УКРЦАВАЊЕ СРБИЈЕ НА БРОД КОЈИ ТОНЕ

Арпад Нађ

 

 

  • Ако је судити по одлукама бриселског самита, Европа хоће мање Брисела а више слободе. То Вучићу нико није рекао.
  • Док скоро сви европски лидери покушавају да своје земље ослободе јарма који им је наметнуо Брисел, садашња српска власт ову земљу уводи у европско ропство.


 

Србија за Европом заостаје увек најмање 20 година. Деведесетих година прошлог века Западна Европа је кренула у интеграционе процесе којима тадашња Србија није хтела да приступи. Данас се Европска Унија распада, а Србија би да јој приступи. Вероватно ће за 20 година нека будућа српска власт схватити да ЕУ више не постоји.

На управо завршеном самиту у Бриселу, лидери земаља Европске Уније у суштини су договорили почетак њеног укидања, бар у форми у којој она данас постоји.

Дезинтеграциони процеси  су свуда видљиви: не само да државе чланице ЕУ желе више самосталности, већ и у њима самима долази до дезинтеграција.

Председник покрајинске владе Баварске Хорст Зехофер најавио је да ће његова покрајина увести самосталну ригорозну контролу својих граница, ако то не одлучи да учини савезна влада у Берлину. Исто тако је најавио и одлазак на разговор са мађарским премијером Виктором Орбаном који слови за, уз британског премијера, највећег евро-скептика у Европској Унији.

Пре тога је Зехофер био у посети Москви где је разговарао и са Владимиром Путином, након чега је његова странка ЦСУ, која је део владајуће коалиције, поставила на дневни ред савезне владе неколико предлога, који одступају од политике Ангеле Меркел, између осталог и слабљење, ако не и потпуно укидање санкција уведених Русији.

Председник Владе Србије, Александар Вучић, у међувремену постаје већи католик од папе. У недавном интервјуу британској телевизији ББЦ рекао је: „Европа треба да каже шта хоће, а ми ћемо то и испунити.”

Ако је судити по одлукама последњег самита Европа хоће мање Брисела, а више слободе. То Вучићу још нико није рекао.

Између осталог у Бриселу је договорено да парламенти земаља чланица добију већа права да одбијају примену препорука Европске комисије, а већина од 55 одсто у сваком парламенту земаља чланица ЕУ је довољна да се заустави примена било ког предлога бирократије из Брисела. Нико од европских лидера није као Вучић снисходљиво поручио како Европа треба само да изрази своју жељу и она ће бити испуњена. Напротив.

У Бриселу је договорено и да земље изван еврозоне немају обавезу да наставе европске интеграције. Оне, значи, могу да остану на садашњем степену интегрисаности, а прећутно се сматра и да могу да крену и у назад, ка постепеној дезинтеграцији. То су многе од њих већ учиниле суспендујући Шенгенски споразум о отвореним међусобним границама како би зауставиле реке емиграната.

Коначно је договорена и измена ЕУ – споразума којом би се потврдио постигнути споразум.

Европске државе покушавају да нађу нову, здравију основу међусобне сарадње и једино још председник грчке Владе Алексис Ципрас као Вучић обиграва око Меркелове. Сви политичари из ЕУ знају да су обавезни да буду лојални свом народу, а не Берлину, Бриселу или неком трећем. Српска власт ту лекцију још није научила.

Чак и мале и релативно слабе државе у Европској Унији показују да се нису одрекле суверенитета и да ће прихватати само оне иницијативе бриселске бирократије које су у њиховим националним интересима. Чланице „Вишеградског споразума”, Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска одавно су кренуле својим путем само декларативно прихватајући оно што им се поручи из Брисела.

Српска власт је изгубила и оно мало достојанства које је до недавно имала. Једино још Београд унапред прихвата сваку одлуку коју ће Брисел тек донети.

Уместо што чека да му ЕУ каже шта да ради, владар Србије би требало да се позабави проблемима које увозимо из Уније, а њих ће ускоро бити више него икада.

Тренутно су мигранти наш највећи проблем који смо добили захваљујући слепој послушности, али је далеко већи и опаснији проблем слом евра који се очекује за само неколико недеља.

Познати економиста Мартин Армстронг је 20. фебруара објавио како почетак пада европске заједничке валуте очекује 13. или 14. марта. Ти датуми се поклапају са изборима у три немачке покрајине, где се очекује да ће евроскептична странка АфД не само прећи цензус, већ постати и трећа партија по снази.

За финиш предизборне кампање очекује се да ће челници АфД-а објавити документа која показују како је Меркелова и ЦДУ планирала да почне формирање Сједињених Европских Држава на основу резултата ранијих референдума о прихватању ЕУ – споразума, у коме о томе није било ни речи.

И Армстронг наговештава тако нешто, па сматра да би то био најважнији разлог за панични бег инвеститора из евра.

Да ли српска Влада има икакав план за случај да се ово догоди? Нема, јер она ни не помишља да је тако нешто могуће.

Ако политичка сцена у Немачкој и остане стабилна, друга опасност вреба евро, сматра Армстронг. На европским берзама се све мање тргује акцијама фирми, а све више дериватима, што је израз иза кога се крију чисто шпекулативна клађења у успех или неуспех неке акције или валуте. Највеће европске банке су у то уплетене, а тај мехур од сапунице само што није пукао.

Последица ће бити стрмоглав пад европске економије и пропаст банкарског сектора. Европске финансијске институције ће затим панично повлачити свој капитал са других тржишта, као што је српско, како би запушиле рупе у чамцу у коме седе.

Шта то значи, грађани Србије могу већ сада да виде, иако у смањеном обиму.

Објашњавајући зашто је динар од почетка године нагло изгубио вредност у односу на евро, гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић је рекла да се то дешава јер стране банке убрзано повлаче капитал из Србије.

Најважнији разлог свакако јесте потпуно дезоријентисана економска политика Вучићевог кабинета, али други је очекивање краха берзи на Западу.

Уместо да припрема план евакуације из европског брода који тоне, Вучић планира не само да Србију укрца на њега, већ и да је гурне у потпалубље одакле неће моћи да се спасе од надируће воде.

 

 

ИЗВОР: Гето Србија