ТИПОВИ КАФАНСКИХ ЉУДИ У СРБИЈИ

Стефан Марковић

 

Не верујем људима који не воле кафану. Стално понављам ту синтагму и строго је се придржавам, па ипак, био бих будала када бих веровао свакоме ко заседа за кафански астал. Кафана се мењала током времена, па самим тим и њени посетиоци, те сам решио да направим листу различитих група људи који посећују оваква места.

ЛОКАЛНИ АЛКОСИ

Они постоје од када постоје и прве кафане. Седе по локалним, неугледним биртијицама, у којима су практично инвентар, колико и столице, столови и телевизор са којег пиче хитови Јужног ветра или квиз Слагалица.

Крећу са цирком врло рано, готово одмах по отварању, па су стога мортус пијани већ у пола десет ујутру. Јављају се уредно свакоме ко уђе у кафану, јер то место доживљавају као другу кућу (можда и као једину јер су чешће за столом, него ли са породицом).

Обично имају отворен рачун, а врло често шљокају и за џабе, јер су нечим задужили газду кафане, типа поправком ТА пећи.

Свако од њих има неку “Ех, да видиш шта сам ја у оно време…” причу, коју ће ти увалити чим их будеш погледао, а уствари се све сведе на то како су отпуштени из Електронске или Машинске индустрије. Данас су они продукт транзиције, па је велики број њих заправо за Топоницу, а не за кафану.

Недавно ми у једној биртији пришао један такав, који је мојим другарима и мени рекао да ако нам нешто затреба можемо да му се обратимо, пошто има црвену линију са Путином, који ће све проблеме да нам реши, као и то да је бунар без дна из филма “300”, смештен у Београду на тајној локацији.

Кад попију мало више, крећу са наругивањем и добацивањем свима осталима, јер тад из њих испливава незадовољство, али довољно је да им узвратите истом мером и они ће се ућутати. До пет поподне не знају ни где су, ни где им је кућа, ни како се зову. Чак се дешава да се упишају ту за столом, како се не би одвојили од вињака одласком до клозета (видео сам својим очима, свега ми).

Њихов мени се своди на кафу, киселу и вињак (такозвани комплет), а онда се до изнемоглости шљока само вињак или нека друга жестина и евентуално у неком тренутку пређу на пиво, притом, не јебу живу силу да поједу нешто. Никада нису мамурни, јер код њих пијанка никада и не престаје, већ се своди на доливање.

ПСЕУДО БОЕМИ

То су млади људи, који бирају локале што изгледају онако како они перципирају да су некада кафане изгледале. То је веома важно, јер псеудо боеми болују од хроничне безразложне носталгије. Мој другар их назива “кафански хипстери”, што и те како има смисла.

Кад седну за сто, прво што погледају је да ли има карирани столњак и лимене пиксле, “јер су старе кафане управо тако изгледале”, ако нема, мењају кафану.

Наравно, ово мишљење је потпуно погрешно, па чак би постојање лимених пиксли и карираних столњака у истој временској равни било анахроно, јер су карирани столњаци били чести у предратним периферијским кафанама (градске кафане су обично имале беле столњаке и надстолњаке), у којима су пиксле биле стаклене или кристалне, док су лимене пиксле из комунистичког периода, када су и столњаци и надстолњаци били једнобојни.

Још једна битна ставка, но не и нужна, је да у кафани свира неки акустични бенд, да би могли да наруче саундтрек из филма “Монтевидео”, сматрајући да је песма “Пукни зоро”, изворно настала у периоду Великог рата, којег се они радо сећају. Рекао сам “не и нужно”, јер на смартфоновима увек имају репетирану листу староградских песама, коју пуштају између два кафанска селфија са хаштаговима #боеми #кафана #схпритзер,…

Они поручују искључиво ћевапе с албанском салатом и шопску салату, јер им то делује најбоемскије, а циркају пиво или евентуално шприцер са розеом. Литар-литар им је довољан да се унезвере од алкохола.

Сматрају се боемима јер су уписали факултете и прочитали пар кафанских анегдота Томе Здравковића и Мике Антића и често воле да разговарају о томе како су тридесете биле супер, иако су деведесет и шесто годиште.

КАФАНСКИ ПИЦАНИ

Знате ону стару: “Каква реклама, такво пиво”. Шалим се, није стара, управо сам је измислио.

Али судећи према реклами за Јелен пиво, у којој упицањени манекени говоре бесмислене стихове за столом, наздрављајући пивом које приде не пију, док тамбураши дрљају гњилу песму о тешкој, а великој души , Јелен пиво је безлично г…, бљутавог укуса. То и јесте тачно.

И управо је таква и ова екипа.

Лаик их лако може помешати са псеудо боемима, али постоји велика разлика између њих. Они не иду често у кафану, већ можда свега пар пута годишње, те од тога праве доживљај. Резервишу сто пет дана раније, у безразложно скупим кафанама, смештеним у самом центру града.

Са њима одлазак у кафану изгледа као одлазак на прославу Нове године са предузећем. Испеглани, напарфемисани, дотерани, поручују храну по реду: од грејане ракије и мезетлука, преко топлог предјела, јела, па све до баклаве и кафице.

Намештају ј….. крагне карираних кошуља, спремајући се за фоткање на сваких десет минута, како би преко друштвених мрежа могли да дојаве виртелним пријатељима како су били у кафани.

Због њих су јадни кафански музиканти морали да науче да свирају управо ону усрану песму са рекламе, као и “Баладу дисидената”, Београдског синдиката, која је боемска колико и ова екипа што остатке хране, замотане у алуминијумску фолију носи кућама.

“КАФАНА ЈЕ МОЈА СУДБИНА” ЕКИПА

Њих има највише у Београду, мада ни осталим градовима не мањкају. Они немају везе са кафанлуком, баш као што и кафане у којима одлазе немају везе са кафанама. Иду у клубове, који испред назива имају префикс “кафана”. То су она места у којима веома често не можеш ни да седнеш, пошто су опремљена барским столовима, а у којима музику пеглају бендови са клавијатуристом.

Вриште хитови “српске мајке”, Раде Манојловић, Милице Тодоровић и ј.б.млигаија кога све не, а онда пукне Томина “Кафана је моја судбина”, на шта сви падну у севдах, дижући руке и том приликом откривајући велике флеке од зноја на кошуљама, испод пазуха. Тада несрећни Тома из гроба проговара: “Кафана није свачија судбина, а нарочито не ваша”, али бадава, нико га не чује од вриске и лупања штиклама по под и столове, па му остане само да се окрене у гробу.

Ту пред фотографом, који ради на неком од портала за ноћни живот, слажу се гримасе, подижу рекламне чаше, стискају бицепси и пуће већ напумпане усне.

Тамо се испијају вискићи, водкице и индустријске ракије које курцу не ваљају, а које коштају по 300 динара по чашици. Често извештаји са оваквих догађаја пуне странице црне хронике, а нарочито приликом прослове Нове године, када се као специјалитет служи “нож у бубрег”.

Када се сутрадан ујутру разбуде ови што су оргијали ноћ пре, крећу телефонски позиви:

– Тебра, много сам мамуран. Хаос од провода је био синоћ… а и оне рибе, лудило. Следећи викенд, опет кафана, тебра.

БОЕМИ

Иако је израз “боем” у данашње време излизан и често се користи као еуфемизам за ноторне алкосе, што не избијају из кафане, није баш сасвим тако.

Седимо пре неки дан у кафани мој другар, писац Деки Стојиљковић и ја и између два пива питам га ко су данас боеми, на шта ми он даје најсјајнију дефиницију икада:

“Боеми смо ти и ја и такви што сваки дан по кафанама једу ова интелектуална г…..”

Кафана је за боема храм у којем неће само да ждере и да шљока, већ ће да дође до неких нових идеја, до информација, склопиће неки посао и упознати нове људе. Ја сам своју жену упознао у кафани, на редакцијском састанку магазина за који сам тада писао.

Додуше, неретке су и бесмислице, па сам тако са једним нишким глумцем, у позоришном бифеу, после готово читаве флаше вињака покушавао сам да утврдим ко је прави кривац у Другом светском рату. Што би рекао Марчело: “Ниси пијан, ако не утврђујеш ко је све био злочинац у Светским ратовима”.

Боем зна у којој кафани су добри телећи репови, а у којој је квалитетна ракија и поштује златно правило: “Кафани се у столњак не гледа”. Не жали новац када је рачун у питању и поштује конобаре, као што и ови поштују њега; што би се овде у Нишу рекло, рерло: мераклијски.

 

ИЗВОР: vice