ШТА (ЋЕ) СЕ ДЕШАВА(ТИ) У ЦРНОЈ ГОРИ?

Предраг Ћеранић

 

 

Ђукановићевим западним пријатељима одговара дестабилизација како би изнедрио нови лидер, много слабији од њега.
Прилично недоумица и опречних тумачења изазвали су шатори разапети у Подгорици, идентични онима које смо током покушаја обојене револуције могли видјети у Скопљу. Пометњу је уносила сценографија виђана током свих успјелих и неуспјешних обојених револуција, уз истакнут захтјев: „Ђукановићу, одлази“! Како то да се америчким методима руши проамерички режим, и зашто – било је питање на које су многи покушали да одговоре. Уједно, како су из америчке, подједнако као и из руске амбасаде стигле осуде полицијске интервенције, а на исти начин реаговала је и ЕУ, стекао се утисак да различите стране имају исти интерес – одлазак са власти Мила Ђукановића. Немогуће је да Ђукановићевим одласком сви буду на добитку, и САД и ЕУ, и Русија, и српске партије у Црној Гори и њихови политички противници, овог пута окупљени уз један слоган. Карте јесу подијељење, и сви су сад задовољни, али, када се партија заврши, неко мора и да изгуби.

Црна Гора је очекивала позив у НАТО, који је требало да стигне са наредног министарског НАТО самита, заказаног за децембар. Уласку у НАТО противи се значајан број, можда и већина становништва, али то је пут који је званична Црна Гора одабрала. Евроинтеграције и потпуни отклон од Русије, којој је Црна Гора увела и санкције, препознатљива су обиљежја црногорске политике. Ђукановић је уложио велики напор и средства у лобирање, како би се НАТО кишобран надвио над Црном Гором и заштитио је, између осталог, и од апетита Велике Албаније, која на својој мапи има и знатан дио Црне Горе. И, када је изгледало да је све договорено, ситуација је почела да се мијења из коријена.

 

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА НА ПРЕЧИЦИ

Руска интервенција у Сирији против тзв. Исламске државе, бацила је у воду многе планове. Након предвиђеног и очекиваног пада Дамаска, Исламска држава је требало да се развија на Кавказу и Балкану. Стога су заустављени и сви „радови“ започети у Македонији, у смислу убацивања терористичких група с Косова и отварања ратишта у Македонији и свим државама од којих Велика Албанија има намјеру отети територије на којима Албанци живе у већини. Чекало се да стигну војно искусне снаге из Сирије како би се операције одвијале брже и лакше. Наведеним плановима и велики мигрантски талас, који је запљуснуо Србију и Македонију, ишао је у прилог, јер је поменутим државама створио прилично проблема, али у том смислу највећи треба да стигну када чланице ЕУ, по узору на Мађарску, потпуно затворе своје границе. Међутим, удари руских „сухоја“ обезглавили су менаџмент Исламске државе и довели у питање планове које су други имали са том квазидржавом.

Зато ће Велика Албанија морати да се шири без очекиване помоћи, и на све стране, како би Западни Балкан био потпуно дестабилизован. Великоалбанске жеље су надјачале Ђукановићеве напоре код Западне алијансе и позив Црној Гори за чланство у НАТО ће, по свој прилици, за сада изостати. Са те стране је и стигао импулс за протесте, а Србе који живе у Црној Гори није било тешко покренути против Ђукановића. Руски војни успјех у Сирији у концентричним круговима шири руски политички утицај у региону. Зато су на протестима заједно Медојевић, Булатовић и Мандић. И они који су за НАТО, и који су категорички против тог војног савеза, свако због свог разлога, жели одлазак политички најдуговјечнијег владара на Балкану.

 

РАСПЛЕТ ОДГОВАРА СРБИЈИ И РУСИЈИ?

Ђукановићева позиција би се могла упоредити са ситуацијом у којој се нашао Никола Груевски, премијер Владе Македоније, који је, и поред јавно прокламоване прозападне политике и лобирања за пријем у НАТО (који је de facto присутан на македонском тлу) и ЕУ, управо са те „пријатељске“ стране трпио велике ударе. Груевски се одржао захваљујући снажној подршци македонског (православног) бирачког тијела иако је био принуђен на договор о формирању привремене владе у јануару (у којој он неће бити) и ванредним изборима. Захтјеви за привременом владом могли су се чути и на протестима у Подгорици. Матрица је иста.

Како ће се ситуација развијати? Ђукановић неће тако лако отићи као што се углавном предвиђа. Сувише је искусан, много политичких утакмица има у ногама, у ситуацијама у којима су многи губили он је знао извући побједу. Када год су га на Западу отписали као алат који је послужио сврси и више није потребан, он је умио да докаже да је итекако потребан, чак неопходан. Али, дестабилизација Црне Горе ће се наставити и бити све израженија. Ђукановић нема широко упориште међу Србима и уопште у православном становништву, а оно које је стекао у албанском дијелу бирачког тијела ишчезнуће. На његовој страни биће полуге државне власти, бирократски апарат и антисрпски расположени дио Црногораца. Изостанак позива у НАТО неће му ићи у прилог.

Његовим дојучерашњим пријатељима одговара дестабилизација прилика како би се на крају изњедрио нови лидер Црне Горе, политички много слабији од њега, јер јаки лидери на Балкану за Запад нису пожељни. Оно што губе из вида јесте да ће дестабилизација Црне Горе хомогенизовати бирачко тијело по националној основи. Као илустрација за наведену тврдњу, може послужити каменовање амбасаде Албаније током протеста. Такав развој ситуације више одговара српској страни, што је у Црној Гори идентично са руском. Везе Русије и Црне Горе су дубоке и Ђукановићева прозападна политика их није избрисала.

 

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе