У ОВОМ СРПСКОМ СЕЛУ ИМА САМО ТРОЈЕ ДЕЦЕ, А СВЕ ИХ ЈЕ РОДИЛА АЛБАНКА ЗОГЕ

  • Од Горње Ојковице до Штиткова 13 је километара, а у овом делу нововарошког краја притиснутог сиромаштвом само троје деце. И сви у кући Тимотијевића, и сви од исте мајке, Албанке. Удала се овде и пронашла срећу, заменивши равницу приморја за брдовиту забит у туђини

FOTO: V. LOJANICA / RAS SRBIJA

 

Зоге Лајтхиа јој име, а Зорица је зову. Надимак по нашки даде јој свекрва, бескрајно захвална снајки што јој син не оста нежења и што јој унуке подари.

– Мени срце пуно, али ме душа боли што надалеко нема више деце. Кад о мени причају, не кажу „онај што је оженио Албанку“, него „онај што има чељад“, па нагласе – троје. Као да имам не знам ни сам каква чуда, а не децу. Туга је голема кад те знају по томе што си отац, кад у целом крају немаш коме да одеш на весеље, кад сам после дуго времена први из чије куће се чуо дечји плач, кад ћу још дуго остати последњи који је заљуљао колевку – прича нам Радосав Тимотијевић, Зогин – Зоричин супруг.

Њиховом најстаријем сину Бојану су четири године. Друга нема и неће га имати док не пође у школу. Брат му Добривоје тек напунио две, а сестри им Јовани тек шест месеци.

FOTO: V. LOJANICA / RAS SRBIJA

 

Хтео је Радосав пошто-пото, не желећи вечно да момкује, да се ожени. Било је девојака које су хтеле да пођу за њега, али ниједна није хтела на село. Нису желеле опанке, свака је на шталу била гадљива, волела да буде варошанка, никако сељанка. Не куди их Тимотијевић, јер ниједна не би била као што је Зоге, а познајући суморну свакодневицу села, јасно му је што жене хоће у град и даје им то за право.

– Отишао сам у Чачак, упознао једну Албанку, она ми показала слику своје сестре. Рекао сам хоћу… Отишао сам у Албанију, запросио Зоге, 12 година млађу од мене. Пристала је… Весеља ли кад сам је довео кући, мајка Јела и отац Слободан су од среће скакали. Зоге им је велики камен са срца скинула, а тек радости кад су се деца почела рађати – препричава Радосав.

Његовој супрузи најтеже су пали језик, планинска клима и терен. За ових година, оцењује Радосав, српски је савладала за чисту петицу.

– Доле код мене су равнице, а овде брдо до брда. Живела сам близу мора, тамо где зима не постоји, а овде снег зна да завеје до кукова. Село ми није проблем, јер сам на селу одрасла. Услови живота ми нису тешко пали, беда тамо, беда овде, навикла сам да се нема – прича мајка једино троје малишана у читавом крају.

Свекар и свекрва је хвале, све најбоље о њој причали прији кад је прошле године долазила из Албаније да обиђе кћер и унуке у честитој кући Тимотијевића. Зна Зоге да помузе краве, узвари млеко, справи сир – онај чувени златарски, равноправно с мужем ради у њиви, коси, пласти, спрема, чисти. Другачије се на селу и не може, нарочито кад кућа живи од пољопривреде. Уз све то брине о породу.

– Да видиш моју Зорицу кад упрегне волове, па барабар са мном у шуму да извлачимо дрва или да возом чистимо пут. Прошле зиме син нам се разболео, а до пута два и по километра, све кроз дубок снег. Мало га ја носио, па стао да предахнем, а онда га узела она, носила у рукама. Вичем: „Немој, трудна си, не смеш, не можеш“, а она не да за право. Брже она ишла са њим у наручју него ја – хвали Тимотијевић супругу.

Бојан, Добривоје, Јована. И ту ће Радосав и Зоге ставити тачку што се тиче деце. Не може се више.

– Да је до немаштине – није. До земље би дан и ноћ савијали грбаче да прехранимо још деце, одавајали од уста ако треба, али друго је у питању. Најближа школа одавде је седам километара, у Јасенову, пола пута је кроз шуму. Брзо ће наша стасати за школу, а треба их једно по једно испраћати и сачекивати. А ко би онда пазио на четврто, пето. Барем да чисте путеве, да се може колима, и некако, али у овим условима не – слеже раменима Радосав.

Причао нам још о супрузи, о тешком животу на селу, сваком крваво зарађеном динару који се прво троши на децу, а за њих шта остане. На све је Радосав имао одговор осим на питање – Да ли би Зоге дошла у Горњу Ојковицу да је знала где долази?

 

ИЗВОР: Блиц