ТАБУ ТЕМА: Демократија очигледно води у слепу улицу!

  • Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње.
  • И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради

 

 

 

Пишу: Карел Бекман, Френк Карстен 

 

 

 Мало људи би се успротивило тврђењу да је систем парламентарне демократије у кризи. Људи се слажу да има проблема у демократији – неки чак мисле да су многе западне парламентарне демократије, укључујући и САД, на ивици распада. Грађани су незадовољни и дубоко подељени у свим демократским земљама. Политичари се жале да се бирачи понашају као размажена деца, грађани се жале да су политичари глуви за њихове жеље. Бирачи су постали изузетно ћудљиви. Политичка сцена се свугде уситњава, што чини превазилажење разлика и формирање влада све тежим и тежим.

Постојеће политичке партије немају одговор на ове изазове. Нису у стању да развију праву алтернативу. Ухваћене су у замку круте партијске организације, главну реч имају интересне групе и лобисти, док идеали губе значај. Готово ниједна демократска влада није у стању да заузда државну потрошњу. Многе демократске земље до те мере позајмљују и троше да су на ивици банкротства.

Упркос огромној потрошњи, незапосленост је стално висока у скоро свим демократским земљама. Велике групе људи су на друштвеној маргини. Готово ниједна демократска земља нема одговарајуће решење за становништво које је све старије.

Практично сва демократска друштва пате од вишка бирократије и маније регулације. Пипци Државе увлаче се у свачији живот. Све је под милим Богом регулисано правилима. И сваки проблем доводи до још више наметнутих правила и додатне регулације, умјесто до стварног решења.

Притом демократске власти траљаво раде оно што многи сматрају њиховим најважнијим задатком – одржавање закона и реда. Проблем криминала и вандализма никада није био већи него данас. Запослени у полицији и правосуђу су непоуздани, неспособни и често корумпирани.

Према више студија, грађани никад нису мање веровали демократски изабраним политичарима него данас. Дубоко је укорењено неповерење према власти, политичарима, елитама и међународним организацијама, које изгледа сматрају да су изнад закона. Многи гледају у будућност са песимизмом. Боје се да ће њиховој деци бити лошије него што је њима било. Страхују од најезде досељеника, страхују да је њихова култура угрожена и са носталгијом се сећају бољих времена.

 

Демократска религија

 

Иако ће многи људи потврдити да постоји криза демократије, критике самог демократског система једноставно нема. Готово нико у самој демократији не види извор проблема са којима се суочавамо. Политичке вође – левичари, десничари и центристи – сви редом обећавају да ће проблеме решити са више демократије, никада мање. Обећавају да ће слушати грађане и да ће јавне интересе ставити изнад приватних. Обећавају да ће смањити бирократију, да ће је учинити транспарентнијом, да ће јавни сервиси бити бољи – укратко, да ће систем поново функционисати.

Али нико никада не доводи у питање пожељност демократског система. Много чешће се тврди да до проблема доводи превише слободе. Једина разлика између прогресивних и конзервативних политичара је што прогресивни извор проблема виде у вишку економске слободе, а конзервативни проблем виде у вишку друштвене слободе. А закона никада није било више него данас и порези су данас већи него икад.

Чињеница је да је критика идеје демократије табу тема у друштвима на западу. Можете да критикујете начин на који се демократија у пракси спроводи или да оцрните актуелне политичке вође и партије, али критика демократског идеала као таквог не долази у обзир.

Није претерано рећи да је демократија постала својеврсна религија – савремена, световна религија. Можемо је назвати највећом вером света. Све државе, изузев њих једанаест – Мијанмар, Свазиленд, Ватикан и неке арапске земље – тврде за себе да су демократије, макар само по имену. Бога и цркву заменила је држава, као Света мајка друштва.

Очигледно, само зли умови – терористи, фундаменталисти, фашисти – могу да се усуде да кажу нешто против демократије, да хуле на светињу.

 

Демократија = колективизам

 

Па ипак, то је управо оно што ћемо урадити уз помоћ ове књиге: говорићемо против божанске демократије, прецизније речено против парламентарне демократије. Демократски начин доношења одлука је користан у неким ситуацијама – у малим заједницама или у добровољним удружењима – а национална парламентарна демократија, какву имају готово све западне земље, има далеко више мана него предности.

Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње. И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради.

Суштина демократије је да „народ” одлучује како друштво треба да буде организовано. Другим речима, сви ми „заједно” одлучујемо о свему. Зато је демократија по дефиницији колективистички систем.

Зато је очигледно нетачно тврђење да је демократија неизбежни врхунац политичке еволуције човечанства. То тврђење је обична пропаганда, чији је циљ да сакрије чињеницу да демократија има сасвим одређено политичко усмерење (колективизам), за које постоје бројне разумне алтернативе.

Једна од могућности назива се – слобода. Или – либерализам у класичном смислу речи (што је потпуно другачије значење од онога за шта се реч либерализам данас користи у Америци). Није тешко увидети да слобода уопште није исто што и демократија. Размислите о овоме: да ли демократски одлучујемо о томе колико ће свако од нас да потроши на одећу, или у коју ће самоуслугу ићи? Очигледно не. Свако одлучује за себе. И ова слобода избора је сасвим у реду. Па зашто би онда било боље да о свим другим стварима – од радног места, заштите здравља и пензија, до наших кафана и кафића – одлучујемо демократски?

Да ли је у ствари управо та чињеница – да о свему одлучујемо демократски, да о свим привредним и друштвеним питањима одлучује држава – прави разлог што је толико тога лоше у нашем друштву; да бирократија, мешање државе у све, паразитизам, криминал, корупција, незапосленост, инфлација, лоше образовање и тако даље, нису последице мањка демократије, већ су заправо резултат вишка демократије; а ти проблеми иду уз парламентарну демократију као што су празне продавнице и трабанти ишли уз комунизам?

То је оно што желимо да покажемо у овој књизи.

Упркос критици савременог национално-демократског система, с оптимизмом гледамо у будућност. Један од разлога за огроман број песимиста јесте што људи осећају да је садашњи систем у ћорсокаку, али не успевају да пронађу излаз. Људи схватају да готово све аспекте њихових живота контролише држава, али да они њу не могу ни на који начин. Једине могућности које могу да замисле су различити облици диктатуре, као што је „кинески модел” или неки облик национализма или фундаментализма.

Међутим, у томе греше. Демократија није исто што и слобода. Национална парламентарна демократија је један облик диктатуре – диктатура већине и државе. Демократија не значи ни правда, ни једнакост, ни солидарност, ни мир.

Парламентарна демократија је систем уведен пре око 150 година у већину западних земаља. Један од разлога за то била је и жеља да се у либералним друштвима спроведу у дело социјалистичке идеје. Шта год били мотиви у то време, век и по касније разлога за националну парламентарну демократију нема. Таква демократија више не функционише. Време је за нови политички идеал, у коме се продуктивност и солидарност неће наметати демократском диктатуром, већ ће бити резултат добровољних односа између људи. Желимо да уверимо читаоце да је могућност за достизање овог идеала већа него што многи могу и да замисле – и да вреди улагати напоре за његово остварење.

Карел Бекман  је писац, новинар и главни уредник онлајн часописа European Energy Review. Френк Карстен  је оснивач данске либертаријанске организације Stichting Meer. Текст који је пред вама представља уводни део књиге Beyond Democracy.

 

 

 

ИЗВОР: Седмица