Шта је Српска аутохтонистичка историјска школа?

Боривоје Радовановнић – Гајић

 

 

 

Несрећно расрбљавање и историјски догађаји довели су до тога да су Срби као народ у глобалу изгубили основне појмове о својој вјери, историји, култури и традицији, а што је најтрагичније, изгубили су свијест о своме националном коријену.

А о свом поријеклу и било каквим основама знања о својој античкој историји, да и не говоримо. У српским школама, а исто тако и у старој историографији, историја српског народа се представља као да почиње од такозваног „доласка Срба иза Карпата и досељавања на Балкан“, и то тек у 7. вијеку нове ере, што представља један од највећих историјских фалсификата.

У „званичној“ историји, нема помена о античкој историји Срба у предхришћанском и раном хришћанском период, све до горе поменутог 7. вијека нове ере. Пред лицем свијета до данас је скривена историја Срба, који се као народ помињу у многим писаним историјским документима и то неколико хиљада година прије Христовог рођења.

У 21. вијек српски народ ушао је уморан од историје. Неријетко, многи су је користили за остваривање најприземнијих циљева дневне политике и многима су је огадили. Разлози за то леже, прије свега, у прихватању Берлинско-Бечке историјске школе, која је под снажним утицајем Ватикана. Та школа је намјерно искривила нашу историју, чиме је учињен фалсификат по коме Срби нису аутохтони народ на Балкану од свога најранијег почетка.

Тиме су нам одузели прошлост и бројне генерације завели. Постоји више разлога зашто се ово догодило.

Навешћемо два: Први је: недостатак домаћих историчара, а други: њихова неслога.

Наравно, не треба никада заборавити ни политику. Беч, Берлин и Ватикан увијек су крвавим очима гледали на наше просторе. Србима је требало показати, да су историјски и цивилизацијски мали и безначајан народ. Умногоме су у томе успјели.

Добрим дијелом захваљујући и нашим “историчарима” који су је у потпуности прихватили и који се и данас жестоко боре да све остало омаловаже и оспоре, а прије свега свој народ и сопствену историју. Припадници ове школе и дан-данас су званични историчари у српским институцијама и чврсто се држе наученог. Зашто? Па једноставно, зато што тиме одржавају своје позиције професора и академика. Ако дозволе да превлада Српска аутохтонистичка историјска школа они би морали да се врате у ђачке клупе, а тиме би изгубили своје титуле.

Бечко-Берлинска школа своје учење да смо се у 6/7. вијеку доселили на ове просторе заснива само на “запису” Константина Порфирогенита, и ни на једном дугом, јер и не постоји.

У то вријеме Источним римским царством владао је цар Ираклије. И гле чуда, из тог времена нема ниједног записа о доласку “варварских” Срба на територију његовог царства. Ни једног записа о некој бици, о истријебљењу “дотадашњег” становништва Илира, Трачана, Трибала, Далмата… Па наравно да нема, јер су то били само називи других за један те исти народ Српски.

Константин Јиречек је изрекао мисао, која каже: „Никада се на земљи није догодило да један подјармљени народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама побједника, или ријеч у њиховом језику“.

О овоме говори професор доктор Ђорђе Јанковић, па предлажемо да послушате негово излагање на сљедећем линку:

 

Биће вам интересантно јер говори и о својим налазима у манастиру Тврдош.

Берлинско-бечка историјска школа још увијек трује наше младе генерације кроз школско градиво. Чак се и њемачка историјска школа одрекла овог учења.

С тим у вези, погледајте излагање професора доктора Славољуба Живановића: У 19. вијеку, са појавом Шафарика и Милоша Милојевића, рађа се Српска аутохтонистичка историјска школа.

Она стоји на становишту да су Срби насељавали Балканско полуострво још од неолита, и да никакве сеобе у 7. вијеку није било.

Предлажемо вам да погледате сљедећи видео:

https://youtu.be/z_R3IGh_vCI
  Како је дошло до тога да се Срби називају другим именима? Имајте у виду да у давна времена нису постојале данашње државе и да је сваки народ на другачији начин називао неки народ. Чак су и припадници истог народа, други народ називали другачије. Па и данас је то уобичајено. Ми и Руси Германе називамо Нијемци или Швабе, други их називају Алемани итд.

Често су исти народ називали по регијама у којима су живјели (Далмати), или чак и по именима краљева који су владали у њима сусједним земљама (Илири). Тако на просторима Балкана налазимо Илире, Трачане, Далмате, Трибале, Пелагзе, Венете… И гле чуда иза њих не оста ни трага, ни записа, ни језика, ископина, ничега.

Па наравно да није ни могло. Сви они су били припадници српског народа и писали су Винчачким писмом-првобитним српским писмом (ШТА СУ ДРУГИ РЕКЛИ О СРБИМА). Тако, даљим расрбљавањем, уз помоћ запада и Ватикана, у новије вријеме настадоше Хрвати, Словенци и Македонци, а у најновије вријеме Бошњаци и Црногорци, а замало и Војвођани.

Још једну велику заблуду разоткрива ова школа. Име Срба је старо од постанка. Име Словени јавља се историјски касно, тек у 6. вијеку н.е. Прије тога сви Словени су се звали Срби.

Не стидећи се свог поријекла и имена припадници Српске аутохтонистичке историјске школе откривају нам потпуно нова сазнања о нашем поријеклу и историји. Пред нама из таме незнања излазе велика царства, култура и вјера старих Срба.
Нешто од тога смо вам презентовали у два наставка текста “Требиње кроз, до сада, непознату, и не признату, историју”.

Као припадници Српске аутохтонистичке историјске школе означавају се: Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Олга Луковић-Пјановић, Доброслав Јевђовић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Слободан Јарчевић, Драгољуб Антић, Драшко Шћекић, и многи други.

Данас је свакако најистакнутији представник, наш Требињац, Јован И. Деретић.

Страни аутори који подржавају ову шкоју су: Павел Шафарик, Казимир Шулц, Адам Мицкијевић, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Марија Апендини, Анатолиј Кљосев (Харвард, САД. ), и многи други.

 

Предлажемо да погледате видео испод:

 

Предлажемо Вам да прочитате сљедеће књиге:

 

Јован И. Деретић – Античка Србија

Драшко Шћекић – Сораби

Олга Луковић-Пјановић – Срби народ најстарији

Реља Новаковиц – Срби и њихови прадавни сродници

Слободан Јарчевић – Није било досељавања

Сима Лукин Лазиц – Срби у давнини

Драгољуб П. Антић – Континуитет Винчачке цивилизације

Зоран Милошевић – Анатомија румунске политике

 

 

 

ИЗВОР: trebinjelive.info