Уџбеник за 5. разред: Само су Црногорци народ, остало су националне мањине

 

 

 

У уџбенику ”Познавање друштва” за пети разред основне школе, чији су аутори Снежана Турковић и Срћан Вукадиновић, у лекцији која говори о народу и држави истиче се да су само Црногорци народ а сви остали националне мањине.

Не само да је лекција сасвим дискриминаторска према становницима Црне Горе већ је језик потпуно неприлагођен узрасту, неразумљив, такав да се дјеца приморавају да уче напамет дефиниције енциклопедијског карактера. Текст је нелекторисан и вулгаризован.

Сувопарне дефиниције, напрегнуте стручном лексиком, можда одговарају скрипти социологије за ниво факултета, али никако уџбенику за пети разред основне школе.

 

 

 

 

Међутим, чаки и под условом да је разумљиво, садржај онога што је дјеци представљено је још проблематичније.

„Народ је заједница људи који имају исто етничко поријекло а између којих не постоје чвршће везе (културне, економске, друштвене, политичке),“ каже се у дефиницији.

Нација са друге стране је заједница људи који живе на истој територији, држави, а њена обиљежја су језик, заједничка историјска прошлост, етничко поријекло, заједничка култура, а битно обиљежје представља и економска међузависност њених чланова.

„У савременом друштву најбитнији елемент за припадност нацији је национална свијест,“ наводи се у уџбенику. Тиме се акценат ставља на фриволност упркос историјским фактима и подстиче наводни аргумент да је припадност нацији нешто што се у савременом друштву може одабрати слободном вољом, а не произилази из научно-историјских чињеница.

 

 

 

 

Посебно је упадљив ”детаљ” дат испод графикона о статистици националне припадности у Црној Гори. Каже се:

”У Црној Гори, поред Црногораца живе мањински народи и националне заједнице.”, а што директно упућује на то да су само Црногорци народ, док су све остало мањински народи и националне заједнице.

Такође, у уџбенику се истиче да припадници мањинских народа и других националних мањина имају не само иста права са Црногорцима него и своја посебна права чија је сврха очување националног идентитета.

Но, ако „идентитет значи да је то оно како човјек себе разумије“ (дефиниција из лекције) онда се однос који држава има према ћирилици и српском језику може разумјети као насилна асимилација и покушај уништења идентитета једног народа кроз школски систем (народа у нормалном смислу ријечи, не овог из дефиниције).

Како тек схватити шта је етничка група, кад је дефиниција срочена путем дисквалификације: „није ни национална мањина али није ни нација“.

Љуан није припадник народа, већ етничке групе, наводи се у примјеру. Он је Ром. Међутим, он има исте карактеристике као и нација: свој језик, културу и историју. А затим се за примјер наводи груба генерализација: „волим како слави Ђурђевдан“.

 

 

 

 

Постаје на крају проблематично и ко је Црногорац: Амела, према примјеру то није, јер је Муслиманка, а није ни Љуан јер је припадник етничке групе. То нису ни Срби. Сви они су само становници становници Црне Горе.

Али, ко су онда Црногорци? Ако се руководимо дефиницијом, они као народ, и то једини у Црној Гори, немају међусобно чврсте друштвене и историјске везе, већ само исто етничко поријекло. То би значило да, с обзиром на нашу друштвену збиљу, у истој породици имамо браћу, сестре и њихове родитеље који немају заједничко етничко поријекло, јер једни припадају ”народу” а други неким ”националним мањинама”. 

На крају, овакав резултат у уџбенику за 5. основне је извјесно ствар, не само незнања, већ и потпуног одсуства пристојности и укуса.

 

 

 

ИЗВОР: ИН4С