Тероризам је постао део свакодневнице Запада

Даниел Дипитрис

 

 

Чињеница да је калифат у Ираку и Сирији пред уништењем значи да ћемо ми на Западу видети још убода, пуцњева и аутомобилских напада.
Окружење Вестминстера спада у најаутентичније делове Лондона, где дневно хрле туристи из целог света, свесни да дубоко унутар Вестминстера чланови Парламента воде своје битке и вичу једни на друге препознатљивим британским акцентом.

Јуче (у среду) није било тако. Улице и дворишта која обично врве од људи потпуно је затворила лондонска полиција. Аутомобил je, кретајући се великом брзином преко Вестминстерског моста, ударио у гомилу пешака, да би потом возач изашао и почео да ножем убада полицајце у близини парламентарног комплекса. Полиција је на крају пуцњима усмртила нападача, али не пре него што је убио најмање троје (број жртава је у међувремену порастао на четири; прим. прев.) и повредио 20 људи. Уверен да се овде не ради о насумичном дивљању без јасног мотива, Скотланд јард је одлучио да инцидент третира као терористички напад.

 

НЕМОЋ ПРЕВЕНТИВНОГ ДЕЛОВАЊА

Још увек има много аспеката приче који нам нису познати. Да ли су нападача усмерили сиријски оперативци Исламске државе? Да ли је осумњичени повратник из Сирије? Да ли је ово још један случај „усамљеног вука“, тј. симпатизера којем је – без додатних инструкција – речено да узме ствар у своје руке или је просто био инспирисан пропагандом терористичке групе? Да ли је у Лондону било саучесника који су помогли нападачу да успешно изведе операцију? Да ли су британски обавештајци имали било какве индиције да би могло доћи до нечег оваквог? Нису нам познати одговори на било које од ових питања.

Ипак, знамо једну ствар, која звучи крајње обесхрабрујуће из угла западних противтерористичких служби и народа којег они штите – терористичке акте попут ових немогуће је превентивно спречити.

Нема те количине ресурса, људства, интелектуалних капацитета, обавештајне сарадње са страним партнерима или напредне технологије која може спречити људско биће да уради нешто деструктивно другим људским бићима. Метафора о игли у пласту сена се данас пречесто користи, али у овом случају ју је заиста прикладно употребити: откривање једног злог појединца – међу милионима људи који се придржавају закона – пре него што се он одлучи да изведе напад једнако је тешко колико и спречити шверц сваког грама кокаина који прелази америчко-мексичку границу. Чак и најпрофесионалније обавештајне службе и полицијске јединице у свету – а GCHQ и Скотланд јард несумњиво припадају том друштву – не могу правилно реаговати сваки пут.

У том погледу је председник Џорџ В. Буш био апсолутно у праву: „Они који желе да нанесу зло треба да успеју само једанпут, док ми морамо бити успешни у 100 одсто случајева“.

 

ТРАГОВИ ОСТАЈУ НЕОПАЖЕНИ

 
Проблем је у томе што глобалну антитерористичку заједницу не чини гомила робота, већ несавршена људска бића која раде најбоље што могу са буџетима и особљем које имају на располагању. Трагови остају неопажени, а починиоци који планирају нападе крију се међу суграђанима све до напада који долази у последњем тренутку. А, када је напад успешан, западне владе су брзе да баце љагу на обавештајне заједнице и кажу како нису исправно поступале, означавајући их као некомпетентне или немарне у својој дужности да чувају безбедност земље. Јавности се говори да оне нису успеле да „повежу тачке“.

Јучерашњи напад у Лондону сасвим јасно показује да је цео тај систем погрешан. Свидело се то нама или не, тероризам је део националног живота. Чињеница да је калифат Исламске државе у Ираку и Сирији пред уништењем значи да ћемо ми на Западу врло вероватно видети још убода, пуцњева и аутомобилских напада са којима су се Француска, Немачка, Белгија, Британија и САД суочиле током прошле године. На обавештајној заједници и специјалистима за борбу против тероризма је да ураде шта могу, а на политичким лидерима широм света да воде рачуна о претњи коју представља тероризам.

Даниел Дипитрис је сарадник у „Defense Priorities“

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 
ИЗВОР: The National Interest