УКРАЈИНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ СТВОРЕН ВЕШТАЧКИМ ПУТЕМ 1794. ГОДИНЕ

  • Украјински језик створен је 1794. године на основу неких карактеристика јужноруских дијалеката који и данас постоје у Ростовској и Вороњешкој области и који су апсолутно разумљиви у односу на руски језик у Централној Русији
  • Он је створен путем намерног кварења општесловенске фонетике, када су се уместо општесловенских о и ѣ у циљу постизања комичног ефекта почео користити звук и, хв уместо ф, као и увођењем позајмљеница и неологизама. У првом случају то се изразило у томе што се реч конь (коњ), која се тако изговора у српском, бугарском, чак и у лужичком, у украјинском се почела изговарати као кiнь (кињ). Реч кот постала је кiт, а како се мачак не би помешао са китом, кит је постао кыт. По другом принципу табуретка је постала пiдсральник, насморкнежить, а зонтрозчипiрка
  • Први који је синтетизовао такозвани малоруски језик био је полтавски племић Иван Котљаревски

 

Затим су украјински филолози из совјетског доба заменили реч розчипiрка речју парасолька (од француског parasol), за табуре је враћена руска реч, будући да пiдсральник није звучало баш пристојно, а насморк је остао нежить. Али у периоду застоја општесловенске и интернационалне речи почеле су се замењивати вештачким створеним и стилизованим простонародним речима. Тако је акушерка постала пупорезка, лiфтпідйомник, дзеркалолюстра, процентвідсотка. Што се тиче система деклинације и конјугације, они су позајмљени из црквенословенског језика који је до средине 18. века вршио функцију књижевног језика свих православних Словена, чак и Влаха, који ће касније себе назвати Румунима. У почетку се сфера примене будућег језика ограничавала на сатирична дела, која су исмејавала неписменост маргиналних социјалних слојева.

 

 

1450229990_kotlyarevskiy

Иван Котљаревски

 

 

Први који је синтетизовао такозвани малоруски језик био је полтавски племић Иван Котљаревски. Котљаревски је 1794. године ради шале створио је својеврстан језик ниских слојева на ком је урадио шаљив превод Енеиде великог римског песника Публија Вергилија Марона. Енеида Котљаревског схватала се као шаљива поезија, род шаљивих стихова створених по принципу француско-латинске пословице Qui nescit motos, forgere debet eos, тј. Ко не зна речи, мора да их ствара. Управо тако су стваране речи малоруског наречја.

 

Изумитељ сибирског језика – Јарослав Золотарјов

 

Пракса је показала да стварање вештачких језика није својствено само филолозима. Тако је 2005. године томски предузетник Јарослав Золотарјов створио такозвани сибирски језик „који потиче још из времена Великог Новгорода и дошао је до наших дана у наречје сибирског народа.“ На том псеудојезику је 1. октобра 2006. године чак створен читав одељак на Википедији, који је имао више од пет хиљада чланака. Обрисан је 5. новембра 2007. године. На плану садржаја тај пројекат је био звучник оних који политички нису волели „Ову земљу“. Зато је сваки други чланак на СибВики представљао уметничко тело антируског тролинга. На пример: „После бољшевичког преврата, бољшевици су издвајали Централни Сибир, а после су цео Сибир прикључили Русији.“ Уз то су прилагане песме првог песника на сибирском језику, самог Золотарјова, с речитим насловима попут Москаљска битанга и сл. Користећи права администратора, Золотарјов је брисао све исправке под изговором да су написане на страном језику. Да тај посао није прекинут у самом корену, већ данас бисмо имали покрет сибирских сепаратиста, који би убеђивали Сибирце да су посебан народ, те не треба да хране Москаље (на сибирском језику та реч се користила у значењу Руса који не живе у Сибиру), већ треба самостално трговати нафтом и гасом, за шта је потребно основати независну сибирску државу под америчким патронатом.

 

 

золотарев

Јарослав Золотарјов

Идеју стварања посебног националног језика на основу језика Котљаревског преузели су Пољаци, бивши владари украјинске земље. Годину дана после појављивања Енеиде Котљаревског Јан Потоцки је позивао да се Подолија и Волинија, које су недавно ушле у састав Русије, назову речју Украјина, а народ који их је насељавао – Украјинцима. Други Пољак, гроф Тадеуш Чацки, који је остао без имања после друге поделе Пољске, у свом есеју О називу Украјине и почетку козаштва измислио је термин Укр. Чацки га је извео из до њега непознате орде „старих Укра“ који су дошли са Волге у VII веку. Истовремено, пољска интелигенција преузима покушаје кодификације језика Котљаревског. Тако је 1818. године Алексеј Павловски издао Граматику малоруског наречја, али у самој Украјини та књига није добро дочекана. Павловски је критикован за увођење пољских речи и називан је Лехом, те је у Додацима граматици малоруског наречја из 1822. године посебно написао: „Кунем Вам се да сам Ваш сународник.“ Главна новина Павловског била је у томе што је предложио да се пише i уместо ѣ, како би се повећале разлике (које су тада почеле да се губе) између јужноруског и средњеруског дијалекта. Али највећи корак у пропаганди такозваног украјинског језика била је велика мистификација везана за вештачки створен лик Тараса Шевченка, који није ништа писао јер је био неписмен, већ су сва његова дела плод мистификаторског рада у почетку Јевгенија Грубјонке, а касније Пантелејмона Кулиша.

 

јехуда

изумитељ иврита Лејзер-Ицхок Перелман, себи је дао псеудоним Елиезер Бен-Јехуда

Аустријске власти сматрале су руско становништво Галиције за природну противтежу Пољацима. Међутим, бојале су се да ће пре или касније желети да се припоје Русима. Зато је идеја украјинства изузетно одговарала аустријским властима – вештачки створен мали народ може бити противтежа и Пољацима и Русима. Први, ко је почео да намеће Галичанима новоизмишљено наречје био је грко-католички свештеник Иван Могиљницки. Он је заједно с митрополитом Левицким уз подршку аустријских власти 1816. године приступио стварању основних школа с „локалним језиком“. Истина, „локални језик“ који је пропагирао Могиљницки је лукаво називао руским. Главни теоретичар украјинства, Грушевски, помоћ аустријске владе Могиљницком образлагао је овако: „Аустријска влада је због поробљавања украјинског становништва са стране пољске шљахте нашла начин да украјинско становништво подигне на друштвеном и културном плану.“ Карактеристична црта галичко-руског препорода је његова потпуна лојалност и крајњи сервилизам према влади, а прво дело на „локалном језику“ била је песма Маркијана Шашкевича у част цара Франца поводом његовог имендана. У Лавову је 8. децембра 1868. године под старатељством аустријских власти створено Свеукрајинско друштво Просвета. Друштво је имало за циљ да води пропаганду украјинског језика међу руским становништвом Галичке Русије. Како би се добила представа о томе какав је био прави малоруски дијалекат у 19. веку, може се прочитати одломак тадашњег украјинског текста: „Читая благозвучный текстъ Слова, не трудно замѣтити стихотворный розмѣръ его; для того старался я не только по внутренной части исправити текстъ того же, но такожь по внѣшной формѣ, по возможности, возстановити первоначальный стихотворный складъ Слова.“

Године 1886. члан друштва, Јевгеније Желеховски, увео је украјинску писменост без ъ, э и ѣ, да би 1922. године то писмо постало основа за радјански украјински алфабет. Старањима друштва у руским гимназијама у Лавову и Пршемислу настава је била на украјинском језику, који је измислио Котљаревски ради пошалице, а васпитаницима тих школа наметане су идеје украјинског идентитета. Ученици тих гимназија постајали су народни учитељи који су потом носили украјинство у народне масе. Резултат није изостао – до распада Аустро-угарске монархије успело је да стаса неколико генерација које су говориле на украјинском језику. Тај процес одигравао се на очиглед галичких Јевреја, те су они касније успешно искористили аустријско искуство, јер су исти процес вештачког увођења језика користили и ционисти у Палестини, где је највећи део становништва натеран да говори ирвит. Године 1885. ирвит је признат као једини језик наставе неких предмета у јерусалимској школи Библија и рад, а 1904. године Савез узајамне помоћи немачких Јевреја основао је први учитељски семинар у Јерусалиму за наставнике ирвита. Широко се практиковала ирвитизација имена и презимена. Мојсије је постао Моше, а Соломон Шломо. Пропаганда ирвита била је ојачана тиме што су од 1923. до 1936. године Палестином (која је тада била под енглеском управом) марширали такозвани одреди за заштиту језика које су физички кажњавале све који су говорили јидиш, а не ирвит.

 

Превео: Стефан Милошевић

 

ИЗВОР: politikus.ru