Шта је странце који живе овде највише шокирало у вези са Србијом

Када сте у иностранству и упознајете се са новим људима, после представљања именом углавном уследи питање “А одакле си”? Е ту настане проблем пропраћен драмском паузом. Уколико се не налазите у некој комшијској или “братској” земљи, не изненађујте се ако не разумеју и не знају тачно где је то и шта је то Србија. После неколико таквих искустава, помирила сам се са тим да долазим из Сибира (и да имам изненађујуће осунчан тен с обзиром на то да је тамо стално хладно), или чак понекад из Сирије.

Ипак, постоје странци који не само да знају да је Србија она земља из које су Новак Ђоковић и Владе Дивац, већ су решили да напусте домовину и дођу овде да живе, једу ћевапе и љубе се три пута у образ. Разлози за то су разноврсни: од пословних до оних љубавних и авантуристичких.

Испоставило се да, сем тога што блебећемо скоро немуштим језиком, носимо шајкаче и лочемо нешто из малених чаша у огромним количинима, имамо лепе жене и добру клопу, важимо за љубазан и гостопримив народ. Пронашли смо неколико странаца из различитих крајева света који живе у Србији и питали их шта их је у нашој земљи, сем јефтиног зубара и фризера обрадовало, али и шта их је највише шокирало у нашем начину живота, размишљања, култури и обичајима. Ево шта су нам одговорили:

 

Жером, Француска

 

У Београд сам стигао 2014. године. Студирао сам балканску економију, и пре Србије живео у Солуну и Приштини. Долазак овде је био очекивани следећи корак. Нећу причати о стварима које су општа места и које сви странци који дођу овде говоре: да је храна дивна, или да су људи тако љубазни. То сам видео и у околним земљама.

Оно што ме је изнервирало и шокирало су проблеми са локалном самоуправом и администрацијом, са којима, верујем, се сусрећу и људи одавде. Локална самоуправа је параноична, неспособна и комунистичка, таква је за мене, странца, а капирам да је таква према свом народу. Могао бих детаљно да вам образлажем зашто је тако данима и у детаљима, јер сам то баш осетио на својој кожи.

Што се тиче самих људи сви су љубазни према теби… као посетиоцу. Када решиш да останеш и живиш ту, посматрају те сумњичаво, и љубазност престаје. Било ми је прилично тешко да остварим праву везу и комуникацију са Србима, јер им све време избија тај национални понос са неком врстом параноје према људима који су дошли са стране. Много пута су неки људи за мене помислили да сам шпијун. Пошто су ми се све те ствари догодиле, озбиљно разматрам своју будућност у овој земљи.

 

Јан, Швајцарска

 

Компанија из моје земље инвестирала је у производни погон у Београду 2009. године. Од тада често долазим у Србију и проводим овде доста времена.

Када сам дошао изненадио сам се јер се испоставило да је у ствари мало другачије од прича о Србији које сам чуо током деведесетих – људи су фини и пријатељски настројени, забавни и великог срца, Београд је прелеп град са богатом историјом која је видљива на квалитетној архитектури. И људи су баш високи. Ипак, најчудније ми је било колико је српски народ поносан на своју земљу, а како је упркос томе занемарује: зграде се лоше одржавају и реновирају без размишљања о дугорочним последицама, у образовање и савремену културу се скоро уопште не улаже, а осећај за квалитет и стварање се изгубио. За све се криве политичари, Европска унија или неко други. Нема плана да се Србија врати и постане оно што је некада била: богата, разнољудна и лепа.

Осим на пољу популарне политике, где Срби свој понос толико стављају у први план, тај исти понос је невидљив у начину на који третирају младе људе, природу, зграде, и у начину на који бацају ђубре где год да стану, или чак то ураде кроз прозор аутомобила. Нема никаквог дугорочног размишљања и планирања како да ова лепа земља постане боља за свакога ко живи у њој.

Мислим да Београд има потенцијала да буде лудачки европски град, један од најбољих.

 

Аника, Немачка

 

Дошла сам овде у октобру 2014. када сам прихватила посао лектора за немачки језик на Филолошком факултету. Решила сам да се пријавим за ту позицију јер сам, после одређеног времена у Берлину, пожелела да мало одем ван. Београд се чинио као веома урбано место које има много тога да понуди. Највише ме је изненадила чињеница да, иако Срби важе за прилично конзервативан народ, у многим баровима и клубовима можете наићи на унисекс тоалете.

Оно што ме чини тужном и истовремено фрустрира је одбијање Срба да причају и полемишу о политици и њихов фатализам када се о томе говори. Покушавам да разумем, и мислим да су се мало уморили од тога. Последња ствар која ме јако, јако нервира: скоро да уопште нема рециклирања. Страшно!

Са друге стране, обожавам понуду воћа и поврћа у отвореним маркетима, то јест, пијацама, како их ви зовете. Па оно стварно има укус! Ништа слично се не може наћи у Берлину, тамо паприка и шаргарепа имају исти укус, тек сам сада скапирала шта је шта. Друга ствар је велики број места за излажење са електронском музиком, и то добром. Волим начин на који људи овде третирају ноћ. Заиста знају да уживају после дугог радног дана.

 

Димитра, Грчка

 

Посао ме је довео у Београд 2011. године и сада када мало размислим, много ме је ствари шокирало и изненадило када сам дошла. Прва ствар која је била велико изненађење за мене је да Срби воле Грке и чак то показују! Начин на који једете (дооооста месаа!) и пијете (обожааавам дуњу) је веома сличан нашем. Од првог дана се осећам као да сам код куће, једино је језик био баријера.

Велики шок ми је био када сам схватила колико се лако можеш извући са било каквим кршењем закона, све што ти је потребно је хиљаду динара да ставиш пандуру у џеп. Добро, можда мало више ако си странац. Морам да признам да сам мало љубоморна на то колико је главни град зелен, и на паркинг систем у центру, који није заживео у Атини.

Обожавам овај град, његове људе и вајб. Још када бисте умели да возите, па то би био рај!

 

мито у србији

 

Луиш, Португал

 

Пре две године сам дошао у Србију, због личних и професионалних разлога, али и због самог Београда, пулсирајућег града и града који цвета. Он нуди веома добру платформу за развијање нових пројеката и идеја.

Прија ми то што Српска православна црква има тај обичај “пост”, када се не једу намирнице животињског и млечног порекла. То ми је баш значило јер ми није пријала сва та храна заснована на месу, те сам научио да у који год ресторан да одем, тражим “нешто посно”. И заиста је по ресторанима велики избор те “посно” хране. Пријатно изненађење ми је била и алтернативна музичка сцена коју Београд има: галерије, кафићи, илегалне журке, скривени барови и предивна архитектура брутализма. Упознао сам пуно људи овде и стекао веома добре пријатеље.

 

Шино, Јапан

 

Уписала сам студије у Београду. Другарица из Србије је била на размени у Јапану и заинтересовала ме за ову земљу толико да сам пожелела да дођем. Њене приче су биле узбудљиве, а мени се смучио традиционализам моје државе, па сам хтела сам да доживим нешто потпуно другачије и решила да се преселим овде.

Људи су дивни, и невероватно је како брзо сви нађу заједничку тему. Допало ми се што одмах након упознавања неког, следећи пут када се сретнеш са њим – пољуби те у образ. То ми је јако пријало јер даје на блискости, управо оном што ми је требало када сам дошла у потпуно непознат крај. Највећи страх ми је био да ћу се осећати као ванземаљац, али ето, нисам. Добро, можда сам се на моменте осетила тако, на пример у граду, јер ваше жене носе бааш много тешке шминке и чудне одеће, то јест, више је не носе него што је носе.

Оно што ми је било јако, јако, чудно јесу ћевапи. Када сам први пут села у ресторан, речено ми је да то највећи српски специјалитет. Очекивала сам нешто гламурозно и укусно, а онда ми је стигао тањир са нечим што личи на говно? Тачније на десет малих гованаца у мом тањиру, са нешто салате. Ни укус ми се није претерано свидео, али оно што ми је било збуњујуће је: како људи могу толико да воле нешто што изледа као говно? Пробала сам и пихтије, оне су ми чак прихватљивије.

Друга ствар која ме је шокирала су људи који мисле да су Кинези и Јапанци исто. Баш ме је неко скоро питао да ли нама косоокима сви белци изгледају исто и ја сам се много изнервирала. НАРАВНО ДА НЕ.

Мохамед, Либија

 

Овде сам већ пет година, а дошао сам да бих студирао информатику. Када сам први пут ушао у дом Србина, схватио сам да се овде и даље гаје породични односи и традиција. Сви чланови породице су у контакту једни са другима и имају развијен однос, то је страва. Опет, шок ми је био што су људи уопште толико љубазни, јер искрено, нисам такве приче чуо о Србима. Сплавови и Савамала су врло брзо постали моја друга кућа, навукао сам се на кајмак, јаја са сиром и ајвар. Осим климе, начин живота и размишљања је потпуно другачији него у мојој земљи. Овде ме људи ословљавају са “брате мој”, “царе”, “срце”, “краљу”, “мајсторе”, “легендо”, и те речи чине да се осећам топло. Нико ме пре није тако називао, док нисам дошао у Србију. Србија је моја друга кућа.

 

србија љубљење

Џон, Велика Британија

 

Овде сам већ десет година. Дошао сам туристички и мало се задржао. Код Србије ме је привукло то што нисам знао ништа о овој земљи, малтене ни да постоји, а онда сам се заљубио у њу. Оно што ме је највише шокирало јесу цене. У мојој земљи не можете купити ништа испод пет евра, а овде за те паре могу купити неколико ствари. Навукао сам се на јогурт у чаши јер ништа слично нисам пробао нигде.

На другачији начин, шокирала је незапосленост младих. Имам пуно пријатеља у Србији и многи од њих су завршили факултете а раде као конобари, јер немају других могућности. Још једна негативна ствар је стаза за бицикл. На новом делу града је има у старом не? Каква је то небулоза?

 

ИЗВОР: vice.com