Умирање европске идеје кроз социјалну неправду

  • Европска Унија је творевина коју је компликовано одржавати. Потребно је много знања, новца и много воље за редовно сервисирање, а онда стигне и време за генералну. Унија личи на „многољудни брак” у којем свака држава-јединка има своје каприце
  • Све земље су равноправне, а истовремено свака је и млада и младожења. Постоји реална опасност да се ускоро неће знати ко кога. Ситуација је попримила алармантне димензије јер економије не раде много добро. Како раде далеко је то од „много добро”. Европа се налази у кризи
  • На економском плану већи део континента пати од ниског раста, високе стопе незапослености и растуће неједнакости. Политички, шири се разочарење у европско друштво, као и домаће институције и елите. Популизам деснице расте подстичући политичку нестабилност и неизвесност док истовремено бледи релевантност социјалне демократије. Европа, а и Европска Унија, базира се на социјалном уговору, а такав уговор није у плановима растућих популистичких снага

 

 

 

Милан Балинда

 

 

 

Ако се уклоне скептици, који се питају да ли Европу уопште вреди спасавати, многи економисти, социолози и политичари објашњавајући шта се догодило са Унијом индиректно, а понеко непосредно, указују на „једине” или могуће кораке које би требало предузети да би се Европа препородила.

Поново препородила по ко зна који пут. Бескрајна криза из 2008. узрокује тежак раст, претерану незапосленост и увећану неједнакост . Све то производи политичку нестабилност, што је и за очекивати јер одувек је тако било.

Када је након рата ступио на дело Маршалов план није се радило само о економији и обнови континента, већ и о политичким смерницама и одбрани од екстремизма, фашистичког и комунистичког тоталитаризма.

Иако је слабљење социјалне демократије и раст популизма знатно видљивији од почетка последње кризе, корени тога досежу још у седамдесетим годинама прошлог века. Током те декаде економске и социјално-културне промене почеле су да померају већ установљене политичке шаблоне. Економски, послератни поредак почео је да губи енергију и мешавина незапослености и инфлације погодила је Европу. Ипак, тадашње демократске државе имале су планове да заштите грађане од невоља које је доносио увек-променљиви капитализам.

Током деценија након Другог светског рата леви-центар и социјалдемократске партије нудиле су атрактивна решења за економске и социјалне изазове који су стајали пред европским демократијама. Обећавали су грађанима економски поредак који нити је брисао капитализам (што су многи на крајњој левици прижељкивали), нити је капитализму давао одрешене руке.

Грађани су уживали бенефиције капиталистичког економског динамизма и иновација, као и штит против деструктивних снага тог истог капитализма. Тај политички центар такође је промовисао социјалну солидарност и осећај националног учинка: социјална држава ће заштитити здравље и благостање свих грађана, а влада ће радити за добробит нације.

У последњој деценији или две социјална демократија више нема одговарајућих одговора на новонастале промене и кризе. За многе гласаче традиционалне левице најатрактивније алтернативе дошле су с популистичке крајње деснице која је понудила једноставна и веома јасна решења за грађанске економске и социјалне страхове.

Проблем је то што популисти једно причају, а када ступе на власт постижу катастрофалне резултате. Крајња десница је такође понудила и кривца за лоше стање – имиграцију. Леви центар није могао до сада да се одупре десници јер немају ништа да понуде. Не може се победити нешто ни са чим.

Међутим, Јанис Варуфакис, бивши министар грчких финансија понудио је Њу дил за који тврди да би могао да спасе Европу. Каже да једноставно речено морамо да се упитамо зашто европска идеја умире? Тврди да је одговор јасан: незапосленост и унутар-европска миграција.

„Огромна већина Грка, Бугара и Шпанаца не одлазе у Британију или Немачку због климе; селе се јер морају”, објашњава Варуфакис. Његов став је да ни једна европска нација не може суштински да напредује уколико је Европа у канџама депресије. Потом, да свака држава мора да напредује истовремено да би целој европској заједници било боље.

Навео је да би европски Њу дил морао да пет прецизних циљева које би морали да се остваре под садашњим уговорима и то без нове централизације моћи у Бриселу и даљег губљења суверенитета држава чланица. По њему ти циљеви би били: 1) Масовне зелене инвестиције; 2) Гарантовано трајно запослење; 3) Оснивање фонда против сиромаштва; 4) Универзална основна дивиденда на основу социјализације растућег дела капитала и 5) Заштита од исељења из стана или куће, гаранција да сваки грађанин ЕУ има право на достојан стамбени простор.

То би било у најкраћим могућим цртама Варуфакисов Њу дил за европске проблеме. А да ли би владе могле да инвестирају и да се на тај начин отворе нова радна места? Изгледа да то не би било довољно за решавање свих суштинских важних проблема. Наиме, стопа незапослености полако опада у европским земљама, а и у Сједињеним Државама, али су многи радници открили да пронашавши запослење нису решили све своје проблеме.

Од сиромашних незапослених постали су сиромашни запослени. Тржиште рада је фрагментирано. Расцепало се у два сегмента – примарно и секундарно тржиште. Примарно се карактерише по релативно високим платама, могућностима напретка у послу и стабилним проспектима рада, док су карактеристике код секундарног ниске наднице, нестабилност радног места и мање могућности за усавршавање и напредак.

Ова два сегмента осликавају расну, полну и старосну неједнакост. У секундарном тржишту рада доминирају мањине, жене, имигранти и млади. Тако подељено тржиште рада доноси многе ризике, а нарочито у доба кризе. Стварају се класе сиромашних радника и оних боље плаћених.

Када дође до отпуштања, они који су стално запослени имају већу правну заштиту, док сезонци плаћају целокупан цех лоших економских периода. То није добро за државу као целини. Од кризе из 2008. једино је пет европских земаља успело да се врати на стање пре те кризе. Ради се о Чешкој, Немачкој, Луксембургу, Британији и Пољској.

И док се европско тржиште рада полако опоравља, разлике се повећавају између јужне Европе и остатка Европске Уније по питањима привременог рада, или непуног радног времена и нетипичних запослења. Земље у кризи су Шпанија, Италија, Бугарска, Румунија и Грчка. Те се земље налазе на дну листе Индекса социјалне правде. Стручњаци су приметили да у шпанском сектору грађевинарства сезонски радници изгубили 35 одсто радних места, а док су стално запослени имали реалне наднице увећане за само четири одсто. Можда је у јужним земљама Европе најгоре младима.

У Грчкој 49,9 одсто младих је незапослено (2015.), у Шпанији 44,4 одсто (2016.) и 40,3 у Италији (2015.). У Грчкој је ситуација још компликованија јер тамо због мера штедње протестују и полицајци и ватрогасци. Демонстранти су се окупљали око зграде грчког парламента са транспарентима и бакљама у рукама. Синдикат полиције саопштио је да су вишегодишње мере штедње разлог што имају застареле системе комуникације које криминалци с лакоћом прислушкују као да имају и патролна кола која су „крнтије”.

Ципрасова влада виси у ваздуху и све је више позива од стране грађанства који траже нове изборе. Са дугом који се не би избрисао, са обавезама према зајмодавцима, ни једна грчка влада, коликогод да буде нова, нема шансе да нешто постигне без строгих мера штедње која не само да погађају обичне Грке, већ доводе у опасност и опстанак државе.

Нису све земље ЕУ у истим проблемима. Португал је у дуговима и спроводи оштре мере штедње, али је за сада ситуација много мирније од оне у Грчкој. Шпанија нема толики проблем дуга, али има огромни степен незапослености. Што се Италије тиче, тамо је све компликованије и стиче се утисак да нико не сме ни да крене у решавање проблема да се не би покренула лавина банкрота банака које су у огромним дуговима. За сада се италијански проблеми гурају под тепих, али су ванредни избори у овој години веома могући. Избори су извесни у Холандији и заказани су за следећу недељу, за 15. март.

Највећи фаворит да на њима победи је Герт Вилдерс из Партије за слободу (ПВВ). Тако је макар изгледало крајем фебруара. Уколико Вилдер победи не би могао да састави владу без коалиционих партнера и ту настају проблеми. Све остале партије одбиле су да са њим праве коалицију гнушајући се Вилдерових десничарских и расистичких ставова.

Вилдерова мајка, човека белог тена, је из Индонезије, земље са највећим бројем муслиманског становништва. Вилдер је већ одговарао пред судом због својих расистичких и анти-муслимански претњи у прошлости. Проглашен је кривим прошлог 9. децембра. Његов политички програм за ове изборе још више га је одвојио од осталих водећих партија. Његови предлози у конфликту су са међународним законима и холандским Уставом. Предвиђа се да може да освоји 35 места у Сенату, али му је за већину потребно 76.

Избори ове године водиће се и у тешкој категорији: Француској и Немачкој. У Немачкој кандидат десног центра (Демохришћанске партије) и званично је и актуелна канцеларка Ангела Меркел. Противник јој је садашњи коалициони партнер из Социјалдемократске странке, Мартин Шулц. Избори су заказани за септембар, али се већ сада Шулцово име помиње у неколико афера. Наиме, Канцеларија ЕУ за борбу против превара могла би да покрене истрагу против њега због података да је, током времена када је био на челу Европског парламента, давао бенефиције својим сарадницима.

Немачки лист Шпигл је објавио да је Шулц тражио повлашћене услове за свог блиског сарадника Маркуса Енгелса, који је у овом тренутку шеф његове изборне кампање. Такође, наводно је Шулц у августу 2015. године покушао да помогне и другим сарадницима да се домогну различитих бенефиција, наводи Шпигл.

Ангела Меркел поред Мартина Шулца има противника и у десничарским партијама Национални фронт и Алтернатива за Немачку. Мада победе ове две партије нису могуће на овогодишњим немачким изборима, сигурно је да ће оне увећати своју гласачку базу. Неће добити на изборима, али ће промовисати своје ставове и уз то освојити срца и свест многих Немаца.

Политика је, углавном, рат речима. Речи описују идеје, али у политици могу бити – само речи. Е, у том рату речима у Европи за сада побеђује крајња десница. Неки „мудраци” тврде да је преко ноћи велики део глобалних гласача изгубио капацитет размишљања када се о политици ради.

Ова тврдња лежи на идеји да су до недавно људи о политици одлучивали објективно, мерећи чињенице. То је мит. Велики мит. Чињенице саме по себи одувек су играле секундарну улогу у политици. Кад дође до „џа или бу”, чињенице губе. Не изгубе против емоција. Не изгубе против лажи. Али изгубе против такозваних „рамова“.

Један емпирички пример шта се назива „рамом“: појединац одлучује да се подлегне неопходној операцији када сазна да је успех операције 90 одсто. Међутим, одбија када схвати да је смрт могућа у 10 одсто случајева. Подаци су исти, али „рам” посматрања је различит.

Рамови, не чињенице, владају одлукама. У овом тренутку, француска и немачка екстремна десница увелико побеђује класичне партије када се ради о промоцији „рамова” које објашњавају чињенице у корист њихових политичких веровања и циљева. Избор речи је у тој бици веома важан. Десница описује долазак имиграната као „поплаву“. То је доста илустративно, а онда се то претвара у „таласе имиграната“, па „растућа поплава” и на крају имигранти постају „цунами”.

А шта се ради кад надолази талас поплаве? Слажу се џакови са песком и подупиру насипи. То би у слућају избеглица била физичка заштита граница. Идеја да се разместе избеглице широм Европе и да им се обезбеде склоништа нема тежине када наилази „талас поплаве”. Осим тога, а у слућају избеглица, поплава се не догађа зато што они беже од опасности, већ се само тако догађа.

Ради се о идеолошким рамовима. У оквиру тих и таквих рамова, јер друга страна има своје, водиће се предизборна политичка борба. Гласачи ће помно пратити и одлучивати која им се „представа” више допада. С којом се слажу и коју могу лакше да схвате. Како се претпоставља да крајње деснице неће победити ни у Француској ни у Немачкој, а да неће успети да оформи владу ни у Холандији, онда ће на крају ипак превладати „рамовипартија у центру политичког спектра.

Било социјалдемократи, било демохришћани. Њихова је прича о сталном напретку, о правди и о слободама. О будућности. Бољој будућности. Десни центар објашњава „правду” на свој начин, а леви на свој. Оба блока говоре и о солидарности, али из нешто различитог угла. Детаљи економског плана су помало компликовани, те се и они стављају у „рамове” који су лакши да се разумеју. Ко ће победити, леви или десни центар? То се не зна.

Меркелова је била фаворит са својим демохришћанима, али ништа ту није загарантовано. Далеко од тога. Десни центар је водио у Француској, али су неколико корупцијских афера ту могућу победу пореметила. У Француској је могуће да победи „трећи пут”, тојест „централни центар“. Можда хоће, а можда и неће.

Почетком фебруара Њујорк тајмс објављује уреднички чланак под насловом „Секс и француски избори”. Како се Француска спрема за председничке изборе у априлу, а највероватнији други круг у мају, челу фаворита изненада се приближио Емануел Макрон који нема оформљену политичку партију и који каже да је у центру. Он је релативно млад кандидат, има 39 година, али је зато његова супруга 24 година старија.

Он је младолик и згодан, а она је веома атрактивна. Два пута су били на насловној страни Пари мача. Једна сцена како се држе за руке на плажи, а друга на једној званичној вечери. Кандидат Макрон нема велико политичко искуство, али је две године био министар економије у социјалистичкој влади Франсоа Оланда.

По испитивањима јавног мнења крајем фебруара је претекао конзервативног кандидата Франсоа Филона кога је погодио скандал по којем је он својој супрузи, рођеној у Велсу, обезбедио добро плаћени посао у влади, а да она ништа није радила. Скандал је назван „Пенелопе-капија”. Анкете такође показују да би Маркон лако у другом кругу победио Марин Ле Пен, кандидаткињу партије с крајње деснице.

Љубавна прича Макрона и Брижите Троњо почела је пре много година кад је он још био у средњој школи и кад му је француски језик и књижевност предавала професорка Брижит, тада у браку и са троје деце. Професорка се коначно развела и удала за свог бившег ученика 2007. године.

У Француској однос између професора и студента, али на факултету, није ни ретка ни појава за осуду. Најважније је да Французи опраштају и подржавају све односе када се ради о истинској љубави. Чини се да је то случај са овим паром, мада има и оних који тврде да је Макрон геј и да се само прикрио у браку.

Љубав је и главна тема многих књига. Прошле јесени главни литерарни догађај је била књига од 1.276 страна по наслову „Писма Ани”. Унутра су романтична писма бившег француског председника Франсоа Митерана који их је слао својој дугогодишњој љубавници Ани Пинжо. Они су се срели кад је она имала 19 година, а он 45. У једном писму каже: „Чини ми се да водим љубав с тобом без престанка још од оног 15. августа 1963!”. То писмо је послато седам година касније. Французи су такође поносни на то што не моралишу. Приватан живот политичара не мора да следи стриктна правила и нико не очекује да они дискутују о свом приватном животу.

Марин Ле Пен има два бивша мужа и било јој је потребно доста година да призна да је у љубавној вези са једним са врха њене партије. А, када је Макрон прошлог новембра на телевизије негирао да је геј и да води „двоструки живот”, то није било због његове сексуалне оријентације, већ да није лажов. Оптужба да је геј имплицирала је да његов љубавни однос са супругом није реалан и да је лажљив. Лажљивост се осуђује у Француској, нарочити ако неко хоће да буде председник.

Марин Ле Пен има проблеме друге врсте. Њу испитују за превару. Уколико су оптужбе тачне, вођа Националног фронта варала је Европски парламент измишљајући трошкове. Тражила је плату за свог телохранитеља и њеног партијског политичког сарадника за посао који нису радили.

То је доста чудно узевши у обзир саму чињеницу да је Национални фронт против европских институција и саме Европске Уније. Међутим, њена странка, као и друге европске партије крајње деснице кандидују се на изборима за Европски парламент да би задобили политички положај и новац. Гласачи не узимају много озбиљно Европски парламент и мали број њих изађе на изборе за то тело. Политички коментатори те изборе називају „изборима другог реда”.

На тај начин десничарске партије лакше задобију посланичка места, а како углавном немају довољно новца, европске плате им веома добро легну. Када је Национални фронт добио једну трећину француских посланичких места на изборима из 2014. године, то је послало талас изненађења широм Европске Уније.

Партије које се изборе за посланичка места имају приступ европским фондовима. У теорији новац би требало да иде за трошкове везане за рад Европског парламента, као запошљавање асистената изабраним посланицима, али у пракси не практикује се много надгледања како се новац троши. То је оно што је увукло Национални фронт у проблеме јер је Ле Пен плаћала својим људима који нису радили посао у складу како је она то декларисала. И други парламентарци Националног фронта оптужени су за исти прекршај. Ко зна који ће још скандали да се изроде до избора за председника Француске!

 

 

 

ИЗВОР: Гето Србија