.

Тог 8. марта 1946. године на улицама Лавова се осећало неко празнично расположење и поред тога што се совјетски Дан жена још није укоренио. Више од 200 свештеника и двадесетак мирјана донело је историјско решење, које се састојало из четири кратке тачке:

1. Ликвидирати унију из 1596. године;

2. Одвојити се од Рима;

3. Вратити се прадедовској православној вери;

4. Присајединити се Руској православној цркви.

 

ЧЕТИРИСТО ГОДИНА РУСОФОБИЈЕ

У чему се састоји важност догађаја који су проистекли тих дана у совјетском Лавову? Да би схватили историјски значај Лавовског сабора, требало би се на тренутак вратити у касни Средњи век, кад је 1596. године у, од Лавова недалеком, Бресту, који је тада такође под пољско-литванском управом, део епископата православне Кијевске митрополије пристао да се покори римском папи, а да притом тобож сачува православни обред. На тај начин створена је Грко-католичка црква.

 

 

Наравно, овакав начин „уједињења” православних са католицима показао је дивљачку нарав ватиканске државе и изазвао сасвим оправдане протесте између осталих места и у Лавову, чија су православна братства била веома активна у одбрани православне вере својих отаца, дедова и прадедова. У исто време, свако противљење агресивно је гушено (сетимо се на тренутак познатог Гогољевог Тараса Буљбе). Након свега, показало се да унијатски пројекат није био само религиозан већ пре свега политички. Тачније – етнополитички. Његова главна улога била је да подели тада још јединствен руски народ, који је, иако раштркан по различитим државама и без обзира на незнатне језичке и културне разлике, сачувао заједничку веру и систем вредности.

Пре три године, руски патријарх господин Кирил изјавио је нешто што веома подсећа на његово недавну буквицу упућену бугарској елити поводом дана ослобођења од турског ропства [1]. Речи искрене, емотивне и испуњене праведним гневом. Реч патријарха пре три године била је упућена грко-католицима, чији су капелани тих дана активно подржавали украјинске нацисте, убице цивила на донбаској земљи:

„Једна од подела стара је 400 година. Она је увек била нациљана на поделу међу народом који живи у том региону. И, када се данас говори о томе како је неко са стране нарушио јединство украјинског народа, ми одговарамо: Тишина! Ни речи! Четиристо година ви радите на томе да би поделили наш народ у Украјини!”

И, заиста, унијатска мина из 1596. године била је мина са одложеним дејством. Да, католицима се посрећило да потчине већи део руских православних људи. Али још су се у првој половини XX века многи од њих јасно сећали, какав им је корен, па су себе називали „русинима”. При чему не толико у Закарпатју, где и дан данас многи памте своје русинство, већ и у самој Галицији, тачније у лавовској, ивано-франковској и тернопољској области, где су данас русофобска осећања нарочито изражена.

Наши „западни партнери”, у почетку кроз пољско-литваску владавину, затим кроз аустро-угарску империју, и на крају кроз евроатлантски систем – они, дакле, све време раде на томе да максимално ослабе православну Русију, државу мрског им византијског обреда. Грко-католички раскол руског народа постао је најефективнији инструмент у рукама западњака.

 

ГОРКИ ЛЕК ЗА РАСКОЛ

    Дакле, шта се на крају десило као резултат дешавања у Лавову 1946. године, равно 350 година од грко-католичког раскола? Дуго очекивано уједињење русина Галиције са црквом мајком? Формално, да; ипак у реалности дешавања нису оправдала машту руских православних људи, који су се, не својом кривицом, нашли под влашћу Ватикана. Брзина којом су совјетске власти покушавале да организују Сабор довела је до тога да је његова легитимност доведена у питање, јер се договорено није поштовало из воље за јединством, већ због административних притисака.

 

 

Као резултат таквог понашања Совјета, ниједан од грко-католичких епископа није учествовао у Лавовском сабору 1946. године, многи унијатски клерици или су били ухапшени, или су отишли у илегалу, или су емигрирали. Нашавши се у иностранству, они су активно радили на дискредитацији не само совјетске власти већ и Московског патријархата и идеје руског јединства.

Као резултат такве пропаганде са Запада баш су грко-католици – оличени у ликовима митрополита Андреја Шептицког и његовог наследника митрополита Јосипа Слипог – активно сарађивали са немачко фашистичким окупационим властима, те постали главни идеолози антируског украјинства. То је тај чир који је пукао крајем 1980-тих и који је изазвао најстрашније крваве последице последњих година. И то не само у Галицији већ по целој југозападној Русији, сада названој „Украјина”.

Нема никакве сумње у искреност дела протопрезвитера Гаврила Костељника и његових саподвижника. Њима је управљала искрена љубав према православљу и жеља за повратком под окриље Руске цркве. И, заиста, отац Гаврило је искреност платио својом мученичком смрћу: већ 1948. години баћушка су убили терористи бандеровци. На исти начин искрене су биле и оне стотине хиљада грко-католичких свештеника и мирјана, који су се у покајању присајединили са милионима своје браће по вери и крви. Али авај, совјетска власт много је урадиле на томе да се украјинска болест продуби.

Успело се у намери да се декларативно затвори и забрани Украјинска грко-католичка црква (УГКЦ) 1946. године, али земље галицке и закарпатске Русије постале су део Украјинске ССР. Та Република објединила је етнички разнобојне територије не „пролетерским интернационализмом”, већ украјинском идејом у њеном совјетском типу, формално лишеном антируског садржаја, али само формално. Данас сви на делу можемо да видимо плодове такве политике.

Требало би рећи да и сам Ватикан данас не контролише у пуној мери потчињену УГКЦ. Да, папа Фрања је током сусрета са патријархом Кирилом потписао документ у којем је признао да метод „унијатизма” из претходних векова – који је подразумевао отимање православних црквених општина – није пут за успостављање братства. У исто време, од тог сусрета прошло је већ две године, а Ватикан није урадио баш ништа да би укротио своје агресивне украјинске псе.

 

 

Данас, као и пре 72 године, овај проблем је могуће решити политичким путем, али не на совјетски начин, који би игнорисао духовну димензију, већ на основу оних руских православних подвижника који су још од XVI-XIX века радили све да би исцелили унијатску рану. Тек спознајом историјских и духовних корена украјинске болести излечење постаје могуће. Постоји нада да ће се тада не само мајка свих руских градова – древни Кијев – већ и сама Галиција сетити свог руског корена.

________
Упутница:

[1] http://www.pravda.rs/2018/03/05/da-li-znate-o-cemu-pricate-patrijarh-kiril-ocitao-bukvici-bugarima-u-sred-sofije-video/

 

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

 

 

ИЗВОР: Tsargrad.tv, Нови Стаднард