СТИХОВИ ИЗ „ВУКОДАВА“ МАРИЈЕ СЕМЈОНОВЕ

  • У наше недоба гажења, исмевања, куђења свега не само узвишеног него и просто природно својственог човеку, с уздизањем сваке изопачености, одступања од општеприхваћеног, развијеног вековним искуством народа, избио је извор истовремено мртве и живе воде. Савремени човек – пометен, раскомадан – напивши се те воде, поново сраста, живне, стреса опсену са себе и, попут витеза на раскршћу, проналази прави пут. Одасвуд нам рекламирају наказност, саможивост, опонашање извиканих (претежно увозних) идола, и већ смо готово подлегли наговору… Али, изненада се разлеже сасвим другачији глас – и присећамо се предачких завета

Вукодав Марије Семјонове – четири романа жанра епске фантастике – појавио се међу Србима неприметно, без рекламе, без приказа у јавним гласилима, при том заодевен латиницом. Али, глас о њему је кренуо – сељакајући се из једног форума на интернету у други. Читаоци су у Вукодаву непогрешиво препознали нешто своје: жељно очекиваног госта из завичајне забити, јунака из бакиних бајки, зов предака – без обзира на сва обележја научне фантастике. Осим сусрета са сопственим коренима, Марија Семјонова нам поклања прегршт песама, доследно спеваних у стилу класичне руске поезије, толико различитих од стихова савремених песника који су готово заборавили по чему се заправо поезија разликује од прозе. У књигама о Вукодаву има песама на опште теме (љубави, смисла живота, добра и зла), има историја (народа, појединца, па чак и пса, мачке), има шаљивих стихова, има описа појединог поступка (јунаштва, издаје, освете), предмета (мача), тренутка… Али је свима њима својствено проповедање Добра, Лепоте, Човечности. Другим речима, истинских и непролазних вредности. Савременог човека са свих страна заглушује певање сирена, и нема ко да га, као Одисеја, веже за јарбол, али довољно је узети противотров – и све фатаморгане почеће да се расплињују… А противотров је све оно своје, најрођеније, што нам носи одјеке доживљавања и патњи претходних поколења. Те одјеке разговетно чује Марија Семјонова и преноси милионима својих поклоника. У наше смутно доба она сама плива против струје, држећи се вишњих начела, и позива све оне у чијој души се покренуло нешто раније незнано да је следе:

Не обарај поглед већ гази,

И памти да живот је жишка,

Јер свакога трена на стази

Ти можеш да крочиш у ништа.

Не могу а да не наведем цитат с интернета: „Препеви песама су савршени и што је најбитније – нису досадни. Зашто ово кажем? Па, на неком другом сајту сам пратила дневник читања једне шеснаестогодишње девојчице Господара прстенова. Наравно, ово чељаде је прво гледало филмове, па се тек онда прифатило читања Господара… После чега је разочарано написала, парафразирам – Овај Толкин и није тако лош, мада је сморио до Морије, могао је, по мени, имати мање описа, али песме смарају скроз… све сам их прескочила – са песмама у Вукодаву нећете имати овај проблем“.

      Да ли је тако? Просудите сами.

1.

Свако би хтео да живи. Но бива кô пре –

Живот свој дају, не питајућ` кол`ко то кошта.

Јер у дну душе се пробуди звер.

Мрачни убица. И није му жао живота.

Погибељ беше у боју толико ти блиско…

Ниси се бојô нит` ишта од судбине искô.

Шта ће нам живот кад залог за њега је Част,

Та што на борбу ће дићи и мртвачке руке!

Смрти ни патње сад немају власт –

Знамо због кога то трпимо самртне муке.

Онај ко није се склањô у боју, тај знаће:

Богови понекад заштите Сопственим мачем.

Бој кад се сврши, одмори се, лези на плашт,

Сваком се гласу живота кô чуду задиви.

Тихо уљуљкава дрвеће дажд.

Сеница дозива некога, псић негде цвили.

Пролећно сунце пробудило капље је зраком…

Другове пале спомени. И живи. И ни за чим да ниси плакô.

2.

У одмазду за неки злочин

Кад с` дигне род да други млати –

Нек памте како могу проћи

И благост заветују младим.

Ко части нема, нек` пожели

Да устукне у страха бездан!

Те зато обичај наш вели:

За све се плаћа! Сасвим! Сместа!

…Па ипак опире се душа,

Од самилости гнев ти јења…

Та лако ј` убит` кад се гушаш –

Ал` после нема васкрсења…

У бици светиш своје жртве…

Ал` како ћеш у свом животу

Да прошлост ставиш испод црте,

Заборавиш на ту грозоту?

И како данас ћеш крај куће

Свог суседа да гледаш, бајо,

Над којим си колико јуче

Ти победнички пировао?

Да прекину се оне нити

Што опет воде новом гробу

Све можда треба опростити?

Заборавит` им сваку злобу?..

…Чик пробај – то докажи оном

Што сина покрила му папрат!

А они што их пустиш с вољом

Набациће ти омчу на врат…

3.

Знај: на гробљу се векова кораци смире

И негдашњи душмани овде се мире.

Сви грозничави дани им – снегови лањски:

Оста непријатељство за прагом земаљским,

И упитаност ко ће то кога да затре –

Њу већ димови разнеше погребне ватре.

Нит` за пропалим царством да ико зажали –

Нема места у Вечности срџбама малим.

…Зато пород је њихов сав сујетних срца

Па се заклињу, јадници, пена им врца.

Свак` на гробу се куне у бунилу лудом:

Да до последњег даха ће мрзети жудно,

Да ће огњем и мачем све душмане грдно

Да посече и затре их немилосрдно.

И повраћени биће у боју сви венци…

Јер завешташе очеви то својој деци.

4.

Изгубив у ропству сву наду у сунце посвема,

Обамире душа и срце у груд`ма заћути.

И неко ти шапне: „Свеједно спасења ту нема…“

Ко сломљен је умро у тамници – ти му не суди.

Ни оном не суди ко, ланца не подневши бреме,

Да спасе се невешт, у жељи да крвнике брука,

Рачуне све намири скупа у суморно време…

Зар није ти боље да сместа свих решиш се мука?

Не кори их зато што тада у безнадној тузи

Отрпели нису, нит очај им изнедри инат.

На сопственој кожи ти окове прво искуси…

Уосталом, нећу то желети ником и никад.

Познавах и друге, у негвама скованих тела,

Што пишу све редак за ретком сред рудничке мемле

Трактата о љубави, сукобу светских начела…

Ти људи су – сунца: у најцрњем мраку се светле.

Ја такав не бејах, већ љутит и очајно охол,

Јер знао сам зашто ме Богови смрти не дају.

Кад осветим издају, свирепи узвратим обол,

Тек онда ће преци ме почасно примит` у рају.

Узвратих им једнаком мером за смрти и крви,

За сваког ком прерано ставише мртвачку свећу,

За сваког ко заувек очњаке, канџе острви…

Ал` ником ни то да пожелим не могу и нећу.

5.

Док живиш, све мислиш да бесмртно био си рођен,

А пукне ли живот – губитак незапажен прође.

Нит месец уздрхти, нит звезде с небеса се сруче…

Тек један се откиде листак, ал` шума још хуче.

Кô дете си сматрао – пупак си све Васељене,

Врхунац, огледало, круна си свих поколења,

И једино „Ја“ што сврха је стварању света:

Да случајно нестанеш – и он ће нестати сместа.

Но када се сасвим одмота живота твог свитак

И угасне свест – гле, незапажен прође губитак.

Ти ревносно бунцаш, све заветно име шапћући,

На свадби се туђој веселиш са гостима туђим,

Све послом си заузет, машташ о нечему златном,

О сутрашњем дану ти размишљаш као већ датом,

Кô читава вечност да лежи пред тобом зацело…

А срце ти – хоп! – изнебуха се спотакне тело.

То неком за звездама, иза те последње међе,

Дојадило мотање твоје је животне пређе

И готово, зјапи под ногама, сместа си сможден,

И нема човека – а да л` га је било уопште?..

И нема ни маштања, надања, љубавних јада,

Јер Пораз тек један све негдашње победе свлада!

Опернао, залет си хватао, био си гибак,

Кад крила се сломише – нико да спази губитак.

6.

По мору ил` небу – сад не знам ни сâм да се снађем,

Где плаветна копрена прекрива обзорје сâмо,

Понекад кô сенке светлуцаве промичу лађе,

Одакле и куда – то није нам дато да знамо!

Морнари по једрима мора да веру се жустри

И уздише неко што узалуд протраћи живот,

У потпалубљу док изнемогло грцају сужњи

И пацови отимљу се око двопека сивог.

Но с нашега рта, где галеба чује се граја,

Где шљунак под ударом таласа тихо ромори,

Ми гледамо варљиве обрисе бродских једара,

Нит` видимо сузе, нит` чујемо роб кад прозбори.

А они са бродова не виде везове трошне

Ни цркнуте рибе што труле у процепу стења –

Тек свеже зеленило видик им тренутно прожме

И дуга над речицом пружи им знак охрабрења…

7.

Ако икада чама те захвати болна

Или душа ти замре у безнадној муци,

Тада помисли: негде ишчекује Она

Да у сусрет ти изађе с` свећом у руци.

Та ће искра да растера налеглу тмину

И да означи стазу у олујној ноћи…

Само веруј: озариће једном даљину

Светионик кô путоказ куда ћеш проћи.

Не знаш када ће обзорјем проћи та зрака

Ни спасоносно с којег ће засјати трема.

Просто веруј! Та вера је потпора јака.

Ни да помислиш не смеш да једине – нема…

8.

Узбуркано море се борило с ветром,

На палубу срљало злобно,

Кад зачусмо кликтај што с потајном зебњом

Са јарбола допире: „Копно!..“

Кроз продране облаке зирнуло небо

И сунчана зрака нас такла,

А обалу, назресмо једва, озебло

Обавила бисерна магла.

Тад узвикну један са северног горја,

Па испружи руке у трену:

„Гле, литице снежне!.. То земља је моја,

Ту опет пољубићу жену!..“

Ал` цикну и дошљак са далеког југа,

Од катранског ужета црњи:

„Та пустињу видим! Ту плаче ми дру́га

И чека да опет је грлим!..“

И трећем, са истока, суза већ крену –

Он мисли да море га прска –

Јер шиљате кровове спази кроз пену

И зачу да шапуће трска.

„Мој град!..“ – то се вину мој глас усред хора,

Опијен од радости нагле:

Каменита тврђава уста из мора

И куле јој цепају магле.

Кад – смири се сунце; у одблеску муња

Опустео седи океан.

Тек ваљају таласи, брод нам се љуља

И ветар још фијуче бесан…

9.

Ко ће знати шта судбина понекад смера:

Једном узеше с улице бескућног кера.

После прања и чешљања њушком пред белом

Намах створи се здела са укусним јелом.

Већ одмеривши пола свог животног круга

Брзо схвати да благодат људска је рука.

Први пут да не спава у некаквој рупи –

Па се склупча крај ватре на удобној клупи…

Тако поче да живи кô бубрег у лоју

И да шета кô цар уз Домаћицу своју.

Нека оглав и узица објаве свима:

„Сада и ја Домаћине поносно имам!

Више нисам тек бескућна џукела нека

Већ сам стекао Сопственог, личног Човека!“

И Домаћица горди се оним што има –

Јер њу једино слуша огромна псина…

Кад, једанпут у шетњи, далеко од куће,

Пред њих тројица клипана нагло се сруче.

Тад се проломи узвик до самих небеса

Како дозива вољену куцу из вреса…

Ево исхода првог. Са репом међ` ноге

Њен бојажљиви џукац већ хоће да оде.

Па кад потпраши пете за некакве стене:

„Мал` да склептају заједно са њом и мене!

Па шта ако је невоља велика снађе?

Без пô муке Домаћица друга се нађе

Да ме милује нежно и нутка ме клопом,

И да ћебе ми простре уз огњиште топло…“

Зато други на први не личи нимало.

Пас им очњаке показа – кама са камом!

„Ко се дрзнô да плаши Домаћицу моју?

Дед, покажи шта знаш у поштеноме боју!

Ја за злотворе милости немам ни страха!

Ја Домаћицу браним до последњег даха!

То је право и част, то је врховни закон

Што од искона завештан био је сваком!“

А сад питам правоверне људе грозоту:

Који исход је чешћи у стварном животу?

10.

Из недара извадивши штене на длан

Свом мачору Домаћин се обрати сам:

„Де, заборави мишеве, пусти сад то,

За сироче побрини се, сада је твој!

Да л` се примаш да старатељ будеш му ти?“ –

„Мур-мур-мњау“ – он потврди: слаже се с тим.

Сместа сручи се на њега послова рој:

Те га угреј, те смири га, песму му пој.

Зато касније поче другачији пев:

Гле, овако избегавај гушчији зев,

Овде врши се нужда, овако сад пиј…

Време брзо је летело, мачор све бди.

Лета смењују зиме све следећ` свој смер…

Место кењкавог штенета – прелепи кер.

У животу све има свој поредак строг,

И мачора сахранише под један глог.

А Домаћин је мазио жалосног пса…

Онда рече му, зирнув у небо што сја:

„Сви смо смртни, чупавко… Ал` знај да ће дух

Врло брзо у другога пронаћи пут!“

Помно слушô је пас, кô да може да зна,

И… пред вече је маче довукô на праг!

Исто: сиво. И исто је бео му реп!..

Де, Домаћине, не буди судија слеп!

Кмечи – чујеш ли? Сипај му млекца у суд!

Бићу старатељ мачету, примам тај труд…

 

 

ИЗВОР: http://www.srpska.ru/article.php?nid=19055