Томислав Кресовић: Ко све влада Србијом?

„Паукова мрежа“ моћи над Србијом

 

 

Кључно питање је ко све влада Србијом? Поред владајућих партија и већ познатих политичких лидера отвара се питање која то мрежа или концентрични кругови моћи управљају Србијом јуче и данас? Србија је обновила свој парламентаризам преко неокомунистичке језуитске олигархије која је по начелу „циљ оправдава средство“ своје историјско време обликовала по начелима езотерије, тајних организација али и окултних друштава. Власт СПС стасала је од практичара комунистичке номенклатуре обликоване по начелима Коминтерне увезене са моделима западних олигархијских братстава које су сличне масонерији и католичком језуитском реду. Први који је обликовао своју владавину преко мреже олигархија и тајних „клубова“ био је Слободан Милошевић. Милошевић је увезао политичку олигархију, економски корпоративизам, медијску мрежу али моћну СДБ службу која је кренула да ради унапређује послове по моделима ЦИА као „компанија“. Да се подсетимо да је Ранковићева УДБА педeсетих година и касније формирала низ спољнотровинских предузећа (Инекс, Генекс, Руднап и друге) као и ДОЗ и компанију Дунав-осигурање. Мрежа комунистичке олигархије брзо је „васкрсла“ у моделе управљања и владања нaкон 1990. године

 

Милошевић први „сајентолог“ у Србији?

 

Треба подсетити да је први „сајентолог“ у Србији био банкар и председник Србије и лидер СПС-а Слободан Милошевић који је „патентирао“ модел „Пирамидалне штедње“ и ефикасне крађе старе девизне штедње и великe паре из Србије прeко светске банкарке Борке Вучић блиске Рокфелеру и светској Трилатералној комисији пребацивао на Кипар и друге „оф шор „ компаније. Тако су и стасали поверљиви милошевићеви тајкуни који су били и остали увезани у мреже тајних лсужби. Модел „сајентолога су касније након 2000. године разрађивале политичке „секте“ Г 17 плус окупљене око Млађена Динкића и проф. Мирољуба Лабуса. Ове мреже су и данас у игри у Србији. Банкарка Борка Вучић је под сумњивим околностима страдала у саобраћајној несрећи по моделу тајних служби. СДБ Србије који је био одан Милошевићу радио је преко својих „компанија“ послове некретнина, банкaрских послова, послове дувана. СДБ имао ЈСО која је радила по моделу ЦИА и „зелених“ беретки и имала је послове са мафијом, пре свега нарко мафијом а дрогу поред уличне трговине и веза са албанском мафијом држала је у сефовима банака.То се најбоље мoже видети по „тезурисању „ више од 600 кг хероина у сефовима Комерцијалне банке која је била задужена за МУП Србије. СДБ имала је велики уплив и контролу масонских ложа у Србији деведeсетих година и касније. Масонске ложе биле су омиљено место дружења власти и опозиције уз пуне информације које су ишле СДБ Србији и биле су на столу председника Милошевића. Председник Милошевић је имао послове са масонским структурама али и моћницима из Трилатералне комисије, док је је био банкар у Беобанци, рецимо Ричарда Холбрука који ће бити његов главни преговарач у Дејтону и кључни „џелат“.

 

Масони под контрлом УДБЕ?

 

Масонске ложе подржаване су из академских клубова САНУ пре свега око Добрице Ћосића и других из САНУ. Једна од ретких масонских „невидљивих“ ложа које је Броз „толерисао“ биле су у САНУ и ЈАЗУ.Тешко да би познати историчар масонерије Ненезић могао да објави своју моћну књигу „Масони у Југославији“ без одобрења СДБ Југославије и Србије, а касније и Слободана Милошевића и Добрице Чосића а на Југсловенском нивоу Станета Доланца. Добрица Чосић је по „масонском“ одобрењу добио „зелено„ светло да буде први предсендик СРЈ и да прихвати масона и финансијера америчких демократа Била Клинтона Милана Панића као савезног премијера. Милан Панић и Добрица Чосић су били „алтернатива“ Слободану Милошевићу преко ДЕПОС- а у суштини радили су „за њега“, као и банкар и стручњак Светске Банке Гувернер НБЈ др Драгослав Аврамовић. СДБ касније РДБ и сада БИА део је ширег „братства“ која пушта „низ воду“ све политичаре радећи „за себе“ али и стране партнере.

 

„Обрађене“ странке, политичари, посланици, министри, премијери

 

Једино у Србији изван било којих контрола, лустрације су службе безбедности сем појединачних случајева као део политичке приче. Пут од посланика, министра, председникa владе или шефа државе, председника УО моћне државне компаније повезан је са „обрадом“ служби безбедности и сталним или повременим „надзором“ и допуном досијеа.Тако политичке олигархије са својим лидерима улазе у темељне архиве и досијеа тајних служби прво домаћих, а онда и страних. Што се политичар више пење у власти то је више „обрађен“ у тајним службама и постаје део безбедносног система. Зато Србија и није извршила ни лустрацију нити отварање досијеа тајних служби. Гледајући да је Србија до сада имала 11 парламнтарних избора може се поценти да је више од 2000 посланика и преко 150-200 министара као и више од 30 000 одборника и функционера странака који су у јавним предузећима „обрађени“ у тајним службама, и да је велики број постао део сарадничке мреже. Додатних  50 000 грађна су „утицајни“ чланови партија који су „информатори“ тако да Србија има око 100 000 „регрутованих“ за потребе тајних служби.Тако имамо случајеве да бивши посланици или министри се огреше о законе али су као лојални сарадници служби ослобођени законских санкција било да су били власт или опозиција. Једном су били власт, а онда опозиција и обрнуто, али увек су део безбедносног система. Посебна је „обрада“ научног кадра на универзитету и институтима која иде преко партијских листа, корумпираних научних кадрова или оних који плагирају научне радове или оне који одобравају плагијате. Тајне службе домаће али и стране међу научним радницима пустиле су „дубоко корење“. Страни интереси иду преко стипендија, Фулбрајтовог програма, међународне сарадње. Формирана је научна шпијунажа која ради и на врбовању и одливу мозгова најбољих. Добру базу података тајне службе имају и у новинарској професији. Добростојећи у тајним службама имају високе хонораре и шири приступ медијима и утицају. Они су „гласници“ и „тастери“ информација и дезинформација државних органа и тајних служби. Медији, било штампани или електронски, постају „билтени“ политичких странака, владе или тајних служби. Борба политичара у медијима иде преко таблода и друштвених мрежа. Србија данас има не више од 100-тинак новинара који раде „прљаве „ послове за политичаре и тајне службе уз добре хонораре и јавни утицај.

 

СПЦ у архивама УДБЕ

 

Под „обрадом „ је и СПЦ по „дубини“ почев од свештенства до владика. Тако у архивама УДБЕ а онда и њених наследника има више хиљада картона обрађених свештеника и владика СПЦ и других конфесија. Посебну „обавештајну“ картотеку прави Римокатоличка црква која има своју обавештајну службу и мрежу Службе безбедности воде архиву утицајних свештeника и владика на које се може утицати на различите начине. Они који су ближи моћним владикама а владике службама безбедности добијау боље, моћније и богатије епархије посебно у градовима, а они „тврђи“ се кажњавају и раде као свештеници у пасивним крајевима као вид казне. Брозова УДБА формирала је и утицала на удружење свештеника који постају део ССРН (фронтовске организације) ради контроле рада цркве, социјалног статуса свештенства и могућности веће контроле верника преко „извештаја“ свештеника надлежнима у УДБЕ. Архиви УДБЕ садрже профил свештеника, пороке, породицу, број вернника које покривају, значајније јавне контакте, односе са хијерархијом у СПЦ посебно у иностранству. Свештенство које је радило за УДБУ имало је своје конспиративно име и евиденциони број у картотеци и списак својих „сарадника“. Свештенство је за чланове КПЈ-СКЈ или функционере морало да доставља „служби“ податке о славама, сахранама и крштењима. Постојала је и контрола свештеника од стране другог лица у цркви, црквењака или инструисаног грађанина „инфоматора“. То је разлог што је СПЦ од краја другог светског рата била под великим притиском власти и УДБЕ све до 1990. године. Сарадња дела црквеног клера наставља се и даље посебно у контактима свештенства са страним амбасадама или онима који су у категорији „екумениста“ или монархиста“. Пут ка трону владичанства или стрешина храмова води и преко сарадње са државним институцијама од политичких партија, лидера до тајне службе.Тако политичке партије имају своје свештенике који секу славске колаче странака и они су део утицаја.

 

Мафија као моћни систем

 

Мафија у Србији била је и остала је увезана са службом безбедности и моћним корпоративним тајкунима са којима влада и дели профит. Један део мафијашких босова су и у масонским ложама који су недодорљиви. Вође политичких странака и утицајни тајкуни и мафијаши седе у истим или побратимским ложама и међусобно се штите преко моћних адвоката и „завере ћутања“. На основу моћи тајних служби у Србији и страних служби које имају јак утицај формирана је и Српска Трилатерална комисија која окупља моћне, утицајне који се увезују са масонеријом на Балкану и шире. Србијом се влада преко „тајних кабинета“ специјалних страних саветника попут Тони Блера члана Светске владе и креатора разарања Србије. Сви или највећи део политичара у власти долазе на власт одобрењем „тајних клубова“ уз предају „белих рукавица“ као знака масонског пријатејства. Поред моћних ложа у Србији делују и језуитске ложе блиске Ватикану и Немачкој који постављају своје људе на политчка и финансијска места. Политичари који су дошли на власт 2000. године били су на различите начине „обрађени“. Премијер др Зоран Ђинђић био је у мрежи језуитских канала.Треба подсетити да је др Зоран Ђинђић превео књигу Игњација Лојоле „Начела језуитизма“. Преко „тајних клубова“ ван Србије и у Србији Ђинђић је убијен. Предсендик СРЈ и касније премијер др Војислав Коштуница добио је од Ахтисарија награду за демократију у рушењу Слободана Милошевића, а касније је преко Ахтисарија и пао с власти. Председник Србије Борис Тадић добио је више награда за демократију и његов посао је да Косово са СБУН пребаци на ЕУ и ЕУЛЕX. Касније је склоњен али и збринут да буде део борда „Теленора „ за југоисток Европе и да остане у политичкој игри. Председник Србије Милан Милутиновић је „аболиран“ шире одговорности јер је „тајним клубовима“ рекао све што треба. Председник владе Мирко Цветковић је у страним компанијама. Председник Србије Томислав Николић се није уклопио у шему „тајних клубова“ и зато је подржан од моћника са Запада пре свега Немачке, Велике Британије и Француске Александар Вучић. Њему су посредно на путу Србије ка ЕУ као миротворцу предате „беле рукавице“. Све владе у Србији од 2000. године имају као министре људе који су део тима ММФ, Светске банке или утицајних међународних организација и лобија. Моћни политичари, лобисти за стране интересе добијају по правилу провизије које су најчешће у страним банкама или на рачунима других лица. Политика је занат владања и моћи. Моћ је и новац и утицај. Политичари и државници не раде за новац. Они раде за власт и моћ над народом, а новац је само средство које се даје за обављене послове или интересе. Грађани Србије су ту да дају свој глас и своје паре као порески обвезници.

 

 

 

ИЗВОР: Видовдан