ТРЕБА ЛИ СТАНОВНИШТВО ПЛАНЕТЕ ДА ОСТАНЕ И ДАЉЕ ОБРАЗОВАНО: Питање које се поставља после почетка кампање против читања књига у Великој Британији

  • У Великој Британији се распламсала расправа поводом захтева дела «студената»/студената универзитета Велике Британије да се на неке књиге предвиђене за испитну литературу постави ознака «Штетно по здравље»
  • Прво ће се етикетирати „суицидне“, затим „политичке некоректне“ и „монокултурне“ књиге. На њихово место ће доћи „несуицидне“, „политички коректне“ и „мултикултуралне“ књиге
  • Цензурисаће све, од античке до савремене литературе, чак ће унишавати папирне књиге, јер је електронске лакше одстранити из видокруга читалаца. Читање ће на тај начин постати привилегија само пробраног дела елите. Они који читају књиге управљаће онима који гледају телевизију. Не верејете? Погледајте нова издања књига Марка Твена, тамо већ нема речи „црнац“… У другим књигама се укида реч „Бог“ и „Христос“…
  • Професори засад немају одговор на «зло које их је снашло», али неће се дуго чекати док се не открије прави смисао «кампање против читања штетних књига»…, јер на свим објављеним списковима «штетних књига у Великој Британији» нема књига из окултизма, сатанизма, кабале…, али има Ане Карењине, Светог Писма, књига из политичке филозофије и геополитике…
  • Шта ће остати, онда, за учење и морално васпитање младих? Ко преживи, видеће

 

ПИШЕ: проф. др Зоран Милошевић, научни саветник

У Великој Британији се распламсала расправа поводом захтева дела «студената»/студената универзитета Велике Британије да се на неке књиге предвиђене за испитну литературу постави ознака «Штетно по здравље». Тим поводом невероватну мисао написао је Френк Фуреди (Frank Furedi) за британски “Aeon Magazine“: «Мишљење да су књиге опасне и штетне по здравље постоји одавно и у томе има доста истине». Даље наводи: Студенти са бројних универзитета из целог света тврде да их читање књига уводи у депресију, траумира и чак усмерава ка самоубиству. На пример, роман Вирџиније Вулф ‘Госпођица Деловеј’ (1925) у којој се спомиње суицид, може да изазове аналогне мисли  код људи склоних самоповређивању. Други, опет, истичу да роман ‘Велики Гетсби’ Френсиса Скота Фицџералда (1925) јесте прожет насиљем у породици и да може да изазове трауме код жртава насиља. Чак класични стари текстови, како тврде студенти, могу бити опасни: у колумбијском универзитету Њујорка активисти су се борили да се објави упозoрење читаоцима «Метаморфоза» Овидија да «јасне слике сексуалног насиља» могу испровоцирати осећај незаштићености и рањивости међу неким полазницима постдипломских студија. Ова, како наводи Френк Фуреди, кампања против читања књига је «прва у новијој историји којом млади читаоци траже да се заштите од погубног утицаја књига из студијских програма и предмета које студирају, јер су претња њиховом психичком здрављу током последњих неколико хиљада година».

КО ТО САЊА ЦЕНЗУРУ КЊИГА ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ И ГЕОПОЛИТИКЕ?

Из историје библиотекарства и читања јасно је да су некада цензори штитили власт богатих, проглашавајући одређене књиге штетним (за самог човека или поредак). Но, потом је слобода говора, писања, објављивања итд. постала цивилизацијски стандард, чије би укидање директно штетило слободи и људским правима. Сада, међутим, користи се психологија и медицина, да би се заштитили «слаби» од неподобних књига. Сами психолози наводе да студенти који желе да се заштите од штетног деловања неких књига заправо желе да привуку пажњу на стање властитих осећања и емоција, више него што је реална «психолошка штета» од читања. Према мишљењу психолога са Харварда, Ричарда Макнелија, који је за лист Pacific Standard написао да расправа о давању упозорења да неке књиге штете здрављу има везе са културом и интелектуалним потенцијалом студената, јер се ради о личностима које се једноставно не могу самостално да изборе са предвиђеном испитном литературом, пре него са политиком.

Интересантне су и реакције противника „денуцирања књига“, односно реакције на пропаганду против читања. Један од њих сматра да је ово увод у вишеслојну и темељну цензуру, посебно књига из политичке филозофије, геополитике и политикологије. Прво ће се етикетирати „суицидне“, затим „политичке некоректне“ и „монокултурне“ књиге. На њихово место ће доћи „несуицидне“ , „политички коректне“ и „мултикултуралне“ књиге. Цензурисаће све, од античке до савремене литературе, чак ће унишавати папирне књиге, јер је електронске лакше одстранити из видокруга читалаца. Читање ће на тај начин постати привилегија само пробраног дела елите. Они који читају књиге управљаће онима који гледају телевизију. Не верејете?  Погледајте нова издања књига Марка Твена, тамо већ нема речи „црнац“… У другим књигама се укида реч „Бог“ и „Христос“…

Други аутор сматра да је ово „само прва ласта“, а потом ће тек да следи „весеље“. Студенти ће почети да одбијају да уче чак и таблицу множења (разлог ће се већ наћи). Такође треба очекивати и захтеве да се студијски програми, тачније књиге из којих се учи на универзитетима прилагоде хомосексуалцима, трансексуалцима, алтернативно-обдaрених умом, содомитима и ко зна све коме не. Другим речима, ово је наговештај праксе  избацивања из студијских програма свега онога што не одговара некоме. Шта ће остати, онда, за учење? Ко преживи, видеће.

«ОДЈЕДНОМ» – ИНФЛАЦИЈА МИШЉЕЊА ДА ЈЕ ЧИТАЊЕ ШТЕТНО

Међутим, бројни аутори у Британији, невероватно је откуда су се одједном појавили, наводе да постоје и аргументи за противнике читања. Током све ере читања постојао је отпор због моћи књига да човека доведе у „егзистенцијалну кризу“, те многи одбацују читање и књиге како би сачували здравље, односно како не би кренули на неизвесни пут. Управо на овој позицији стоји и књижевни критичар Џорџ Штајнер, који се у раду „Језик и ћутање: есеј (1958 – 1966) запитао „Може ли ко да прочита ‘У потрази за изгубљеним временом’, Пруста или ‘Ану Карењину’ Толстоја а да не доживи слабости на дубинском нивоу својих сексуалних осећања?“ Да би на крају закључио да читање изазива страх код људи (који се тешко може контолисати), јер има важну улогу у  тражењу смисла, како појединца, тако и човечанства. Због тога се посеже „у историју“ да би се показало како је током познате људске историје указивано на штетност читања. Тако се неки од „анонимних аутора“ у кампањи „против читања штетних књига“ позивају на «патерналистички дух старе Грчке» и цитирају Сократа који је рекао «да већина људи нема обавезу да самостално чита написани текст», додајући да је Сократ сматрао да без мудрог саветника читање може да испровоцира код мноштва људи ,,посебно код необразованих, осећај пометености и моралну дезоријентацију. У једном дијалогу Платона, написаном 360. г.п.н.е, Сократ примећује да неограничено поверење у написано слаби ум људи и на крају крајева у потпуности их лишава способности да памте. Сократ користи грчки појам pharmakon — наркотик — као метафору којој је желео да покаже пардокс, према коме читање може да буде лек, иако је у пракси отров за ум.

Многи су грчки и римски мислиоци делили бригу Сократа. Сличне опаске могле су се пронаћи још и у III веку п. н. е. код грчког драматурга Менандра. Он је тврдио да сам акт читања има деструктивно деловање на жене, јер страдају од снажне емоционалности и слабог разума, при чему се залагао да жене не треба да уче да читају и пишу, јер то би значило «хранити змију отровом».

Године 65. нове ере римски стојик Сенека је тврдио да «читање великог броја књига преставља празну забаву», што читаоца чини «растресним и слабим». За Сенеку проблем се не крије у специфичном садржају текста, већ у непредвиђеним психолошким ефектима при неконтролисаном читању. «Будите опрезни», упозоравао је Сенека, «да те читање различитих аутора и било каквих књига не учини недоследним и расејаним».

Током средњег века мишљење да постоји штета од читања задржала се у хришћанској демонологији. Према последњем предавању научника са Вашингтонског универзитета, Хеја Бесмаџиана, аутора књиге «Burning Books“ (2006), чланци у којима су саопштавани резултати истраживања црквене доктрине Римске цркве називани су «отровнима и штетним за душу и тело». Црква је мислила да неконтролисано читање може бити узрок јереси, а бласфемични текстови који су проналажени, попут јеврејског Талмуда, су паљени.

Представљање читања као процеса који води ка психичкој дезоријентацији наставило је да утиче на културу Запада и у наредним епохама. Године 1533. лорд Томас Мор, бивши врхвни канцелар Енглеске и велики противник протестантске реформације назвао је текстове протестантских теолога (на пример, оне од Вилијама Тиндејла – 1494 – 1536, «смртоносним отровом», који прети да читаоце зарази «страшном кугом».Током XVII и XVIII века појмови «природни отров», «литерални отров» су се често користили за привлачење пажње на чињеницу да су неки текстови способни да отрују организам.

И у Србији се посеже за забранама предавања на “политички некоректне теме”. Влада србије за забранила предавање на тему румунизације Срба, које је требало да се одржи у Шапцу 15. маја 2018. године.

Са појавом романа појавили су се нови ризици повезани са утицајем читања на стање ума читаоца, што је често напомињано. Критичари појединих романа су тврдили да читаоци ризикују да изгубе везе са реалношћу, а последично, добиће и тешка психичка оболења. Енглески есејиста, Семуел Џонсон, је тврдио да литерални реализам, а посебно склоност да се описују питања свакодневног живота, имају штетне последице за читаоце. У свом раду објављеном 1750. године, он упозорава да је «тачан описан живог света далеко опаснији од предреалистичких ‘херојских фантазија’.» Зашто? Зато што директно утиче на искуство самих читалаца, што значи да имају могућност утицаја на њих. Шта је то и литералном реализму бринуло Џонсона? То што ова литература, која је намењена пре свега младима, не пружа моралне оријентире. Он је, такође, критиковао романтизам писаца за мешање «доброго и лошег» код особа, без указивања шта треба да подржавају, а шта не.

Међу критичарима читања налази се посебна брига за жене, јер се уврежило мишљење да «деструктивно понашање посебно може да зарази жене». Филозоф Жан Жак Русо у свом роману «Јулија» (1761) пише да оног момента када жена открије роман и «осмели се да прочита само једну страницу, она је изгубљена». У сличном духу је 1780. године лист The Lady’s Magazine упозоравао да романи представљају “моћан изум, уз чију помоћ саблазан напада на женско срце“. Радило се, наравно, о популарним бестселерима попут „Памела“ или „Награђано доброчинство“ Семуела Ричардсона (1740), роману о петнаестогодишњој девојчици и њеној борби са саблазнима, што је све награђено свадбом. Износећи упозорења, није се сумњало у то да због оваквих књига жене ризикују да постану оптерећене бескрајним сексуалним страстима, јер су лично изложене силном емотивном узбуђењу.

Роман је као литературни жанр током читавог XVIII века изазивао моралну панику. Романи су критиковани за изазивање индивидуалних и колективних психoлошких траума и моралне дисфункције. На крају овог века за опис ситуације коришћене су синтагме «епидемија читања» и «манија читања», како би се осудила «опасна култура неконтролисаног читања». Само читање се описивало ка «покварена зараза» која често провоцира ирационално и деструктивно понашање. Најчешћа негативна последица која се у то време наводила као аргумент против читања јесте «подстицање на самоповређивање и самоубиство», посебно међу омладином. Роман Гетеа «Јади младог Вертера» (1774) – историја о неузвраћеној љубави која је довела до самoубиства био је нашироко анализиран и осуђен «за провокацију масовних самоубистава на обе стране Атлантика због имитирања главног хероја».

Управо су ова тврђења наишла на разумевање код теолога Чарлса Мура, који је објавио двотомно истраживање «Потпуни поглед на феномен самоубиства» (1790). У Анализи Мур је тврдио да је Вертер био одговоран за бројна самоубиства међу млађим читаоцима. Без обзира што није имао директне доказе, Мур је за данашње Британце, успео да «докаже» везу између читања романтичарске литературе и самоубистава младих.

Но, ту није крај. Данас се у Британији подсећа на шестотомно дело «Потпуни систем медицинске полиције», које је објавио немачки лекар Петер Франк 1779-1819), у коме је предложио комплекснији поглед на самоубиства. Међу бројним узроцима самоубиства (атеизам, разврат, доколица, растројеност, сиромаштво) навео је «читање отровних романа», таквих као «Јади младог Вертера», који «рекламира самоубиство као херојски чин којим се показује презирање земаљског».

Критичари читања указују и на став немачког филозофа, Артура Шопенхауера, који је 1851. године «лоше књиге» назвао «отровом који уништава разум». Књиге Der Bastard, Карла Шпиндлера (1826), Godolphin, Едварда Булвер-Литтона (1833), «Париске тајне» Ежена Сјуа (1843) — све ове књиге, представљају ризик за читаоце. Шопенхауера је чак наводно забрињавала популарност ових романа.

Током XIX века конзервативни критичари популарне литературе су често тврдили да читаоци романа често бивају «заражени» сентименталношћу, а опет је као пример послужио роман «Јади младог Вертера». Зато су почели да предлажу увођење цензуре и карантина за оне читаоце који неће да се одрекну читања штетних књига. Било је чак и позива, попут оног 1929. године Џејмса Дагласа, уредника Sunday Express-а, који је да све оне који подстичу “природну дегенерацију читањем“ треба уклонити.

ТРЕБА ЛИ САСТАВЉАТИ СПИСКОВЕ КЊИГА «ШТЕТНИХ ПО ЗДРАВЉЕ»

Но, теза да је читалачку публику потребно „заштитити од негативних последица читања“ опстала је и у XXI веку, иако није јасно шта се под овим све подразумева. Но, борба против читања заживела је и међу студентима, па будући енглески интелектуалци састављају списак књига и достављају ректоратима и деканима, на којима би требало  да стоји «штете здрављу» (нешто као на кутији са цигаретама). Френк Фуреди у поменутом чланку наводи да му се колеге са универзитета Велике Британије жалиле да су се први пут у каријери срели са ситуацијом да студенти одбијају да читају, јер их наводно предложена литература за стицање знања из њихових предмета «траумира и вређа», а све чешће добијају и списак књига које би требало изоставити из обавезне уџбеничке литературе.

Професори засад немају одговор на «зло које их је снашло», али неће се дуго чекати док се не открије прави смисао «кампање против читања штетних књига»…, јер на свим објављеним списковима «штетних књига у Великој Британији» нема књига из окултизма, сатанизма, кабале…, али има Ане Карењине, Светог Писма, књига из политичке филозофије и геополитике… 

ИЗВОР: Центар академске речи