ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ: Како су Хазари прешли на јудаизам!

ХАЗАРСКО ЦАРСТВО И ЊЕГОВА ОСТАВШТИНА – (ТРЕЋИ НАСТАВАК СЕРИЈАЛА)

Припремио: Милош Андрић

 

Као државна религија, јудаизам је у Хазарији прихваћен у вријеме кагана Обадије, на граници 8. и 9. вијека. Његов отац, последњи пагански каган Хазарије, умро је око 790. годне, о чему је сачуван извјештај у „Житију Јована Готског“.

Пошто су Обадија и његова средина прихватили јеврејство, „око њега су почели да се стичу Јевреји из разних муслиманских земаља и из Рума“, записао је Масуди (СМОМПК, 1908, свезак XXXVIII, стр. 44).

Још у вријеме кагана Булана, који је покушао да уведе јудаизам у Хазарију, много Јевреја се преселило под притиском муслимана из Ирана у источно Предкавказје. Новопридошли Јевреји, прогањани у хришћанским и муслиманским земљама, убрзо су  се населили у цијеле квартове хазарских градова, посебно на Криму. Много их је било и у Итиљу. Многи од њих су непосредно окруживали Обадијин трон.

Јосиф је писао да је „Обадија довео у ред царство и одредио вјеру по пропису на основу начела. Он је подигао установе на скупове (синагоге) и установио за учење и окупио мудраце израиљске, дао им сребро и злато, и они су му протумачили 24 књиге Светог писма, Мишну и Талмуд, и све зборнике празничких молитви“.

Сасвим је могућно да је каган Обадија, прихватајући јудаизам, тежио не само да се својом државом наметне насупрот империји и Халифату, већ и слабљењу паганских спона сакрализације, што би му дало реалну могућност да се избори за сопствену власт у својој држави.

Вјероватно је због тога Јосиф писао да је Обадија „довео у ред царство“, тј. да је само донекле успио да регулише односе између кагана и његових поданика.

У ствари, све је то било другачије. Јеврејски проповиједници су с тешком муком успијевали да образложе јеврејско поријекло кагана и његове околине, пошто, сходно догмама јудаизма, њихова вјера је уска и строго национална, припадници других народа не могу бити јудејци. Уосталом, они то нијесу могли да ураде за све народе који су улазили у састав Хазарског каганата. Према томе, нова религија није објединила већ, напротив, разјединила хазарску државну творевину.

Прихватање јудаизма од стране кагана, цара и итиљског високог друштва, односно племства, одвојило их је од остале хазарске аристократије која је живјела у далеким провинцијама. Тако је настала борба између итиљске и провинцијске аристократије за превласт и утицај у каганату. Против владајућег слоја су се ујединили сви они који нијесу прихватили јудаизам, како хришћани тако и муслимани.

Ево шта је о томе, сто година касније, написао Константин Порфирогенит: „Када је код њих дошло до отцепљења од њихове власти и распламасао се међусобни рат, централна власт је побиједила, неки од устаника су побијени, а други побјегли и населили се у садашњој печенешкој земљи, склопили пријатељство и добили назив Кабари.“

Ови унутрашњи сукоби веома су ослабили државу у цјелини. После репресалија које је хазарски каган предузимао против кримских хришћана и ликвидације Готске митрополије, Крим се отцијепио од Хазарије, и Византија га је одмах припојила.

Рат феудалаца против Кагана се продужио и следећих неколико година. Његова жаришта су се распламсала час у једном час у другом дијелу Хазарије; пошто су племена била различитог етничког поријекла, она су се и међусобно сукобљавала. Сва степа је била у пламену и риму, и кроз тај дим су почели да надиру на територију каганата нове номадске хорде Мађара и Печенега.

Печенешке најезде су имале кобне последице по Хазарију. Међутим, оне су биле и последица ранијих војничких неуспјеха, чему је у највећој мјери допринијело увођење нове, јеврејске вјере. Јер, нова религија није уједињавала, већ напротив разјединила ионако нестабилну државну творевину.

Са кагановим прихватањем јеврејства, односи између Византије и Хазарије пореметили су се у највећој мјери (о томе више у наредном наставку серијала).

Хазарски владари су почели да се односе са нетрпељивошћу не само према хришћанима, него и према муслиманима, који су населили готово све источне и јужне хазарске градове. Озлојеђен непријатељским акцијама муслимана према Јеврејима, хазарски каган, када је чуо да су се муслимани дрзнули да поруше синагогу, наредио је да се сруши минарет у Итиљу и казне мујезини.

Од оне надалеко познате трпељивости хазарских владара према другим религијама, није остало ништа. И што је више у кагановој религији преовладавала догма и што се све више збијао и сужавао круг око његовог трона, тим брже је он губио власт како над онима који су плаћали данак, тако и над сопственим поданицима.

Средином 10. вијека, хазарски каганат је још само у кагановим очима нешто значио као политичка творевина.

– овај наставак је направљен према књизи „Хазари“, Светлане Плетњове –

Руска историчарка Светлана Александровна Плетњова (1926-2008) је један од најистакнутијих истраживача хазарске цивилизације. У својој радној биографији има око 40 изведених научно-истраживачких експедиција. Магистрирала је на тему „Номади јужно-руских степа IX-XIII вијека“, а докторирала је тезу „Од номадских логора до градова“. Била је шеф одељења за словенско-руску археологију при Академији наука СССР.

 

ИЗВОР: Седмица