ТАТА, KУПИ МИ НАЦИЈУ!

Милан Миленковић

 

  • Ко има времена и воље да се удаљи од дневне политике и од нашег памћења, које траје око петнаест минута, приметиће један парадокс: што је нека нација новија, то јој је прошлост древнија, јуначкија и пунија.
  • Разлог томе се може тражити у следећој чињеници: прошлост је, за младе нације, празна табла, по којој се може писати шта коме напамет падне.

 

 

 

Старији народи имају већ исписану историју која, без обзира у којој мери је чињенично тачна, обавезује и којој се не може произвољно додавати шта се коме ћефне, бар док се не избрише неки претходни садржај. Постоји и једна друга историја, она коју је обликовало предање и о којој пева наша епика и, ма шта историчари, људи од заната, јесу или буду пронашли, предање у длаку казује колико је старо историјско памћење неког народа.

Срећа за Србе је да је Вук Караџић, још у раном 19. веку пописао део прича, епике и лирике, тако да нико, ко има соли у глави, неће моћи да каже да смо све то смислили у последњих 10-20 година, за потребе данашњице.

Да нове нације имају неспутану машту, одлично показује пример Бошњака, који су, док су били Турци, па потом Муслимани, своје историјске почетке налазили у доласку Турака, односно Ислама на ово парче Балкана. Од кад су се осетили да су Бошњаци, почео је траг у историји да им се губи, само је Велики прасак ограничење за ту бујну историју.

Нису ни Хрвати лоши; као нација су се конституисали у 19. веку, али су дотле већ имали преко седамдесет краљева и царева. Импозантан број, пред којим бледе енглеске и француске династије.

Македонци су већ стигли до Александра Македонског иако, до пре стотинак година нису имали појма да су Македонци. Проблем са називом саме државе, која има грчки назив, премошћен је једноставно-Македонци су, заправо, старији народ од Грка, те су Грци од њих научили језик, са којим је дошао и одговарајући топоним. Грци се, за сад, не слажу с тим, а нама је свеједно. То што Македонци говоре словенским језиком, а не матерњим, грчким, последица је, наравно, српске окупације.

Косово, назив настао по птици, за Шиптаре је „Касова“. Не знам њихов језик, па не могу да кажем како се на њему каже „кос“, али слутим да није „касова“. И то ће се, сигуран сам, објаснити неком окупацијом, током које су Срби наметнули древном илирском народу своје топониме. Историја може све, али математика се опире. Будући да Шиптари имају врло солидан наталитет, који им омогућава да се сваких педесетак година удвоструче, било би интересантно обрнути временску скалу и видети како се тада бројке понашају. Ако их данас има 1 600 000, то значи да их је, пре педесет година, било 800 000, пре сто година, 400 000, пре сто педесет 200 000, пре двеста година, 100 000, пре триста година 25 000, а пре четристо око 6 000. У време Немањића, кад погледате бројке, није се баш ни имало шта окупирати. Неколико кућа, отприлике. За нове народе је карактеристично и то да се, некако, појаве одједном. До јуче их није било, а онда: „паф“-сви су ту!

Органски изникли народи имају тај проблем што расту лагано, не појављују се нагло, хоће и да одлутају, па да се врате… Нови народи, докле трепну, сви су ту и већ имају државу и то древну, да древнија не може бити.

Ни са монтенегриснким пројектом није другачије-нација и држава су се родиле брзином подмазане муње. Овде, наравно, искључујем историју српске државности у Црној Гори, јер она, са становишта Монтенегрина, није ни постојала, или јесте, али само као једна заблуда, у којој су приглупи ђедови, услед перманентне српске окупације, поверовали да су и сами Срби. Срећом, ту су умни потомци да им, постхумно, објасне ко су, заправо, били. Када бисмо парафразирали Десанку Максимовић, могли бисмо за Монтенегрине рећи да су „сви рођени исте године“… Праву историју тек ћемо чути, али не сумњам да ће, просто, летети, да земљу неће додиривати и да ће свој почетак имати, отприлике, негде око Адама и Еве. Свеже нације не пристају на хиљаду-две година, за њих је то увреда. Историјска табла је празнија него код других нација, па кад се узме креда у руке, чуда ћемо видети. Већ онај поклич „Е вива, Монтенегро“, указује на италијанско, а преко њега и на латинско порекло, што ће значити скок од бар 2-2500 година уназад и то само на основу једног поклича.

Испоставиће се и да се храброст Цезарових легија једино може објаснити храброшћу монтенегриснског елемента међу њима, наравно, на командним положајима, јер реч „центурион“ је настала једначењем по звучности од речи „сердар“. Што историја пропусти, то лингвистика сачека. Срећом по национално освешћивање, 1941. су Монтенегрини дошли, захваљујући рату, у додир са својим италским и етрурским прецима, те су многе Монтенегринке једва дочекале прилику да успоставе и обнове крвне везе са матичним народом, о чему симпатично сведочи и Миодраг Булатовић, у свом роману „Херој на Магарцу“. Из те обнове крвних веза, уз лагани, али темпераментни додир комунистичког схватања националног питања, родила се древна нација, пре једно седамдесетак година. Звучи необично, али то тако, просто, иде са новим древним нацијама. Мали проблем настаје само у једној ствари: нико још није видео да је нека нова нација успела да еволуира, а да није јашила на леђима неке друге нације.

Органске, самоникле нације расту самостално, без обзира на постојање других нација око њих, док нове нације расту једући домаћина. Другачије не бива. Неко ће рећи да је македонска нација избегла овај крак еволуције, али и није: таман је почела да расрбљује Србе, кад се појавила једна свежија, новија нација, у виду Шиптара, која ће размакедончити саме Македонце. И, заиста: како ће се једна нова, млада нација ширити на тлу које је већ испуњено неким пређашњим становништвом? Где ће себи наћи места, где прибавити нове сународнике? Читава историја нас учи да су конвертити опасна екипа и да их треба схватити крајње озбиљно и кроз читаву историју Срби одбијају да ову лекцију науче. Зато нас у Хрватској данас има 200 000, у Федерацији неколико хиљада, у Македонији 30 000, а у Црној Гори 30%. Лакоћа у схватању производи тешкоће у пракси, тако да онај ко теже памти, мора лакше да гине. Политичка памет и количина проливене крви су константа-кад једног има више, другог има мање. Ако смо нешто до наших дана могли да научимо, то је да рађање нових нација на Балкану углавном доводи до потискивања Срба, односно да такве нације имају мање-више антисрпску арматуру у свом темељу. Није нас Његош опомињао на Станишу, који је „…вјеру промјенио и братске је крви ожеднио“. То што ми, Срби, онако, прогресивистички и модерно мислимо да нова, унапређена времена, бришу старе науке и обесмишљавају некадашње омразе, јесте баш први услов да стално надрљамо; не уочавамо да историјски изазови и ризици не нестају са развојем технологије и потрошачким менталитетом мислимо да ново, информатичко доба, не може да има своје јаме и своје концлогоре, или мислимо да може, али тамо негде, у Гвантанаму, али да код нас не може? Наивности нашој краја нема. За вас је, браћо Срби из Црне Горе, а богами и за вас, браћо, ил разбраћо Црногорци важно да озбиљно схватите Монтенегрине. Та озбиљност у схватању може да, у неком неповољном тренутку, значи разлику између опстанка и нестајања.

 

 

ИЗВОР: ИН4С