Свештеник Димитриј Шишкин: СИМБОЛИ ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ

                                             Застава Победе над Рајхстагом

 

Последњих година јавља се све више ловаца да одвоје Други светски рат од Великог Отаџбинског. Па журе да нас увере да Великог Отаџбинског рата уопште није било, да је тај назив смислила комунистичка пропаганда. А шта највише изненађује, то кажу наши бивши сународници, који су још недавно са широкоим осмесима и заставама у рукама ишли на параду Победе и честитали ветеранима, а сада су, по потреби – полудели. Али добро, ако би своје перле излагали у кабинетима лекара који их лече, али не – емитују их са високих трибина, долазе и навијачи да слушају и главама климају, а други „ридају“ са сузицом носталгије … Овде је неопходно да кажем неколико речи ради освежења меморије. …

Да видимо какав би био „Други светски рат“ без нашег Отаџбинског. Мислим да би био врло кратак и по својим последицама – сраман, а сигурно не „светски“. Зато што би Хитлер брзо окупирао целу Европу, заједно са „непобедивом“ Енглеском, а Америка … Америка би са смешком почела да тргује са Трећим рајхом, да извуче корист. Што се каже, ништа лично, чист бизнис … Да, уопште, у реду је, тако би и било, ако би то Европа хтела. Али, десило се другачије, управо: фашистичка Немачка напала је СССР. Е, онда је почео Велики Отаџбински рат.

Послушајте химну «Священная война» („Свети рат“) – и схватићете шта је отаџбина и зашто се рађа спремност да се умре, бранећи своје светиње

А онима који нису знали или су заборавили о чеме се ради, предлажем за почетак да послушају химну А.Александрова «Священная война» („Свети рат“), коју је написао скоро наредног дана од објављивања. Слушајте неколико пута. Замолите лекара да у ординацију донесе грамофон … Можда ће се у главама оних који не разумеју шта је Отаџбина и љубав према њој много пројаснити, и откуда се рађа спремност да се умре за одбрану својих светиња и независности. Појам Отаџбине треба да буде испуњен великим смислом и чврстом идејом о њој. Јер, и они који одбацују појам наше заједничке Отаџбине трубе о заштити завичаја и патриотизму, и о отаџбини, али некој тамо. Али, оно што они подразумевју под овом речју … како би рекао мекше … за многе је једноставно неприхватљиво и немогуће.

У западном свету сада се све чешће покушава да наш Велики Отаџбински рат представе као борбу тарантула у тегли. Слуте да је један – фашизам, а други – комунизам. И дају одговарајући закључак: – Па шта ћеш, ако је један паук победио другога, он остаје отровни гад и одвратни инсект. Жалост је у томе што је много људи покошено. Али, сада су времена другачија –просвећенија, и ми можемо са висине, наше исправности, прогласити „анатему“ како фашизму, тако и комунизму. Па, да прославимо нашу либералну, такорећи, да кажемо демократију.

Ево шта овде желим да кажем. Код научника историчара, колико ја знам, постоји једно јасно правило – не прилазити процени ових или оних историјских периода, епоха и догађаја са стандардима садашњости. То јест, може се, наравно, обратити, али то неће имати никакве везе са објективношћу. Јер, иако је човек по природи својој непромењив, али свака епоха, сваки историјски период има своје особине и оригиналност. То јест, желим да кажем да у 1945. коалиционим главарима није пало на памет не покрену питање изједначавања нацистичке Немачке и Совјетског Савеза, чак ни у сну. И добро би било да се „храбрим правдољупцима“ представи, ако они толико претендују на емитовање истине, а не на правдање «аванса који су за то добили» да се, пре свега замисле, зашто су сви они који су, можда, желели да изједначе фашистичку Немачку и Совјетски Савез, седели тихо, «ћутећи под ћебетом». И друго, било би лепо да имају мало деликатности и осећаја морала, да не суде о крвавим и најтежим временима, околностима и судбинама, да условно кажем, седећи у топлом тоалету. Ово вас, знате, непристојно и у лошем осветљава. И чудно је, да вам то – као васпитаним и образованим људима – треба објашњавати.

Није комунистичка идеологија водила наш народ у бој, него дубоко осећање истинске правде

Дакле, да ли ћемо рећи да су фашизам и комунизам једнаки? Дакле … нећемо се расправљати о степенима, али признајемо да су у Божијим очима обе идеологије неспорно зло. На томе се и заустављамо. Збогом. Зато што је овај закључак важан сам по себи. Али, даље закључке изводићемо са великим опрезом, одвајајући „зрно од кукоља“. Јер, ако говоримо о Великом Отаџбинском рату, узрок напада фашистичке Немачке на Совјетски Савез била је управо фашистичка и нацистичка идеологија. А узрок за узвратну реакцију, ако говоримо простим језиком, сигурно није била комунистичка идеологија, него дубоко осећање правде и свенародна одбрана својих светиња. И то се управо мора јасно схватити, па ударити по носу свима онима који желе да изједначе фашистичку Немачку и СССР.

Да, тада је земљу водила Комунистичка партија, али се народ није борио за комунистичке идеале, ако узмемо у целини и, уопште, него баш за све оно свето, често необјашњиво, што је представљало и представља поимања Отаџбине. И усуђујем се да претпоставим да је то главно покретачко осећање временима неизмењено… не знам од којих времена, од оних када је први руски човек свесно умро за свету Рус, а то је било сасвим у складу са његовим духовним и моралним осећањем. Зато што је сам појам Отаџбина и Рус запечаћено у његовом уму и постало неодвојиво од појма светости, вере и вечности.

Наша Велика Победа пре свега је победа добра над злом. У томе је њен духовни смисао

Дакле, наша Велика Победа – то није победа комунистичке идеологије над нацистичком, није ни победа руског оружја над европским, то је победа добра над злом. И ту се може пљескати ручицама, осмехивати се и слегати раменима, сматрајући нас као примитивне и неотесане простаке. Али, само замислите у себи: ми верујемо и знамо да на свету постоји „да“ и „не“, добро и зло, истина и лаж. Знамо и не покушавамо, слично вама, у виду неке тамо невиђене „објективности“ и „вишеслојности“, све замесити у невиђену, прљаву и смрдљиву балегу, коју ви у чудној самообмани све више привикавате да назовете истином. Ваша правда, господо, то је сиво-смеђе-малинови цвет, који ви у вашем лудилу и не примећујете, поносни сте над открићем тог „необичног“ цвета као коначне истине, коју сте открили у мукотрпним научним радовима „објективног“ проучавања стварности.

Никакво насиље комунистичког лудила, никакви радни логори и мучења, никаква идеологија свирепог атеизма, нису у руском народу могли да униште његов дух. Тај дух је био рођен и вековима негован у православној вери, као последње средство и потпуно усмерен ка Богу. А све што знамо у руској историји „побочно“ – то и јесте побочно, али не и главно, и не одлучујуће. Па чак и утваре и искушења која су преузела управу над народом, и помућене револуције – то је управо последица те побочности, која је као препречена кост у грлу стајала у непријатељу људског рода, тако да је он, као искусан злочинац, искористивши слабљење духа, успео да нас урони у искушење. То је заиста тако. Али зато га је одбацио, зато се и наоружао мржњом, зато што је руски народ био упућен ка Богу.

Али ђаво и у хаосу, заведеном у народу, и у разарању какво се још није десило у светој Руси, није у потпуности успео, због тога што се по неизреченом Божанском провиђењу угризао за сопствени реп, када је руски народ кроз бол и мучење познао последице свог општег неселективног отступања од доброг хришћанског живота. Па су многи онда почели да се враћају и срце окрећу Богу. А многи нису ни одступали од Њега ни у мучењима, одлазили су у вечност, засијали као звезде на духовним небесима. А ђаво, када је видео да свој циљ – уништење руске душе – није ни мало постигнут, бацио се на други народ у другу лепоту – национал – социјалистички… И можда, само да дефинитивно уништи православни народ, да га сбрише са лица земље. Дакле, и комунизам и фашизам – све то је суштински дело руку једног истог демона, а једини његов циљ – да уништити православну свету Рус, да истреби истину. Али, ако је народ по свом греху подлегао искушењу комунизма, по свеопштој слабости у вери и хришћанском животу, накнадне патње, како од репресија од сопствених власти, тако и од фашистичке агресије, осмуђен ватром, избавио је злато руске душе од многог муља и корова.

Војниче Црвене армије, спашавај!

Ђаво је лукав, препреден и много искусан, али је слеп (зато што га злоба ослепи) и у свом рачунању на бруталну силу постидео се у намери да са лица земље збрише православнии народ – јер … одједном се десила невероватна ствар – под црвеним заставама са српом и чекићем, са звездама на капама – тај исти руски православни народ, који вековима живи у душевном болу, се уздигао, оживео духом. И са тим народом стварно је био Бог. Баш то треба да буде јасно свима онима који покушавају да „окаљају“ и „замажу“ нашу Победу, који покушавају да нашој побуни против зла доделе статус идеолошке борбе комунизма са фашизмом. И више од тога, може се рећи да је победа у Великом Отаџбинском рату била претеча победе руског духа над комунизмом. Није случајно да је баш у току рата почео морални и духовни успон у Русији – као последица и природни израз духовног успона.

Све се променило онда, преобразило се у духу, када је црвена застава престала да буде крв палих револуционара, него крв Христова, проливена за наше грехе; када су срп и чекић престали да буду симболи хегемоније над угњетеним класама, него постали симболи мирног, креативног рада, чак су и саме звезде – постале симбол праведника, засијавшим као звезде. То је оно што чини Дух, који и совјетске симболе лишава лажљивог смисла и користи их да служе истини. Али, то је могуће само у тренуцима екстремних тешкоћа, у тренуцима највећег уздигнућа духа, у тренуцима светог самоочишћерња, баш такве су, за наше дедове и прадедове, биле те велике, ватрене године. Ето зато симболи те Победе нису симболи тријумфа комунизма, него симболи победе добра над злом, а није на „просветљеном“ умно ограниченом да то разуме, тим пре није да дискредитује и побије ту врхунску истину. Ту истину – гледати на прави начин – наши ветерани су заслужили својом крвљу у чврстоћи и истини. Па чак ако неко не види ту чистоћу и светост, који их виде у борбеним заставама гвардејских јединица, то не значи да те светости нема. Само мученици који пате за истином виде је тамо где око лењивог лаика види само идеологију и ознаке безбожног режима.

Прихватајући симболе победе – црвену заставу и звезде – као сећање на рат, ми их чврсто одбацујемо као израз разрушитељске идеологије комунизма

И ми, поштујући успомену и чување симбола Победе наших ветерана, кажемо и говорићемо да су у том рату ови симболи добили друго значење. И ми њих поштујемо управо у том смислу, али не у почетном, који одбацујемо и на сваки начин настојимо да се ослободимо. Ето, то значи одвајање „зрна од плеве“, па и у односу на совјетске симболе. Чињеница да прихватамо их као сећање на Велики Отаџбински рат, на велике жртве и Велику победу – те исте симболе снажно одбацујемо, када поново постају носиоци безбожне, глупе и рушилачке идеологија комунизма. То је неопходно да разумеју како наши спољни непријатељи, тако и унутрашњи, тајни, који поново покушавају да се „наметну“ знацима Победе са својом срамном и трулом идеологијом.

Нека не буде тако!

Наравно, мора се говорити о још једном симболу Победе. То је Георгијевска трака, чији нас назив шаље на молитву светом Георгију Победоносцу, заштитнику свих који се боре са злом. И та борба, пре свега, није усмерена против „крви и меса“, тј. није против људи, него против „владара таме овог века, против духова злобе поднебесне“ (6 Еф: 12.), то јест, против сила зла које делују на нас углавном – преко греха. И ако желимо да будемо достојни наследници наших славних предака, најбоље што можемо да урадимо је – да на груди учврстимо Георгијевску ленту, да будемо строжи и пажљивији према себи, да се уз Божију помоћ одупремо греху, доследно и свесно извршавајући заповести Христове. И тада ћемо, без сумње, бити учесници стварне Победи над злом.

Наша будућност – то нису црвене заставе, нити срп и чекић, ни звезде, ни комунистичке глупости, него света православна вера, Часни крст, Света Црква, потпуна вера у Бога и живот у складу са Његовим заповестима. Управо ћемо на том чврстом темељу да градимо свој живот са пажњом и трезвошћу, чији губитак нас је некада лишио тог светог и јединог поузданог ослонца. И нека нам као добра лекција послужи све што нам се десило у страшном и ратном XX веку, у коме је главна суштина у следећем – без Бога не може да се створи ништа добро, служење Њему морамо да бодримо и да се молимо, да не упаднемо у ово или оно искушење. А таквих није мало у свету, њима ћемо да говоримо отворено и директно, да би избежали страшне последице удаљења од Бога, које је преживело и наставља да живи у свом лудилу, одвраћајући од истине „прогресивно човечанство“.

И ево што још желим да кажем западним и прозападним паметњаковићима – ви не разумете и не осећате снагу и значај Победе за руског човека у Великом Отаџбинском рату? Па, и не треба. Постоји таква реч: није вам дато! На томе и станите. Баш станите. Немојте да налећете са грубостима, да бисте разјаснили односе. Немојте … Само себи реците: Да, ми не разумемо за Русе значај Великог Отаџбинског рата и победе у њему. Не разумемо. Али пошто је то за Русе веома, веома важно, боље да уопште не дирате ту тему.

И, као што сам сам себи рекао, милостиве даме и господо, будите љубазни – не мешајте се у наше послове са својим максимама, не посматрајте наше светиње кроз свој евроатлантски дурбин. Научите оно, о чему трубите по целом свету – наиме, поштовати туђе мишљење, а још више да се с поштовањем односите према светим местима других, чак и ако нисте дозрели до способности да их разумете и осећате. А онда, видевши ваше добро расположење, стварну деликатност и оригиналну културу, Руси ће се ка вама односити са поштовањем и изграђивати стварно добре, партнерске и узајамно корисне односе.

На челу руског живота, при свој својој сложености и вишесмислености, увек је стајао, стоји и стајаће Господ

Признајем да је ово тешко прихватају они који ни до данас не разумеју и плаше се Русије. Али, треба да прихвате, јер то је истина, а са истином је боље не расправљати. Зато што онај који се о њу спотакне – разбија своје чело, а на кога падне – тога ће да уништи. И, да, ја сам управо увео ову парафразу, да нико од садашњих „скептика“ не сумња да је на челу руског живота, уз сву своју сложеност и шаренило, увек стојао, стоји, и стајаће Господ, који је једном и на вјеки-вјека победио смрт, пакао и само зло. И наша Победа у Великом Отаџбинском рату је ехо и рефлексија те јединствене и Главне Победе, у коју верујемо, којој стремимо, у којој желимо да будемо више него било шта друго на свету.

 

Обрада са руског: Андрей Волков

 

ИЗВОР: http://pravoslavie.ru/79152.html, Видовдан