УКРАЈИНСКА ДИПЛОМАТИЈА И БАЛКАН

2

               Предраг Николић

 

 

У последње време сведоци смо појачане дипломатске активности Украјине у односу на Србију. Разлог интензивне ангажованости Кијева у многоме је повезана са завршном фазом председавања наше земље у ОЕБС-у. Кијев уз подршку западњака покушава да обезбеди доминантност својих погледа и приступа у предстојећим одлукама и мерама ове организације, а такође обезбеди превагу својих ставова у оквирима рада посматрачких мисија на југоистоку Украјине.

 

СРБИЈА И „УКРАЈИНСКА КРИЗА“

 

Уверени у потпуну подршку њиховим акцијама од стране САД Украјинци све више губе осећај реалности. О томе, посебно, може да посведочи понашање, недавно постављеног на дужност, амбасадора Украјине у Србији Александра Олександровича. У контактима са српским представницима украјински амбасадор дозвољава себи да иступа према Београду с грубим и недоказаним оптужбама о „неадекватном испуњавању обавеза у својству председавајућег ОЕБС-а”. При томе, желећи да од Београда добије безусловну подршку украјинској позицији према Кримском питању и Минским споразумима, Украјинац се не либи да понашање и став Србије као председавајућег ОЕБС-а отворено везује за украјински став у за Србе осетљивим питањима, пре свега, косовскометохијском. Тако амбасадор прети да ће приликом гласања о питању чланства Приштине у УНЕСКО-у Кијев „пажљиво узимати у обзир” како су се представници Србије у ОУН, СЕ, ОЕБС и другим међународним организацијама изјашњавали о питањима која се тичу интереса Украјине.

Посебну нервозу Кијева и његових западних старатеља изазива одбијање официјелног Београда да се придружи антируским санкцијама Вашингтона и Брисела. Све су учесталије спекулације украјинских дипломата на тему признања Косова и подршке косовским тежњама у различитим ОУН-овским и другим међународним организацијама ако Београд „настави да спроводи проруску политику”.

Актуелна власт у Србији је чланство у ЕУ прокламовала стратешким циљем и, сходно томе, пре или касније мораће своју политику ускладити са ставовима Брисела. Међутим, Украјинци би да Србија моментално усклади своју политику са бриселском, посебно када је у питању безусловна подршка антинародним дејствима украјинских власти. Јасно је да српска власт, ма колико била склона прекомерним попуштањима Западу, неће доносити такве одлуке у ближој будућности, не само стога што је под великим знаком питања да ли би то земљи донело било какве дивиденде на евроинтеграционом пољу већ и због чињенице да се постепено мења и политика Брисела према украјинској кризи. Такође, то засигурно не би допринело јачању међународног ауторитета Србије, како олако процењују Украјинци, јер нико не поштује оне који своју политику мењају „како ветар дува“. Осим тога, евентуални „салто мортале“ српске политике довео би до усложњавања у односима с традиционалним партнером – Русијом чиме би Србија ризиковала да остане без снажног и поузданог савезника.

 

ПОГРЕШНИ УКРАЈИНСКИ РАЧУН

 

У условима продубљивања системске политичке и социјално-економске кризе у Украјини, код тамошње власти се све јаче испољава тежња за иницирањем још једне велике војне кампање против становништва Донбаса. При томе, одговорност за ескалацију конфликта Кијев и Вашингтон намеравају као и до сада да пребаце на леђа Новорусије и Москве.

Све релевантне анализе унутарполитичке, социјалне и економске ситуације у Украјини указују на убрзану деградацију украјинског друштва и све веће незадовољство становништва према актуелној власти и политици. Председнику П. Порошенко, који све више губи политички ауторитет како унутар земље, тако и на Западу, смањује се маневарски простор и могућност да истовремено подржава и ставове либерала-евроинтеграциониста као и национал-радикала, чији су циљеви и идеали дијаметрално супротни. Током предстојећих јесењих локалних избора у Украјини пропредседнички блок ризикује да претрпи понижавајући пораз.

Фактички, једини излаз за украјинског лидера у тим условима остаје обнављање рата. То ће омогућити Порошенку да се рехабилитује у очима десних радикала и да оправда непостојање прогреса у испуњавању Минских споразума, а што од њега захтева Брисел. Поред тога, војна кампања председнику пружа могућност одгађања за њега некорисних избора. Нови наступ војних снага Украјине у Донбасу, Кијев ће настојати да представи као „изнуђено реаговање на агресију сепаратиста иницирану од стране Кремља”.

Експерти од ауторитета упозоравају на могућност припреме светског јавног мњења за обнову војних дејстава од стране украјинских власти и то путем иницирања озбиљних провокација. Да је Кијев спреман и склон коришћењу „прљавих метода” не једном су потврђивали „чудни” инциденти у зони тзв. антитерористичких операција с великим бројем жртава међу градским становништвом, који су се дешавали уочи важних међународних догађаја или иностраних путовања Порошенка. Кривица за њих увек је без доказа пребацивана на „сепаратисте” (уништење путничког аутобуса под Волновахом 13. јануара, гранатирање Мариупоља 24. јануара, Краматорска 10. фебруара ове године).

Гранатирање насеља Сартана код Мариупоља је еклатантан пример такве праксе. При томе је погинуло троје мирних житеља, а још неколико је рањено. Украјинске власти и западна средства информисања одмах су за то окривили припаднике ДНР. Ипак, по оценама самих становника Сартане, минобацачку ватру на сеоце отвориле су украјинске снаге. Посматрачи ОЕБС-а са своје стране нису дали за право једностраним и неутемељеним изјавама о кривици припадника ДНР и невиности војних снага Украјине за погибију невиних житеља Сартане.

Нове провокације од стране Украјинаца могле би уследити пред предстојећу седницу Генералне скупштине ОУН у Њујорку, како би се повећао ниво конфронтације између Запада и Русије, изазвале нове антируске санкције и донеле одговарајуће резолуције.

 

КИЈЕВСКЕ ПРЉАВЕ ИГРЕ

 

Сведоци смо све веће дестабилизације светске економије и система безбедности, а Европу запљускују таласи избеглица и миграната. За ЕУ украјинска криза више није тема број један већ се као много актуелнија појављују питања као што су борба против тероризма, као и економска помоћ земљама трећег света ради смањења и заустављања даљих миграционих таласа према земљама ЕУ. Много више од подршке антируским авантурама Кијева и Вашингтона, Бриселу је потребан стабилан и кооперативан однос са Москвом јер Русија има важну, ако не и пресудну, улогу у решавању актуелне блискоисточне кризе. При томе, карактеристично је да неодговорну и провокативну политику украјинског руководства најактивније подржавају Пољска и земље Балтика, које са своје стране избегавају учешће у решавању избегличке кризе, оглушујући се о прокламовано начело солидарности, као и САД које сносе главну одговорност за дестабилизацију читавих региона широм земаљске кугле.

Све у свему, ратнохушкачки планови Кијева осуђени су на пропаст. То не значи да власти те земље пучистичке провинијенције, увиђајући да њихов пројекат полако пропада, неће покушати да изазову хаос. Међутим, тиме ништа неће постићи. А у своје прљаве и на неуспех осуђене игре покушаће да увуку кога год могу, укључујући и Србију. Наравно, наша земља неће пристати на то, чувајући добре односе са Русијом. Но, наша јавност ипак треба да буде и на адекватан начин обавештeна о притисцима и подвалама којима је Србија изложена услед манипулативног и некоректног понашања Кијева. Србима је украјински народ историјски пријатељ исто као и остали Руси (Великоруси или Руси у ужем смислу и Белоруси), али власт у Кијеву која је спремна своју националну традицију да ниподаштава ради личних интереса и гура свој народ у сукобе са браћом те тако ради против сопственог народа (који због медијске хипнозе то великим делом за сада не схвата) – разумљиво је да је и према Србији суштински непријатељски настројена. Зашто се официјелни Београд устручава да то каже нашој јавности?

 

 

 ИЗВОР: Видовдан