СТРАНИ „ИНВЕСТИТОРИ“ ОБРАЛИ КАЈМАК, а од радника Србије направили бело робље ….

Милан Маленовић

 

 

  • Вучићева влада даје паре страним компанијама, као да је Србија најбогатија држава на свету и упорно лаже да су у питању велике инвестиције, јер су у питању компаније које у Србији само изнајмљују најјефтинију радну снагу у данашњој Европи.
  • Најбољи примери невероватне отимачине из џепова гладних грађана Србије, свакако су они са компанијом “Икеа” (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарде евра утајеног пореза), као и италијанског гиганта “Бенеттон”, који је све добио бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и раднике и тржиште.
  • Ту је и холандска фирма Vahali International B. V., која у Србији не плаћа никакве даџбине и којој се Вучић недавно поклонио у Сремској Митровици. Али, то су само неке карике у ланцу који је криминална власт стегла око грла грађана Србије.

 

 

 

 

У предизборној кампањи, која је незванично већ почела, власт лако губи сваки критеријум и меру. По принципу „дај шта даш” све се користи за политички маркетинг, па се владин политички циркус на челу са Александром Вучићем појављује буквално свуда, па и тамо где делује смешно, јер се не ради ни о каквом значајном економском пројекту.

Један такав случај био је недавно када је председник владе са свитом и новинарима дошао у бродоградилиште Vahali у Засавици код Сремске Митровице да би присуствовао „крштењу” новог брода који је ту саграђен.

Режимски медији су затим објавили како је вредност тог пловила 20 милиона евра , доводећи јавност у заблуду како тај новац остаје у Србији. То уопште није тачно, јер се бродоградилиште „Vahali” бави такозваним „лон пословима”, односно оно само изнајмљује радну снагу.

У Србији има неколико предузећа са називом Вахали и сва припадају холандском бродоградилишту Vahali International B.V.” са традицијом дужом од 90 година. Холандски Вахали је у Србију дошао 2005. године када је основао мешовито предузеће са београдском фирмом „Карго логистички центар” и то уз помоћ донације холандске владе вредне 750.000 евра.

Ова донација, међутим, није била у новцу, већ у опреми произведеној у Холандији и у курсевима које су спроводили холандски стручњаци. Новац је, дакле, остао у земљи порекла и Србију није ни видео.

Исто се десило када је Вахали одлучио да се осамостали и направи своје бродоградилиште код Сремске Митровице. Набављене су машине и друга опрема вредна 2,5 милиона евра и без царине увезени у Србију.

У почетку је чак и добар део радне снаге био страног порекла, јер су шефови из Холандије проценили како наши радници нису довољно стручни, па су довели педесетак „гастарбајтера” из Бугарске, где су у то време просечне плате биле ниже него у Србији. У то време они су чинили чак трећину запослених. У међувремену су плате свуда у Европи порасле, а у Србији су реално пале, па се страним послодавцима више не исплати да запошљавају странце.

Брод чијем је „крштењу” присуствовао Александар Вучић изграђен је за страну компанију, Scylla AG из Швајцарске, са којом холандска централа Вахалија има дугогодишњу сарадњу: и први путнички брод изграђен 2006. у Београду (у време постојања мешовите фирме) био је направљен за истог купца.

И тада, као и данас, посао је склопљен директно између Vahali International B.V. и Scylla AG, тако да је зарада остала иностраном газди, који на то порез плаћа држави у којој му је седиште, док је у Србију послао само онолико пара колико је потребно да би се исплатиле мизерне плате за раднике и покрили остали трошкови бродоградилишта.

Чак је и материјал којим је направљен и опремљен брод “MPS Thomas Hardy” набављен у иностранству. Како се ради о „лон послу” за привремени увоз српској држави нису плаћене никакве дажбине.

Да не би запоставила ни своје раднике у Холандији, ова компанија у Србији углавном прави само трупове бродова који се затим пребацују у матично бродоградилиште где се опремају по стандардима које захтева купац.

Иако радник на оваквим пословима у Холандији има плату која је од примања његовог српског колеге већа између 20 до 50 пута, шефови и власници „Вахали Интернатионал Б.В.” су патриоте који желе да помогну на првом месту привреду своје земље, због чега се део производње обавезно одвија у Холандији. Наши политичари нису такви.

Сви наши пројекти се годинама своде на овакве послове где држава, не да нема никакве приходе, већ кроз различите облике субвенција страним „инвеститорима” има губитке. Главни адут Александра Вучића у преговорима са странцима јесу за европске прилике незамисливо ниске плате овдашњих радника .

На састанку са италијанским привредницима одржаном у новембру 2015. у просторијама Привредне коморе Србије, Вучић је као најважнији разлог зашто би нека светска компанија залутала у Србију истакао ниске плате овдашњих радника, па још додао: „…Ако вам неко у окружењу понуди било какве услове да инвестирате код њега, дођите у Србију и ми ћемо вам дати бар за 10 одсто повољније услове.” Ако треба, даћемо вам и паре да „инвестирате” код нас!

 

Опране паре вратили у свој џеп

 

Уместо овако безумне политике, која се своди на подвођење домаћих радника страним робовласницима, Влади би било паметније да прочешља законе и правилнике и да на тај начин пословање у Србији учини једноставнијим, јефтинијим и атрактивнијим. Требало би некако смирити и овдашњу бирократију која осећа неодољиву потребу да свима, па и страним инвеститорима, компликује живот захтевајући стално нешто ново од докумената и такси.

Нешто би државни функционери требали да науче и из патриотизма холандских бродоградитеља, па да побољшају услове под којима раде овдашњи радници додатно оптерећени сијасетом намета.

Пољска је једна од ретких земаља Европске Уније коју је актуелна светска рецесија добрим делом заобишла, највише захваљујући мудрој државној политици која је мање слушала Међународни монетарни фонд и његове сталне захтеве да се штеди преко грбаче најслабијих.

Почетком ове године на снагу је у Пољској ступио закон по коме банке и осигуравајућа друштва, дакле привредни сегмент који има највише новца и остварује највеће приходе, морају да плаћају додатни порез у висини од 0,44 одсто  од вредности активе којом располажу. По процени пољских стручњака ово ће годишње буџету доносити милијарду евра, а средства су намењена субвенцијама за децу.

Влада у Варшави није случајно увела овакав порез и повећала субвенције управо за младе. Банке и осигуравајући заводи имају више него довољно пара да плате овај додатни намет, а деца су најзахвалнији потрошачи. Новац се на овај начин враћа домаћој привреди, без да се истовремено народ оптерећује новим таксама или смањењима плата и пензија.

У Србији је проблем што банке (које су скоро све у страним рукама) већ плаћају рекет државним функционерима управо из разлога да им се обезбеди пљачка становништва и привреде без давања намета држави.

Српски закони су створени као да је законодавац желео да натера привреднике из Србије да износе новац у иностранство. Тако, на пример, код обрачуна пореза на добит привредницима се дозвољава да као расход прикажу трошкове за репрезентацију у висини до 0,5 одсто од оствареног прихода. Све преко тога се опорезује као добит, иако је новац потрошен.

Новац за репрезентацију углавном се троши у Србији и поспешује пословање других овдашњих фирми, а нашем буџету доноси приходе кроз различите облике пореза који се плаћају.

Са друге стране, као расход и то 100 одсто, код обрачуна пореза на добит третира се плаћање различитих услуга које пружају домаћа, али и страна предузећа. Овдашњи привредници зато преко фиктивних уговора ангажују неку страну фирму за некакву услугу (најчешће у области маркетинга или консалтинга), на њен рачун пребаце средства која не желе овде да буду опорезована, а затим их „опрана” врате у сопствени џеп.

Код већих сума провизија која се плаћа страном партнеру износи мање од три одсто и то је једини трошак који настаје, будући да су сва таква предузећа регистрована у неком пореском рају.

Више је него очигледно да оваква политика српске напредњачке Владе не доводи значајан број стварних инвеститора у Србију, без обзира на субвенције, бесплатно земљиште, ослобађање од пореза и јефтину радну снагу.

Процене за прошлу годину говоре како су директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, док су, поређења ради, наши људи из дијаспоре својим овдашњим рођацима те године послали 2,8 милијарди евра, а држава се задужила још две милијарде евра како би попунила буџет. Чак је и велики број страних инвеститора у ствари домаћег порекла, који на тај начин својој родбини у бившој домовини обезбеђују посао и приходе.

Вара се онај ко мисли да су „лон послови” по моделу бродоградилишта „Вахали” најгори облик израбљивања домаће радне снаге. Ти радници бар имају некакву плату, док пољопривредници немају ништа, а намећу им се још и нове обавезе.

Амбасадор Уједињених Арапских Емирата у Београду Џума Рашид ал Захри и шеф Привредне коморе ове земље Хамед Мухамед бин Салем најавили су крајем јуна прошле године да ће њихова земља финансирати куповину 10.000 грла говеда.

Прецизније, те краве биће купљене од неког од страних предузећа које је у власништву УАЕ и допремљена у Рашку област. Сељаци којима буду дата говеда моћи ће да их отплате давањем млека и млечних производа, као и меса компанијама у којима је присутан арапски капитал.

Домаћи фармер, дакле, добија краве на кредит који мора да отплаћује макар му говедо у међувремену и угинуло, а још се обавезује и да странцима по унапред, од њих самих одређеним ценама продаје своје производе, с тим да не добија новац, већ му се смањује дуг.

Поставља се зато логично питање: да ли смо ми заиста толико сиромашна држава да не можемо сами да инвестирамо тих десетак милиона евра за куповину говеда и да иста поклонимо пољопривредницима?

 

Ређају се само лопови и преваранти

 

Схвативши да је ова власт веома заинтересована да стране компаније долазе и остају у Србији и да је спремна да за то издвоји знатна средства из буџета (под условом да и она добије свој део) странци су почели и да нас уцењују.

Један велики проблем очекује Владу наредних месеци када се по истеку десетогодишњег уговором предвиђеног периода „Фијат” повуче из свог погона у Крагујевцу . Колико је некадашња италијанска компанија, која је своје седиште у међувремену преселила у Велику Британију, за ову „инвестицију” у Србији током свих ових година добила од српске државе, још увек се не зна. Процене стручњака говоре о око милијарду евра, могуће и више.

Пошто би отпуштање неколико хиљада радника запослених што у самој „Фијатовој” фабрици у Крагујевцу, што код коопераната у изборној години било погубно за владајућу коалицију, већ се воде преговори о условима под којим би Италијани, ако не за дуже остали у Србији, а оно бар док не прођу избори. Тако бар тврде италијански медији, док овдашњи ћуте.

Оно што се овде назива „преговорима” у суштини је диктат страног саговорника који жели још пара из српског буџета. До сада му је у просеку за сваку годину пословања из српског буџета исплаћивано око 100 милиона евра апанаже, а то је минимум који „Фијат” очекује и убудуће.

Италијани су симпатичан, по менталитету нама близак народ, али су истовремено и светски прваци у преварама. Да је то тако показује још један од њихових најчувенијих брендова: „Benetton”.

Ова позната модна кућа купила је 2011. нишки „Нитекс” са 680 радника за три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенеттон” је за овај свој пословни потез одмах добио од државе Србије 10 милиона евра субвенција?! Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно – производно – магацински простор од 65.000 квадрата чија је тржишна вредност 40 милиона евра!

Уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс”, сада „Benetton” одмах је напустило 250 радника којима је отпремнине платила – држава Србија. У међувремену је италијански послодавац, кога свуда у свету бије лош глас да се некоректно односи према запосленима, отпуштао још људи  и 2014. је нишки погон по подацима Агенције за привредне регистре запошљавао само 99 људи.

Међутим, није само бивша власт финансирала овог страног „инвеститора”. Према званичним подацима које је својевремено објавило Министарство привреде, „Benettoн” је и у 2013. години добио државне субвенције у висини од 167 милиона динара, што је тада износило 1,4 милиона евра. За шта је овај новац дат нико није знао, чак ни тадашњи министар привреде Саша Радуловић захваљујући коме су ови подаци и угледали светлост дана.

Србија, очигледно, даје годишњу апанажу италијанском „инвеститору” који је захваљујући томе за три милиона евра од Србије добио преко 120 милиона евра (што у новцу, што у некретнинама), а при томе је отпустио и скоро све раднике које је затекао у фирми коју је добио на управљање.

Полудели Вучић се похвалио у септембру 2015. на састанку са члановима Нордијске пословне алијансе у Београду, како у току ове године у Србију коначно долази „Икеа”. Колико нас овај произвођач лошег намештаја кошта у разним субвенцијама и повластицама, још се не зна, али се зна да је грађевинско земљиште са све неопходним прикључцима добио бесплатно од државе Србије.

А, пре само неколико дана, Европска комисија је објавила како је покренула истрагу против ове компаније, због сумње да је у периоду од 2009. до 2014. утајила милијарду евра пореза!

Не треба се зато јавно поносити сарадњом са једним оваквим хохштаплером, мада је он само један у бескрајном низу који походе Србију . „Икеа” одавно више није шведска фирма: седиште јој је у градићу Делфту у Холандији, а власници су јој приватне фондације из Холандије, Луксембурга и Лихтенштајна.

Последњи стадијум лудила економски неписмене власти представља обраћање Александра Вучића новинарима и јавности 13. фебруара 2016, после посете погону „Coca Colе” у Земуну . Том приликом је он забранио новинарима да питају, да ли ће бити отворена нова радна места.

Уместо тога, рекао је: „…Било би добро кад бисмо људима могли да објаснимо да не смеју да питају ‘кад ћу добити посао’… “.

Док је ово говорио, Вучић ниједном речју није поменуо субвенције или било какву помоћ грађанима за отварање сопствених предузећа. Причао је о томе како се то ранијих година злоупотребљавало, али није објаснио како ћемо наредних година од тога да живимо.

„Старт-ап” кредити, како се зову давања државе за отварање сопственог малог предузећа, у Србији су одувек били ретка појава слична грмљавини у јануару. И када су се додељивали они су били мизерни, чак далеко испод онога што би привредник морао да плати држави на име пореза и доприноса на сопствену плату, које је морао да плаћа.

Очигледно је и сам врх власти коначно постао свестан да даљих страних „инвестиција” неће бити, јер су се сви лопови и преваранти већ изређали у Србији немилосрдно нас пљачкајући.

 

ИЗВОР: Гето Србија