Сумрак српске дипломатије: уместо озбиљне службе, тужни циркус

Министарство спољних послова (Фото: Васељенска ТВ)

 

ПИШЕ: Никола Влаховић

 

Београд – Србија се на почетку 2018. године налази у сред велике политичке и економске драме. Али, њена дипломатија све више личи на тешку трагикомедију. Суштински, спољну политику води Александар Вучић, а формално Ивица Дачић. У стварности ни један ни други нису нигде добродошли као озбиљни представници својих земаља. Оваква два опасна кловна, који се отимају за своју улогу у „спољнополитичком животу“, нанели су више штете државним интересима Србије него сви велеиздајници, преко напредњака из деветнаестог века, Чедомиља Мијатовића, па све до данас. Због тога ће озбиљна дипломатија и озбиљна држава, ако је икада дочекамо, имати и озбиљне муке да поново поврати углед Србије у свету. Штету која је нанета српској дипломатији, тешко је поправити и у наредних пола века.

Кад је 18. марта 2016. године умро бивши немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле, тадашњи српски премијер Александар Вучић, који се са њим за живота неколико пута састајао, изјавио је како је „умро велики српски пријатељ“, мада то није имало никакве везе са истином. Вестервеле јесте био геј – министар, али није био нимало нежан кад је Србија била у питању. Врхунац њиховог „заједништва“ десио се приликом последњег доласка Вестервелеа у Србију, кад је и провео вече у Вучићевој кући у насељу Јајинци надомак Београда. Била је то велика спрдња са српском дипломатијом.

Али, стварни удес српске спољне политике десио се много пре него што је Александар Вучић самог себе поставио за главног идеолога и главног извођача радова. Али, тек за време његовог премијерског (а сада и председничког) мандата, наступио је потпуни дипломатски слом Србије, а започета је и епоха њене вулгарне естрадизације и потпуни колапс.

Брука на сваком кораку, простаклук и криминал, нерад, незнање, дилетантизам, то је слика данашње српске дипломатије. Са друге стране, стране дипломатске службе у Србији, понашају се као да су у најмизернијим колонијама а не у сувереној држави чланици ОУН и свих релевантних међународних институција. У томе их охрабрује и домаћа политичка олош која долази „на ноге“ страним дипломатама, где се понашају као да су батлери – приправници.

Бивши војни дипломата Милан Карагаћа, сликовито описује то стање, гледајући из угла свог богатог професионалног искуства па каже: „…За девет година у Немачкој нисам ни на једном пријему видео да је дошао председник или канцелар, а министри и начелник генералштаба врло ретко иду на пријеме. Код нас се иде свуда без икаквог реда. То што страни амбасадори редовно достављају позивнице за пријеме председнику и министрима израз је њиховог поштовања према њима и жеље да би их радо видели као госте. Неупућивање позивница сматра се непристојним и неуважавањем државе пријема. Тако исто раде и наше амбасаде по свету (ваљда) али то никако не значи да ће им на пријем доћи краљ, председник, премијер…“

И док мизерни полуинтелигенти из МИП-а ништа не раде док им Вођа не нареди, а политичка олош чучи пред капијама страних дипломатско – конзуларних представништава, један човек већ годину дана шета Србијом и „снима стање“, разматрајући какве су могућности да ова осакаћена земља и њен излуђени народ постану чланица Европске уније. Реч је о шефу Делегације Европске уније, Сему Фабрицију (наследнику Мајкла Девенпорта), који је (каже он у својим извештајима) дошао је до закључка да је Србија „тежак случај“, да јој треба помоћи како би се ослободила „албанске хипотеке“ и избегла „превелико зближавање са Русијом“, па да ЕУ тек онда види куда и како са остатком ове некада слободне и суверене државе.

Ни формални министар спољних послова Ивица Дачић, ни стварни шеф српске дипломатије Александар Вучић, нису се у ових годину дана од како је Фабрици дошао на Девенпортово место, усудили да му нешто противрече у вези са „албанским питањем“, а очигледно је да он спроводи политику коју је спроводио и његов претходник.

Српска дипломатија више не постоји у правом смислу тих речи, него се ради о скупу пропалих покушаја Вучићеве личне иницијативе (и зарад личних интереса!), да оствари било какве контакте са другим земљама, њиховим владама и економијама. У том правцу је начињен један од највећих промашаја у историји ове службе, кад је из буџета потрошено више десетина милиона евра, са идејом да широм света буду постављене „економске дипломате“ које би, наводно,“привукле велике инвестиције“.

Испоставило се, након седам година, да је новац узалуд потрошен, а да је штета од читаве акције превелика. Званично, потрошено је за потребе „економских аташеа“ близу десет милиона евра, незванично и неколико пута више од тога. Кад је и званично укинут програм економске дипломатије који је 2010. иницирало Министарство економије на челу с Млађаном Динкићем (а, Вучић га 2012. оберучке прихватио заједно са „творцем“ те идеје), морало је да протекне још пуне четири године да би се направила анализа о неисплативости и неефикасности у раду економских амбасадора и спровело њихово коначног повлачења из дипломатских представништава Србије!

Чињенице говоре да су такозване економске дипломате биле послате у Русију, Немачку (три особе), Италију (две особе), Грчку, Кину, Француску, САД, Словенију, Велику Британију, БиХ, Хрватску, Македонију, Белгију, Канаду, Јапан, Украјину, Мађарску, Румунију, Бугарску, Турску, Словачку, Аустрију, Црну Гору, Шведску и Чешку. Али, међу њима је најмање било оних са знањем из економије! Углавном су то били правници, филозофи, филолози, психолози…Посао са таквим људима није могао да прође добро. Без озбиљног плана, и разрађеног модела економске дипломатије, никакво и ничије „лобирање“ за инвестирање у Србију није могло да прође.

Ипак, поједине „економске дипломате“ су и даље у служби и то властодржац правда „…даљом либерализацијом билатералне трговине с Русијом и Турском, као и повећање нашег извоза у поједине државе…“ Наравно, ништа од тога се неће десити. Турски трговци и фабриканти овде улазе лакше него у Капали чаршију, а Русија је своје економске планове у вези Србије зауставила. Толико о тој страни пропале српске дипломатије.

А, како је Вучићева власт реаговала у вези пропасти ове скупе идеје који је уследио, види се у допису које је Влади Србије упутило Министарство трговине, туризма и телекомуникација, у коме је писало кратко: „…Резултати рада свих економских дипломата, у најкраћем, могу се свести у једну реченицу: у односу на уложена средства, нису остварени очекивани ефекти“

И ово је била својеврсна лаж, јер је чињеница да нису постигнути никакви ефекти осим оних штетних по буџет и по интересе грађана.

Кад у једној таквој реченици стане сав бесмисао и јад српске дипломатије, огроман потрошени новац и срамота која је нашој дипломатији овом суманутом „мисијом“ учињена, онда је то пре свега прича о пропалом режиму на чијем челу седи безумник окружен гмизавцима и апологетама.

Након што се у дипломатско конзуларна представништва Србије широм света уселио најгори олош, љубавнице министара, бивше плесачице, „ескорт девојке“ али и геј – партнери неких високих државних функционера, скоро да звучи нормално кад у ову осетљиву и захтевну службу уђу и одмах напредују најближи рођаци функционера Министарства иностраних послова (МИП).

Листа деце, братанаца, рођака и пријатеља је подугачка, и сви они ће, по свему судећи, добар део живота провести у иностранству на добро плаћеним државним дужностима, мада већина нема ни близу потребних квалификација за рад у дипломатији. Истина, Вучићев режим се озбиљно потрудио да прикрије скандалозна „намештења“ али му није успело, јер постоји много незадовољних и огорчених људи који раде у МИП-у, који не могу да се помире да људи без знања и звања, без искуства и без знања страних језика, улазе у дипломатију.

Јавности у Србији није непознато да су у српској дипломатији непотизам, рођачке, пријатељске, кумовске и љубавне везе одлична полазна основа за запослење, без обзира на образовања, диплому, знање језика и било какве адекватне способности за рад у овој служби. Довољно је „јако“ презиме или моћан пријатељ. Примера има на претек.

Не тако давно, у МСП је на месту помоћника министра за билатералу, примљен извесни Дамјан Јовић, без знања и искуства, а главна му је „референца“ била то што је син директорке Српског културног центра у Паризу и „веома присни“ пријатељ „нежног“ Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију. Истина, поменути Јовић, као потпуни дилетант, пре тога је био запослен у Председништву (где је и упознао „свог човека“ Ђурића), где је и његова мајка у то време била саветник Томиславу Николићу (до одласка у Париз).

Али, таквих случајева је много, па се може рећи да је највећи део дипломатске службе Србије састављен од плиткоумних каријериста, разних брдско – планинских породичних чопора, хомо и хетеро љубавника и љубавница, те разнога олоша које се уселило у МИП директно из криминалног миљеа. Друкчије и не може бити, све док тамо седе људи попут Вељка Одаловића, некадашњег потрчка Милошевићевог режима, који се већ четврту годину налази на функцији генералног секретара Министарства спољних послова. Које то квалитете Одаловић поседује за положај који ужива? Реч је о припростом, непросвећеном човеку без моралних и професионалних референци, а такву су, изгледа, Вучићевом режиму најпотребнији.

Дугорочно ругање са српском дипломатијом, достигло је врхунац крајем прошле године, кад је у својој анализи о спољној политици Србије коју је Радио Дојче Веле објавио у октобру прошле, 2017. године, укратко описана ова уништена и понижена служба.

Аутори су се посебно осврнули на скандалозно понашање министра спољних послова Ивице Дачића, и његове „певачке склоности“, помињући „естрадизацију и старлетизацију“ српске спољне политике иза које се крије чисти дилетантизам. Музичке обраде старе севдалинке, „Осман Ага“, коју је Дачић отпевао Реџепу Тајипу Ердогану, виђено је као тешко брукање Србије, српске дипломатије, српског народа и српских предака. Радио Дојче веле није пропустио да помене и читав низ његових интимизирајућих гестова, од тапкања по рамену, загрљаја, држања за руке, па до пријатељских пољубаца са читавим низом светских дипломата. А не би требало заборавити и потеру за аутограмом председника САД Доналда Трампа. Ходници Владе Србије описани су као „Гранд продукција“ а посебно је поменут и феномен такозване старлетизације Министарства спољних послова, када су у дипломатску службу примане особе које уместо искуства и знања имају силиконе и провокативне профиле на друштвеним мрежама.

Управо због тога, ваља подсетити и на кршење свих дипломатских стандарда и протокола, што је такође омиљена делатност распомамљеног Вучића и распеваног Дачића. Србија се на почетку 2018. године налази у сред велике политичке и економске драме. А, њена дипломатија све више личи на трагикомедију.

„…Српска дипломатија је болно дилетантска“

(Владета Јанковић, бивши амбасадор у Лондону)

 

Заборављена правила понашања

 

Како се у Министарству спољних послова Србије ради а како би требало? Знају ли Дачић и Вучић да је дипломатски протокол скуп правила и обичаја о понашању у међудржавним односима, дипломатском опхођењу, церемонијалу и куртоазији, која су се успостављала кроз вековну дипломатску праксу, а са циљем да би се избегли пропусти и неспоразуми који могу на било који начин да вређају достојанство у међусобним односима? Протокол подразумева стриктну примену Бечке и других конвенција у међународним односима и прописује поступке и понашања у разним приликама дипломатских активности.

Основно правило и дипломатски манир (о чему овде говори и бивши војни дипломата М. Карагаћа) јесте да у комуникацији будемо одмерени и пристојни, па чак и када се ради о најоштријим демаршима, полазећи од начела да се и најнепријатнија ствар може саопштити тако да не вређа достојанство своје државе и народа, али ни других, као што се недипломатским поступком може покварити лепа ствар. Као што се стављањем другог испод нивоа који има по Бечкој конвенцији и пресеансу показује сопствене непристојности и недостојанство, тако исто, и још горе, јесте ако највиши државни руководиоци својим поступцима стављају себе испод нивоа, јер тако вређају и сопствено достојанство и достојанство државе.

У међународним односима и дипломатској комуникацији сервилност се презире, при чему не треба мешати културно опхођење и куртоазију са сервилношћу. Међутим, код нас је и то наглавачке окренуто и то управо на штету сопственог достојанства, а све руковођено оном нашом глупом намером да увек „откривамо топлу воду“ и мењамо све што је било пре нас, без обзира колико нам то штетило.

Доласком нове власти, од 2000. године тотално је напуштен сваки протокол као рецидив старог система, а министри се растрчаше, идући на ноге страним амбасадорима, саветницима и дипломатама нижег ранга и примајући их у кабинете без икаквог реда. Страни амбасадори у Србији, кад им падне на памет, иду код председника и министара, дају оцене које се директно косе са принципом немешања у унутрашње ствари, држе лекције, а наши председници и министри иду код њих на пријеме и вечере као код себи равноправних саговорника.

Ако долази председник државе, сусреће се са председником, ако дође премијер он се састаје са премијером, а може кутроазно да га прими и председник, значи онај који је ниво више. У службене и радне посете долазе функционери одређеног нивоа код функционера адекватног нивоа. Ако дође државни подсекретар, примиће га и биће му домаћин лице истог ранга, а може га примити куртоазно или радно по захтеву и један ниво више.

Посебна прича је када су у питању пријеми, коктели, обеди. У већини држава председници не иду на пријеме у стране амбасаде, сем у случају да је у посети председник државе и тим поводом се организује пријем у амбасади. Такође, ни премијер ни министри не иду по пријемима сем изузетно.

А шта се код нас ради? На пријеме по амбасадама сјати се цело државно и политичко руководство са председником на челу, што је новоуведена пракса од 2000. године, а ружно је. При томе, нико се не пита ко је од руководилаца земље домаћина био на пријему у нашој амбасади.

У озбиљним државама, амбасадор среће председника државе кад предаје акредитиве и евентуално ако се уприличи опроштајна посета на крају мандата и у случају посете председника његове државе када се налази у његовој пратњи.

 

Писмо из Немачке

 

Држава Србија – немогућа мисија

 

 

Свој лични и тужни догађај сам хтео да ставим на увид свима и свакоме, јер сматрам да ће неко у држави Србији схватити да држава почива и постоји због грађана. Да конзулат у Немачкој, а и у другим земљама постоји због грађана Србије у тим земљама. Да Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону – МСП, постоји да буде на услугу нашим грађанима у расејању. Грађани Србије имаће непремостиве проблеме приликом решавања и оваквих, неизбежних догађања, као што су сахрана најближих, све док Закони буду тако подешени да право може да се оствари само корупцијом. А посебно да државни чиновници могу да раде како, хоће без да некоме одговарају, зато што су закинули неко право грађанима.

Мој рођени брат Драган Ивановић (75) са супругом Лозом (78), живео је у Немачкој 45 година. Становао је на истој адреси свих ових година: Килиан стр. 32. Драган и Лоза немају децу. А 19. новембра 2017. године, Драгану је позлило и на хитној помоћи у Сцхwеинфурт-у утврдили су неку болест опасну по живот и хитно га пребацили у болницу у граду Wüрзбург-у. Његова супруга Лоза не уме да користи мобилни телефон. Неки комшија, је анонимно, 21.11.2017. године, јавио да је Драган болестан, да је у болницу и да је животно угрожен.

Прво сам се обратио за помоћ Генералном конзулату Републике Србије у Минхену 21.11.2017. године. На телефон +4989/982-47-50 јавила се госпођа Јелена Стојановић – конзул. Дао сам податке о Драгану и тражио сам да ме обавесте где је смештен и какво је здравствено стање. Како да ступим у контакт. Нажалост, одговорили су ми да Конзулат ради само по налогу Министарства спољних послова. Те да се њима обратим.

Био сам у Министарству спољних послова Србије, 24.11.2017. године, у улици Кнеза Милоша 26 Београд. Претходни дан сам разговарао на телефон 011/306 8185 са Небојшом Ђурицом. Дошао је у пријемно оделење неки млад човек са фасциклом некаквих образаца и објаснио ми да требам да попуним потерницу, да приложим извод из књиге рођених за мене и Драгана и да уплатим таксу 3.500,00 динара. Затим да чекам исход њихове потраге. У року од месец дана добићу обавештење. Покушао сам да му објасним. Прво човек се није изгубио. Друго немам његов Извод из књиге рођених, нити могу да га прибавим. По законима Србије ја не могу да извадим извод из књиге рођених за брата ако немам овлашћење. То може само супруга и деца. Немогућа мисија. Одустао сам.

Обратио сам се на телефон + 381/11/3202 900 Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону – МСП, Кнеза Милоша бр.24-26 Београд. Очекујући да ће они да ме повежу са неком институцијом у Немачкој која се брине о старим лицима, да би се обавестио о здравственом стању и месту лечења брата. Особа која се јавила на телефон одговорила ми је да држава Србија помаже организовање Срба у дијаспори, али од њих ништа не тражи да они имају неку обавезу. Путем Интернета сам се обрати свим болницама у Сцхwеинфурт-у и Wüрзбург-у. Четири електронска писма. Ни на једно ми нису одговорили.

Путем Интернета обратио сам се немачкој полицији у Сцхwеинфурт-у, одговорили су ми да они могу нешто да предузму само на тражење Полиције из Србије. Нисам хтео да се обраћам нашој Полицији. После двадесет дана Драгана су вратили из болнице (не знам које) из Wüрзбург-а у болницу (не знам коју) у Сцхwеинфурт. Он се јавио са свог телефона +4917 6993 445 96, рекао је да је мало боље и да ће се он даље јављати на телефон. Међутим, више се није одазивао на позиве. Тек 22.12.2017. године, поново је неки анонимни комшија јавио да је Драган преминуо. И ништа више.

Нисам имао избора, позвао сам Генерални конзулат Републике Србије у Минхен-у 21.12.2017. године, на телефон +4989/982-47-50 , јавила се госпођа Јелена Стојановић – конзул, била је дежурна. Одговорила ми је да Конзулат није до тада добио обавештење о смрти мога брата Драгана. Те ме поново упућује на МСП у Београду. Ја сам инсистирао да пита и да ме обавести, али није било помоћи. После неколико дана Јелена Стојановић – конзул, позвала ме са телефона +49 8994 3892 75 да ме обавести да је Конзулат добио обавештење да је мој брат Драган преминуо. Неку помоћ није нудила, а нисам ни ја тражио. Не знам шта би могао од њих да тражим када они раде само по наређењу МСП Србије. Грађани Србије у Немачкој за њих не постоје.

На сцену су ступиле неке комшије, и обавестили ме да ми из Београда – Србије, не долазимо по посмртне остатке покојног Драгана, превоз организује држава Немачка. После дуге неизвесности када ће посмртни остаци бити довежени у Ниш, комшије су јавиле да ће то бити 27.12.2017. године, у среду. Ми, фамилија, смо се припремали да организујемо погреб у Нишу. У заказаном термину покојник није довежен у Србију, а онда су нам комшије јавиле да неће бити довежен ни следећи дан и не зна се када ће то бити.

Био сам присиљен да се поново (тешка срца) обратим Генералном конзулату Републике Србије у Минхен-у ( 28.12.2017.), и да их молим да нешто предузму, ако хоће, да би се посмртни остаци мога брата Драгана превезли из Сцхwеинфурт-а у Ниш. Истог дана одговорила ми је Јелена Стојановић – конзул, да је било некаквих неспоразума, те да је погребник из Сцхwеинфурт-а уговорио да превоз изврши погребно предузеће Шарић из Немачке.

Шарић ме са неколико противречних електронских писама обавештавао да ће вероватно довести у Ниш покојника 02. или 03. јануара 2018. године. А онда је 29.12.2017. године, око 21,00 часова, телефоном јавио да ће покојника да довезе 30.12.2017. године до 08,00. Покојника је довезао у Ниш у 03,30 часова. Немачка је остала иза леђа, сада је на сцени држава Србија.

 

 

Драгослав Ивановић, Београд

(Напомена редакције: због дужине, писмо објављујемо у скраћеном облику)

 

 

 

ИЗВОР: Таблоид