УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ

Док нам отимају Косово, ћирилицу одбацујемо добровољно

ПИШЕ: Велимир Поповић

 

Док отимајући Косово светски моћници стварају нову државу без Срба, истовремено су већ много урадили на укидању елемената државности Републике Српске. Тај посао не могу привести крају без учешћа самих Срба. Они су им већ увелико помогли заменивши своју хиљадугодишњу ћирилицу  хрватском латиницом . Тако они одустају од темељног српског симбола, иако су њиховој новоствореној држави  симболи самобитности и државности потребни као хлеб и ваздух. Да је среће и српске памети ћирилицом би било обележена српска земља,она би заменила гранично камење кад већ нема српске војске да га чува.

 

НЕМА СРПСКЕ ПАМЕТИ…

 

Али нема српске памети, него српска деца, новинари и остали који пишу, уче из српског правописа да је српско писмо и ова хрватска латиница. Србе су „обогатили“ латиницом комунисти језичким договором са Хрватима из 1954.г. Хрвати су тај договор напустили још 1967.г. да би данас имали своју државу и латиницу, а Срби не само што не могу да се ослободе  кобног југословенства, него је латиница живахнија него икад, чак толико да су је професори и академици именовали српским писмом у српском правопису.

У осмогодишњим школама Републике Српске учи се из књиге Љ.И.Милутиновића и Желимира. Ж. Драгића ( рецензент проф. др Радмило Маројевић) да су српском језику равноправне ћирилица и латиница. Република Српска је рођена у ћирилици, али после силаска са политичке сцене Радована Караџића и Мочила Крајишника тамо се вратила она иста југословенско-комунистичка равноправност писама . И онда и данас она је уведена управо зато да би латиница као симбол југословенства некад, и еуропејства данас, заменила ћирилицу као симбол српства у српском језику.

На показани начин школовани Срби у Републици Српској су се после пада југословенства и комунизма определили за оно што је у Загребу, Сарајеву и Подгорици , уместо за оно што је макар у Уставу Републике Србије, ако већ није у  полатиниченом Београду.

Пишу неки „угледни“ Срби да је опредељење за два писма израз толерантности српског народа, али то је само  равнодушност и неодговорност школованих Срба према својим националним вредностима. Тако они само правдају своју лењост и пораз у односу на интелектуалце суседних народа. Неки од њих тек граде свој идентитет, а Срби разграђују оно што су наследили .

СРПСКЕ ИСНТИТУЦИЈЕ… СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВАЈУ

 

Тешко да се може очекивати какав преокрет код оваквих националних институција САНУ и Матице српске и код овакве власти са обе стране Дрине, кад је ћирилица пала толико ниско да је више чувају пекари , златари и остале занатлије, него српски академици и председници српских држава. Најгоре од свега је управо то што је од ње дигао руке председник Србије, а на њега се угледа председник Републике Српске. Некада се он у изборним кампањама потписивао са АВ,а сада се потписује са AV! Док је некада ћирилица оптуживана за ремећење братства и јединства између Срба и Хрвата, данас њу председник Србије схвата као реметилачки фактор у регионалној сарадњи са суседима.Кад он злокобно често говори да ће сачувати регионалну стабилност по сваку цену , доказујући истовремено приврженост западу морем хрватске латинице у Србији, и кад њоме купује наклоност „друге Србије“, прва ће страдати ћирилица. Она је тако прва страдавала и кад је сваки спољашњи непријатељ наметнуо страдање Срба.

Познато је да се председник државе јавно диви протестантизму и Немачкој , која је улазак Србије у Европу условила променом свести у Срба. Том променом бавио се и универзитетски професор Ролф Дитер Клуге , директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, који је 1999.г. предложио „да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. Свест о ћирилици Срби су већ променили и без немачког диктата,па је она за њих данас, углавном, само једно од два средства за записивање језика, а не нешто по чему су се они препознавали већ хиљаду година, откад су се описменили.

Па ипак данас судбина ћирилице није у рукама политичара, него њу печатира Одбор за стандардизацију српског језика. Питање је да ли он има храбрости и снаге да иницира усклађивање правописне норме о писму са уставном нормом, или ће језички стручњаци и даље игнорисати српски Устав и докрајчивати латинизацију Срба. Толерисањем неуставне и несрпске правописне норме тај Одбор је радио за латиницу јер је тако хтео његов председник академик Иван Клајн. Он је изјавио да је латиница већ победила и да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Такође је јавно говорио  да ће се и Србима поново догодити двописмо, али овога пута у латиници. Наиме,нема другог примера у целом свету осим у Срба да је неки народ добровољно увео конкуренцију свом писму да би оно било замењено туђим. Врло је вероватно да је Клајн морао дати оставку зато што јавно заступа тезу да језик Срба треба имати југословенско име, а и заједно са академиком Бугарским потписао је неку декларацију којом би језику Срба , Хрвата , Бошњака и Црногораца требало дати име : заједнички језик.

Код овакве памети српских академика могао им је хрватски  универзитетски профеор јавно очитати буквицу оваквим закључком : ако су Срби написали у свом правопису да је српско писмо и латиница, онда Срби Вуковару немају право на ћирилицу, јер је тамо на латиничким таблама управо она латиница за коју српски академици кажу да је српска.

Читамо у штампи да је министар за културу и информисање Вукосављевић формирао тим језичких стручњака , који је припремио предлог новог закона о језику и писму. Па иако је иницијатор тога једно министарство, предлог није ушао у процедуру ни после годину и по дана. Неће ни ући јер је то не дозвољава председник државе. Онда ће бити избори у марту 2019.г. , па опет Јово наново.На челу тима био је проф.др Милош Ковачевић, који очигледно није разумео да се за победу латинице определио председник Србије. Али Ковачевић, као и било ко други  из језичке струке, никад није поменуо да је главни проблем у српском правопису,којим је политичарима дата „научна“ подлога за латинизацију Срба. Уместо да проблем писма решава у језичкој равни , усклађивањем правописа са Уставом, Ковачевић је постигао успех у „пацификацији“ удружења ЋИРИЛИЦА Требиње. У почетку је оно заступало исправан став да ћирилица може опстати само у једнописму, али после посета Ковачевића одустало од једноазбучја и послушало Ковачевића да се ћирилица може спасити добрим законом којим би Срби били натерани да под принудом српски језик пишу ћирилицом. То је супротно од става удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд,по коме прво треба правописом учити народ да је његово писмо само ћирилица ,да њу зато треба заволети и свој језик само њоме писати. Тек после тога треба применити законске мере према онима који пркосе напорима  да се чува и негује национални идентитет.

Нови, актуелни председник Одбора је проф. др Срето Танасић, који се , супротно Клајну, јавно залаже за уставну норму  по којој је српско писмо само ћирилица. Али је питање какав став ће заузети Одбор који има десетине чланова. Лоше је по ћирилицу то што врло важан човек академик Предраг Пипер , секретар Језичког одељења САНУ каже да још није време за усклађивање правописа са Уставом. Кад ће,и да ли ће уопште доћи време решавања суштинских српских питања ?

Док се Одбор не изјасни о ћирилици треба имати на уму следећи процес :

       УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ.

 

   ИЗВОР: Центар академске речи