Шта гобори “Велесова књига” о Србима!

  • “Велесова књига” је књига највјеродостојнији, најсигурнији и необориви доказ дуготрајног трајања Срба на свим етнолошким подручјима њиховог постојања

 

Пише: Хаџи Драгиша Шоћ

 

Ова књига је аутентични зборник религиозних текстова о древним српским боговима, вјерским обичајима, као и о извјесним, необоривим историјским и географским подацима.

Ту су описани српски обичаји, свакодневни живот, али и древна божанства.

Ова књига даје потпуну и јасну слику живота у древној српској цивилизацији на евро-азијским пространствима.

Захваљујући понекад чудним, понекад срећним околностима књига је у потпуности сачувана и никад нико није успио да је преради, допуни, измијени и сл.

Чак ни вишемиленијумски додир са другим цивилизацијама није утицао на ову књигу. Зато ова “књига” и јесте јединствени докуменат и све наведено у њој представља аксиоматске истине, а написана је у првој половини миленијума прије нове ере и првом миленијуму нове ере.

Написана је Србицом и садржи 42. брезове дашчице исписане са обије стране. За њу се каже да је Света књига јер доноси много података и докумената из периода Античке Европе и Азије.

Посебна јој је вриједност то што аутори користе у њој само чињенице, а не митове и легенде.

Помињу они ратове Срба са Грцима, Римљанима, Персијанцима, Германима, Хунима, Аварима, Хазарима и осталим, али у исто вријеме не изостављају ни међусобне неслоге, трвења и сукобе које су непријатељи вјешто користили.

Посебно је вриједно што у њој аутори истичу високе етичке вриједности древне српске цивилизације, при чемо видљиво инсистирају на непостојање робовласништва, а истичу Саборну демократију, која јесте почивала на институцији Сабора.

Дивљења је вриједно за то вријеме, савршено календарско-астрономско знање, јер тачно прецизирају циклусе везане за сунце, мјесец, планете и звијезде. То није била никаква произвољност или машта већ апсолутно научно знање, што у крајњем потврђују и друге цивилизације које су то преузимале и користиле у сопственим цивилизацијама.

У употреби је била соларна година са дванаест мјесеци. Такав календар базирали су на годишњем кретању сунца и његов положај у односу на земљу.

Зато и не чуде имена која су давали мјесецима, а звали су се овако: Љути, Вељача, Межник, Бокогреј, Сухи, Протаљник, Летник, Жарки, Груден, Грљазник, Студен и Снежањ.

“Велесова књига” настајала је у периду од 3. вијека прије нове ере па све до 9. вијека нове ере.

Период који обухвата је од 7. вијека прије нове ере па све до краја 9. вијека нове ере.

Интересантан је пут ове књиге и како је сачувана до данас.

Прво је чувана у Краљевској француској библиотеци, мада се не зна како и откуд тамо, да би послије француске буржоаске револуције, крајем 18-ог вијека стигла у Русију. Послије октобарске револуције ова “књига” преко Београда стиже у Белгију.

Овдје ју је сплетом чудних околности, а уз много среће пронашао чувени руски научник Јуриј Мирољубов.

Послије је написао да су дашчице биле различитих димензија, приближно 38 пута 22 сантиметра, а да је текст урезиван оштрим предметом, да су послије тога премазиване нечим тамнијим, а на крају премазиване неком врстом лака или масти.

Даље је писао да су на неким дашчицама били урезивани сунце, глава бика или неке друге животиње и да су то били симболи мјесеца у години.

Слова наравно, нису могла бити исте величине, а било је и ситних и кружних слова, што је опет разумљиво, јер нису писана у истом времену. Размака између ријечи нема, па сходно томе нема ни интерпункције ни великих почетних слова на почетку реченица.

Ипак Мирољубов је први прочитао текст и успио да га преведе, а за то му је требало 15 година рада. Књига је на крају прешла океан и данас се налази у руском музеју у Сан Франциску, гдје се чува у адекватним условима.

И наш научник, Радивоје Пешић је превео књигу на српски језик, а уз то је и додао коментаре који додатно помажу у тумачењу овог историјског извора највишег реда.

Иначе “књига” је посвећена древном српском богу Велесу, који је Србима дао знања из ратарсва, пчеларства и грнчарства. Истовремено је био и заштитник шума, птица и звјери, те је разумљив и наслов “књиге” – Велесова.

У самој књизи описан је период од око 1600 год.

Уочава се вјеровање да Срби нису себе сматрали божјим створовима, већ божјим потомцима. Уважавали су и поштовали божје надмоћи, при томе стално осјећајући да им је природно сродство са боговима.

Свијет или стварност су видјели у три категорије ЈАВ, НАВ, ПРАВ.

ЈАВ је за наше древне претке био видљиви, материјални, релни свијет.

Да све буде тако бринули су Сварог, Дајбог, и Перун.

НАВ је био свијет мртвих, о коме је бринула Мармоа или Мара.

ПРАВ је истина или закон Сварога који управља цијелим свјетом.

Занимљива је и појава ТРИКСЕЛИОНА у форми апсолута који представља сва три свијета, при чему се мисли на створитеља, заштитника и уништитеља.

И у идућем наставку писаћу о овој “књизи”…..

 

(Аутор је рофесор историје и директор Издавачке куће “Јерусалим” из Бара)

 

ИЗВОР: Барски портал