СВЕТОСАВСКИ ДУХ живи код данашњих муслимана

Сања Срдић Мацановић

 

Београд – Историчар Салих Селимовић истиче да светосавски дух живи код данашњих муслимана и поред вишевековног прогона и жеље освајача да га поништи и затре.

Селимовић наглашава да се и данас, посебно у руралним срединама Сјеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља и Старог Влаха, код муслимана у народном календару, осим у вези са бајрамима и Рамазаном, може чути: „за Божић“, „после Божића“, „по Савиндану“, „за Савиндан“, „пред Савиндан“…

„Још увек постоје заједнички празници као што су Петровдан, Ђурђевдан или Омаха, Илиндан или Алијиндан /Алиђун/ у неким пештерским, бихорским и пријепољским селима“, указује Селимовић.

У осврту на великог свеца и просветитеља Светога Саву, Селимовић напомиње да је, проучавајући тај феномен, наилазио на интересантне саговорнике и тумачења.

„На моје непосредно и изазовно питање зашто муслимани већ једном не забораве обичаје и свеце из старе традиције, Алија Тарић из великог Сјеничког села Кладица /94/ кратко ми је одговорио: `Синко ово је заветна земља` и ништа више није желео да каже“, наглашава Селимовић.

Он се присећа да му је бака Зада Папић /96/ на питање зашто се на Савиндан у неким муслиманским кућама спрема посебно јело, које се зове „масеница“ старица је, такође, кратко одговорила: „Тако су радиле и моја мајка и моја бијача /баба, нана/.

„И неке друге старе жене у Бихору дале су ми сличне изјаве, а неке су одговориле стихом: `Увек за Савицу треба да спреме и једу месеницу`“, наводи Селимовић.

И данас се код муслимана може чути да „није добро ако на Савиндан загрми, јер ће се десити нека велика несрећа“.

„Све су то остаци хришћанске, односно православне религије код наших муслимана, као што је констатовао у својим истраживањима етнолог и академик Петар Влаховић. Народ је имао своју народну веру и традицију без обзира што су једни били православци, а други муслимани“, објашњава Селимовић.

Муслимани у том делу Србије одувек су веровали да је Свети Сава чудотворац и вечити путник, па су избегавали да на тај датум било шта раде, а жене су биле упорне да на Савиндан не боје црвено и да се ништа не ради оштрим ножевима.

На планини Јадовник, код Пријепоља, постоји вода која избија из једне плоче у коју су, према заједничком веровању и Срба и муслимана, „утиснуте копите Савиног коња“.

„Тој води и тој плочи са страхопоштовањем прилазе и хришћани и муслимани. Ни дан данас се на тој води не пере веш и не поји стока.

Према народној традицији, Свети Сава је штапом прекрстио тај камен из ког је потекла бистра и веома хладна вода.

Муслиманке, које не могу да затрудне и данас иду на ту Савину воду да се напију верујући да ће добити потомство“, наводи Селимовић.

Говорећи о култу Светога Саве код муслимана у прошлости, он подсећа да је манастир Милешева био чувар моштију светитеља и расадник његовог култа.

Он напомиње да су бројни муслимани, међу којим и Мехмед-паша Соколовић као некадашњи читач Бајица Соколовић, „помагали и штитили манастир Милешеву као нешто своје без обзира на промену вере“.

„Манастир Малешеву која је била гробно место Светог Саве помагали су и штитили многи муслимани, који су били паше, бегови, али и обичне спахије и богати грађани.

Без обзира што су преци данашњих домаћих муслимана променили веру указивали су и даље велико поштовање култу Светог Саве, првом свецу Српске православне цркве, можда је боље рећи – народном свецу“, истиче Селимовић за Срну.

Он указује да су муслимани примивши нову веру и даље говорили истим језиком као њихови православни рођаци и комшије, писали ћирилицом и знали и поштовали своје порекло и генеолошке везе.

„И православни и муслимани су и даље помињали традиције наших средњовековних држава Рашке и Босне и са поносом се сећали династије Немањића и Котроманића.

Посебно је то масовно исказивано поводом црквених и православних празника. Посећивали су муслимани манастир, палили свеће за мртве и за живе. Клањали се моштима Светог Саве“, објашњава Селимовић.

Према његовим речима, та приврженост старини условила је да Арнаутин Синан-паша изда наредбу да се оскрнави гроб и изваде мошти Светога Саве, а ту наредбу је спровео Мехмед Огуз-бег 27. априла 1594. године.

„Без обзира на разлог спаљивања моштију показало се да ништа није умањило култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ Светога Саве бди над Милешевом и њеном судбином“, рекао је Селимовић.

Према његовим речима, Синан-паша спаљивањем тела Светог Саве уствари није постигао ништа.

„Спалио је Савино тело, али не и Савин дух. Он је, упркос свему и сталним настојањем да се искорени, очуван и код муслимана“, закључује Селимовић.

 

 

ИЗВОР: Срна