УБИЛЕ СУ ИХ ЊИХОВЕ ИДЕЈЕ

Јована Николић

У настојању да другима олакшају живот, поједини проналазачи су својим иновацијама пре свега усмртили себе 

Проналазачи и иноватори непрестано трагају за оним што ће олакшати и побољшати живот. Проналасци временом постају део свакодневнице, а чак и када размишљамо о њиховој необичности и иновативности, ретко се запитамо како су променили животе оних који су их осмислили. Неки од иноватора су долазећи до важних или једноставно нових размишљања, пронашли и пут ка својој смрти. Убиле су их њихове идеје.

МАРИЈА КИРИ

Прва жена Нобеловац и прва особа која је добила две Нобелове награде, за физику и хемију, Марија Кири, била је и једна од првих особа које су проучавале радиоактивност. Један од основних мотива који ју је водио кроз ова истраживања била је применљивост зрака из радиоактивних елемената у лечењу тумора. Док је била свесна могућности да се ово зрачење користи у медицинске сврхе, знања о његовом штетном деловању у тадашње време нису била велика. Услови у којима су се вршили експерименти нису били безбедни, а Марија Кири је често у својим џеповима носила епрувете са радиоактивним супстанцама. Радећи пасионирано увек је била окружена радијумом и полонијумом, елементима које је открила и који су уништавали њено здравље.

За време Првог светског рата, Марија Кири је радила у импровизованим болницама на фронту као радиолог без икакве заштитне опреме. Овакви услови рада довели су до више хроничних болести и слабљења вида, али Марија није желела да призна да је узрок радиоактивност. После бројних проблема са здрављем установљен је и поремећај крви за који није било лека, а коштана срж није реаговала на лечење управо због дугогодишње изложености радиоактивном зрачењу. Постхумно је објављена њена књига ”Радиоактивност”, а оригинали њених радова се данас налазе у специјалним оловним кутијама и могу им приступити само људи који носе посебну заштитну одећу.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УДАВИО ПЛАНЕТУ

По образовању инжeњер, али и велики познавалац хемије, Томас Миџли, имао је око 100 патената, а од последица неких од њих планета још увек не може да се опорави. “Имао је већи утицај на атмосферу од било ког другог организма у историји Земље”, овим речима је Миџлија описао Џон Роберт мек Нил, историчар животне средине.

Томас Миџли је радио у ауто компанији Џенерал Моторс када је открио да додавањем тетраетил олова бензину може да се спречи бука у моторима са унутрашњим сагоревањем. Овај проналазак је довео до успоравања сагоревања, ефикаснијег рада и веће снаге мотора, економичније потрошње горива, па самим тим и до већег профита што је играло кључну улогу у намерама компаније да искористи овај Миџлијев проналазак.

Иако у то време није могло да се претпостави какве ће бити последице употребе бензина обогаћеног оловом, знало се да је овај хемијски елемент отрован па је компанија вешто избегавала његово помињање, а супстанца је добила име ”Етил”. За ово откриће Миџли је добио медаљу Америчког хемијског друштва, али и тровање од ког се неко време лечио.

Након овог патента, тим Џенерал Моторса, у ком је важну улогу играо Миџли, поставља себи задатак да пронађе неотровно и незапаљиво једињење које ће се користити за расхладне уређаје. Као резултат ових истраживања добијен је фреон.

Данас је познато да су Миџлијеве иновације штетно утицале на животну средину. Велике количине олова, које су сагоревањем бензина широм света ослобађане у атмосферу, штетно су утицале на јавно здравље. Фреон је утицао на оштећења озонског омотача и ефекат стаклене баште, али 30 година пре него што се сазнало за ове последице Миџлијевог проналаска, овај необични научник је добио последњу смртоносну идеју. Овог пута дављење није било симболично нити постепено.

Томас Миџли је 1940. године оболео од парализе због које је био везан за кревет. Његов проналазачки дух није могао да мирује па је осмислио сложен жичани систем који му је помагао да устане из кревета. Међутим, Миџли се након што је обавио Земљу штетним супстанцaма, уплео у конопце своје справе и умро од дављења.

ПОТРАГА ЗА ВЕЧНОМ МЛАДОШЋУ

Александар Богданов је био лекар, бољшевик и писац научне фантастике. Један је од оснивача Бољшевичке партије из које је касније због својих идеја избачен. Наиме, партија је одбацила његову тектологију, односно замисао о примењивању принципа науке на друштвену структуру. Када је напустио политику идеје је изражавао пишући научну фантастику. Један од најпознатијих Богдановљевих романа је ”Црвена звезда” у коме пише о комунистичкој утопији на Марсу, а кроз роман се провлачи и идеја која га је коштала живота.

Марсовци, настали у машти Богданова, међусобно размењују крв и тиме побољшавају своје здравље, али у исто време јачају и колективни дух. Овакве идеје су игнорисане и сматране бесмисленим све док Стаљин у њима није видео могућност војне употребе па је подржао оснивање Богдановог института за трансфузију крви. Иако још увек недовољно проучена, трансфузија крви је у то време била метод за опоравак и лечење пацијената, али Богданов је веровао да се може користити и за побољшање здравља, па чак и продужење младости. Вођен овим идејама, Богданов је редовно учествовао у трансфузији крви, бележио је своје симптоме подмлађивања, а у његовим експериментима је учествовала и Лењинова сестра.

У својој потрази за младошћу је и умро када је себи дао крв студента који је боловао од маларије и туберкулозе. Међутим, смрт Александра Богданова је прекривена бројним тумачењима од недовољног познавања крвних група до самоубиства из политичких разлога.

ИНОВАЦИЈЕ НА ТОЧКОВИМА

Један од првих аутомобила је имао парни погон, а за његов настанак је заслужан Силвестер Ропер, човек који је направио и први бицикл на пару, односно прво возило на два точка која се покреће само и које је било претеча мотоцикла. Ропер је од детињства показивао интересовање за механику, а његови патенти су били везани не само за возила већ и за шиваће машине, пушке, пиштоље и противпожарне апарате.

Ропер је 1869. године на бицикл уградио мотор на парни погон. Испод седишта се налазио мали котао који је служио и као резервоар за воду која се грејала помоћу угља. Временом је развијао све напредније моделе који су имали веће резервоаре и који су могли да пређу већи број километара. Ропер је своје проналаске представљао на вашарима и у циркусима, а бицикл на парни погон је изазивао одушевљење и стекао је велику популарност.

Међутим, нису сви делили дивљење према овом возилу па је у новинским текстовима писало да производи непријатан мирис, а својом буком плаши коње и нервира грађане. Једном је чак Ропер ухапшен због вожње озлоглашеног бицикла, али је убрзо ослобођен јер је установљено да није прекршио закон. Када је сматрао да је возило усавршено, Ропер је одлучио да га тестира на тркачкој бициклистичкој стази. Неколико кругова је успешно возио док остали бициклисти нису могли да га стигну, али он је непрестано желео већу брзину све док није пао и погинуо, или умро од срчаног удара како су неки лекари тврдили.

Развој аутоиндустрије значајно је обележио рад Браће Дусенберг, самоуких механичара и оснивача истоимене компаније за производњу мотора и тркачких аутомобила. Старији брат Фредрик је углавном био тај који је имао идеје, док их је млађи брат Оугуст спроводио у дело. Први ауто успешно направљен у Америци искључиво за трке изашао је из компаније Дусенберг. Међу новитетима које су донели аутоиндустрији су осмоцилиндрични мотор и хидрауличне кочнице, а аутомобили ове компаније су двадесетих и тридесетих година били познати по луксузном изгледу и великој брзини. Фредрик је предвиђао да ће у будућности бити уобичајене брзине које су у то време биле незамисливе, а 1901. године док је покушавао да развије велику брзину, његов ауто се преврнуо и иноватор је погинуо.

ИКАРОВСКА ЖЕЉА

Први човек који је по легенди умро тако што је пао са неба био је Икар. У стварности је то био Жан-Франсоа Пилатр де Розије, француски наставник физике и хемије. Као студент фармације заволео је хемију и експерименталну физику, а након прве јавне демонстрације балона који покреће топао ваздух, 1783. године, овај проналазак браће Монголфје је све више привлачио његову пажњу.

Већ неколико месеци касније полеће и први балон на водонични погон из Версаја, а посаду чине овца, петао и патка. Розије је посматрао и овај догађај желећи да буде први човек који ће летети балоном иако је краљ Луј  XVI сматрао да лет није безбедан па би требало да први путници буду осуђеници. Упорни Розије и маркиз Дарландез ипак добијају дозволу краља и постају први људи који су летели балоном, а овај подвиг је у народу слављен као херојски.

Розије након тога планира да балоном путује из Француске у Енглеску преко Енглеског канала, а његов сапутник овог пута био је Пјер Ромејн. Ветрови су стварали проблем, па је нестрпљиви Розије одлучио да експериментише са другачијом врстом балона тако што је комбиновао водонични са балоном са погоном на врућ ваздух. Сматрао је да ће овакав хибридни балон имати довољну снагу да се уздигне до места где ће му ветрови бити наклоњени. Међутим, у балону је избио пожар и оба путника су при паду на земљу погинула.

Век касније, први успешан и документован лет једрилицом доказао је да је човеков лет без икаквог напајања могућ, а извео га је Ото Лилиентал. Од детињства је био очаран птицама, проучавао их је и желео да омогући човеку да полети. Касније се заинтересовао за физику која се крије у основи летења, па је први проучавао могућност прављења вештачких крила из угла ове науке. Након 20 година експериментисања у лабораторији, одлучио је да се практично увери да је лет могућ.

Једрилицом коју је сам дизајнирао и коју је држао раменима летео је око 2000 пута у периоду од 1891. до 1896. године. На последњем лету једрилица је застала тако да Лилиентал није могао да је контролише већ је пао, а касније и умро од последица пада. Његов проналазак је значајно утицао на развој авијације и настанак првих авиона, док књига ”Летење птица као основ авијације” и данас пружа значајна знања и информације.

Годину дана пре Лиленталове смрти рођен је иноватор са још већим летачким амбицијама. Макс Валијер је веровао да се границе до којих човек може да лети налазе много даље и да ће једног дана бити могуће путовати ракетом у свемир. Планирао је истраживање које би се одвијало у четири фазе – ескпериментисање на мотору, коришћење мотора за возила и санке на ракетни погон, производња летелице, а затим њихово побољшање до свемирског брода на ракетни погон.

У првој фази Валијер је радио са Фриц вон Опелом, унуком оснивача компаније Опел. Након експериментисања на моторима, почела је и израда првих аутомобила на ракетни погон. Компанија Опел је ово видела као прилику да промовише своја возила, а Валијер је желео да на овакав начин повећа интересовање јавности за ракете. Сматрао је да након одушевљења овим аутомобилима, људи његове идеје неће сматрати узалудним. Крајњи циљ је био пут у свемир, а Валијер је био један од оснивача Друштва за свемирска путовања, које је било аматерско али је окупило многе немачке научнике и мислиоце. Многи од њих су касније и учествовали у остваривању Валијерових снова о свемирским путовањима. Након успешне прве две фазе истраживања, Валијер почиње да експериментише са течним горивом за летелице. На једном од тестирања, мотор је експлодирао, а гелер је пробио плућну артерију тридесетпетогодишњем Максу Валијеру који је убрзо умро.

 

ИЗВОР: elementarium