Српско-хрватски односи клизе ка војним тензијама

љубан каран

   Љубан Каран

 

 

 

  • Чини се да је Србија коначно прогледала и одлучила да дешавања у Хрватској назове правим именом. Снажна иницијатива помирења и успостављања добросуседских односа, коју је покренула српска влада, потпуно је пропала. Зашто? Зато што Србија тражи од Хрватске да промени своју проусташку и фашистичку суштину, а то је немогуће, а Хрватска од Србије тражи да све то не види, што је такође немогуће.
  • Јасно дефинисана одлука Хрватске о потпуној деструкцији политичких односа са Србијом прети да дестабилизује цео регион.
  • Непријатне вести о хрватским потезима према Србији и Србима сустижу једна другу: рехабилитација Степинца; дивљање усташа у Србу; ослобађање Бранимира Главаша и других злочинаца за злочине над Србима; ометање политичког деловања српске мањине; отимање права гласа протераним Србима итд. Хрватска одлука је потпуно јасна – одлучила је да омета Србију не само на европском него и на сваком другом путу.
  • Србију би требало посебно да забрине чињеница да су непријатни потези и изјаве поново оркестрирани на линији Загреб – Сарајево – Приштина – Тирана.
  • Стварно је време да наши државни органи престану да се изненађују када је дивљање усташког покрета у питању и да причају о „повампиреним усташама“. Ту изненађења нема, јер усташки покрет никада није био потпуно мртав, па стога не може да се повампири. Време је да коначно ту мрачну силу назову правим именом – злочиначким фашистичким покретом, који траје скоро сто година у свом изворном терористичком смислу (тачно 87 година).
  • Без увезаности усташког покрета и Запада, та држава не би постојала. Туђман и комунистички генерали само су преварени и злоупотребљени – зато их данас нигде нема. Славе се и величају само они који имају усташки педигре.
  • И чему се то данас чудимо? Везе усташког покрета и западних обавештајних служби, па и њихових влада, непрекидне су и чврсте од Другог светског рата до данашње Хрватске. Зар ми да им објашњавамо ко су ти злочинци и терористи, а они су их управо по том основу уцењивали и упрегли у своје мрачне планове.
  • Утисак је да наши политичари више не знају какав политички и дипломатски потез да повуку према Хрватској да би ствари кренуле у бољем правцу.
  • Нажалост, опет смо дошли у ситуацију да је оружје кључ очувања наше самосталности и независности. Наравно да у планирању своје безбедности и даље морамо рачунати на Русију.

 

 

 

Хрватске уцене и условљавања добијају на интензитету и нико не зна шта ће бити следеће. Добро су осмишљене са увредљивом конотацијом, тако да их Србија не може прихватити. Тако се кривица за поремећај односа лукаво пребацује на Србију, јер, ето, неће да прихвати оно што Хрватска сугерише у најбољој намери. Очито, поново је у Загребу, или много даље, пала одлука да се канап затеже. Овај пут затезање би могло ићи док не пукне. Више није у питању ометање приступних преговора са ЕУ, него потпуна деструкција међудржавних односа са опасним плановима, који свакако постоје.

Инсистирање Хрватске на промени српског закона о универзалној јурисдикцији није ни имало много смисла не само што га имају друге земље ЕУ него што је врло мало примењив у пракси. Тај закон скоро да није дотицао ту земљу, а они су од њега направили општу опасност за хрватске грађане. До сада су према том закону ухапшена само два човека осумњичена за ратне злочине над Србима, један у Србији и један у БиХ. Оба случаја су уступљена Хрватској као знак добре воље у правцу нормализације односа, али то није имало ефекта. Одбацивање хрватског става у Србији је приказано као победа и подршка од стране ЕУ, али то није баш тако. Стигла је и сугестија ЕУ да Србија избегава сукоб надлежности по питању тог закона, јер ће такве случајеве процесуирати Хрватска. Како ће их Хрватска процесуирати, добро нам је познато преко судских фарси од суђења Бранимиру Главашу, Томиславу Мерчепу и многим другим који су починили тешке злочине над српским цивилима.

 

 

 хрватски војници

Због српске суздржаности и искривљене слике на Западу о нашим међусобним спорним питањима, Хрватска је успевала да многе ствари које представљају њихову срамоту прикажу као српску. Пример је питање несталих особа, на коме Хрватска толико инсистира. Са српске стране тражи се објашњење за 1.576 несталих Срба, а са хрватске за дупло мање – 800. Сем тога, многи нестали Срби из Хрватске, за чији нестанак су сами Хрвати одговорни, дрско су стављени на тај њихов списак од 800 несталих. Истовремено одбијају све иницијативе да се истражи најмање 300 регистрованих гробних места која се везују за њихове ратне злочине над Србима. Запад је и даље на хрватској страни по тим питањима и подржава их, ако не отворено, онда прећутно.

Јасно дефинисана одлука Хрватске о потпуној деструкцији политичких односа са Србијом прети да дестабилизује цео регион. Морамо се упитати да ли је управо то циљ актуелне хрватске политике. Непријатне вести о хрватским потезима према Србији и Србима сустижу једна другу: рехабилитација Степинца; дивљање усташа у Србу; ослобађање Бранимира Главаша и других злочинаца за злочине над Србима; ометање политичког деловања српске мањине; отимање права гласа протераним Србима итд. Хрватска одлука је потпуно јасна – одлучила је да омета Србију не само на европском него и на сваком другом путу.

Србију би требало посебно да забрине чињеница да су непријатни потези и изјаве поново оркестрирани на линији Загреб – Сарајево – Приштина – Тирана. Таква координација притисака на Србију могућа је само од највеће силе на свету, која контролише делимично или потпуно владе тих земаља и српске покрајине Косово. Зашто се САД и Запад уопште тако понашају у српско-хрватским односима, није ствар само ближе прошлости за време и након грађанског рата на подручју бивше СФРЈ. Разлози сежу у период након Другог светског рата. Бројни су примери да су САД у стању да подрже сваки политички систем држава које су им наклоњене, па зашто не би и проусташки. Значи, та некритичка подршка није нешто привремено и пролазно, јер су САД уложиле много труда да Хрватска буде баш каква јесте. Њихова сарадња није окончана, она се наставља реализацијом будућих заједничких планова. Зато ситуација мора да се прати на дневном нивоу.

Стварно је време да наши државни органи престану да се изненађују када је дивљање усташког покрета у питању и да причају о „повампиреним усташама“. Ту изненађења нема, јер усташки покрет никада није био потпуно мртав, па стога не може да се повампири. Време је да коначно ту мрачну силу назову правим именом – злочиначким фашистичким покретом, који траје скоро сто година у свом изворном терористичком смислу (тачно 87 година). Без увезаности усташког покрета и Запада, та држава не би постојала. Туђман и комунистички генерали само су преварени и злоупотребљени – зато их данас нигде нема. Славе се и величају само они који имају усташки педигре.

Усташки покрет након Другог светског рата био је пред потпуним уништењем, што је била једина правда. Преживео је не захваљујући себи и својим способностима, него захваљујући мрачним плановима Запада, мрачним колико је мрачан и овај покрет, и захваљујући себичним, некритичким и мистичним плановима Католичке цркве. Зато, нема данас глупљег и бесмисленијег посла него објашњавати Западу и Католичкој цркви ко су биле и ко су данас усташе, јер они су им скинули фашистичке униформе и пружили им уточиште. Из својих себичних разлога и због прљавих комбинација обавештајних служби, прали су им биографије и крваве руке, проналазили им безбедна боравишта, финансирали их и правили од њих политичке дисиденте и обучене терористе. Уствари, правили су од њих своје агенте са обавештајном и терористичком мрежом широм света. На Западу су смишљено и лажно усташки покрет приказали као искључиво антикомунистички, само да би био што шире прихваћен. А истина је да његова суштина није антикомунизам, него фашизам и антисрпство. То није тешко доказати јер је он као покрет основан у Краљевини Југославији са циљем рушења државе која се и сама борила против комунизма. Уосталом, и у грађанском рату удружили су се са комунистичким кадровима против СФРЈ.

Данас постаје јасно зашто на Западу усташки концентрациони логор Јасеновац никада није сврставан нити је толико медијски обрађиван и разјашњаван као други фашистички логори смрти. По количини зла Јасеновац је надмашио многе фашистичке логоре и по начину убијања и по броју убијених заточеника. Једино је у Аушвицу убијено више људи него у Јасеновцу (1.100.000), у Треблинки исто колико и у Јасеновцу (700.000), у другим логорима мање – Белзец (434.000), Собибор (167.000), Мајданек (78.000), Дахау (35.000). Свако на Западу зна све о страхотама Аушвица и Треблинке, зато за Јасеновац нису ни чули. Са правом се данас питамо, није ли одмах по завршетку Другог светског рата почело прање биографије не само усташких злочинаца него комплетног усташког покрета како би се временом могао преобратити из фашистичког у државотворни. Јер ко би нормалан на Западу подржао покрет који је само на једном месту убио 700.000 невиних људи.

Врхунац цинизма је што су за Запад политички дисиденти са правом политичког деловања били и сам шеф злочиначке НДХ Анте Павелић и управник система концентрационих логора у НДХ Вјекослав Макс Лубурић . Логора који су, према начину убијања, засенили седми круг Дантеовог пакла и згрозили чак и немачке фашистичке официре и дипломате, већ огуглале на масовна стрељања и убијања. Да су којим чудом данас живи Павелић и Лубурић, и они би данас били фактори у државном систему овакве Хрватске. Због тога што истражни и правосудни системи западних земаља нису хтели да процесуирају усташке злочинце а касније њихове наследнике, неоусташке терористе, који су предствљали велику опасност по безбедност СФРЈ, тадашња југословенска Удба је била принуђена да прати и спречава њихове активности. Било је и ликвидација – бар постоје такве верзије догађаја што се тиче Лубурића и још неких. Такве ликвидације Запад је жестоко осуђивао, усташке злочинце и терористе никада.

Запад се тада правдао да су усташки ратни злочинци нашли уточиште у Јужној Америци и Франковој Шпанији, где они немају утицаја. Била је то лаж јер данас се поуздано зна да је чак и злогласни Макс Лубурић био енглески агент. Они су му омогућили не само да слободно живи у Шпанији него да слободно шпарта Немачком, Шведском и САД и организује огранке своје усташке организације који ће се бавити тероризмом. Тако је 1957. године у Шпанији основао Хрватски народни отпор (ХНО) и његове огранке широм света који су постали чувени по терористичким акцијама против СФРЈ. Након Лубурићеве смрти ХНО је прерастао у Хрватски државотворни покрет, у којем је био и најчувенији хрватски проусташки терориста Миро Барешић. Макса Лубурића је убио агент Удбе Илија Станић тек 1969. године – четврт века након рата, у његовој вили, чекићем. Било је симболике у томе да буде убијен онако како су усташе под његовом командом убијале Србе на Градини – ударцем маља у главу. До тада је тај нечовек уживао у својој вили иако је својевремено изјавио следеће: „И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.

И сам Павелић је за Запад бар прећутно био политички дисидент, без обзира на сва зла која су за њега везана и што је лично организовао државу у којој је почињен плански геноцид. Тако је 1956. године у Аргентини основао Хрватски ослободичаки покрет (ХОП) – усташку организацију која је била активна све до грађанског рата у Хрватској. Умро је у Мадриду у Шпанији наводно од последица рањавања. На његовом гробу је увек свеже цвеће, да се успомена Хрвата на њега никада не заборави. Његов гроб посећују и актуелни хрватски политичари и други значајни људи – вероватно да би са тог места црпили енергију за будуће политичко деловање. Његова ћерка Вишња била је чест гост у разним медијима данашње Хрватске, где је свог оца приказивала као патриоту, високоморалног човека и праведника. Никоме у Хрватској сем шачици бораца и српској мањини то није сметало.

Анализом генезе усташког покрета ствари постају јасне. На челу усташке терористичке организације ХОП Павелића је након смрти наследио његов зет Срећко Пшеничник (оженио Мирјану Павелић), усташки политичар и дипломата за време НДХ. Након рата, у емиграцији са породицом Павелић, успешан је бизнисмен у Аргентини. Треба ли некоме објашњавати да су то бизниси засновани на капиталу опљачканих ратних жртава које су скончале у концентрационим логорима. И данас се трага за капиталом који су немачки фашисти опљачкали од својих жртава и похранили га широм света, највише у Швајцарским банкама. За Запад усташки капитал није споран и његово прекло се не проверава. Без обзира на директне везе са злочиначким и геноцидним усташким системом, Пшеничник је био успешан банкар а затим директор француског Цитроена за Јужну Америку. И Пшеничник се као прочелник ХОП нашао у центру увезивања и уједињења усташке емиграције у Торонту под окриљем америчких тајних служби. Тако је, као и скоро све усташке организације, приступио Хрватском народном вијећу (ХНВ), које је касније постало десно крило ХДЗ. Сви усташки емигранти из СНВ учланили су се у ХДЗ и снажно је ојачали и бројчано и финансијски. Зато је ХДЗ добила прве слободне изборе у Хрватској. Било је то у време кључног договора Туђман – Шушак у Торонту, планирања рата и стварања независне Хрватске уз помоћ америчких обавештајних служби. И Пшеничник се 1995. године вратио у Хрватску, где је и умро 1999. године.

И чему се то данас чудимо? Везе усташког покрета и западних обавештајних служби, па и њихових влада, непрекидне су и чврсте од Другог светског рата до данашње Хрватске. Зар ми да им објашњавамо ко су ти злочинци и терористи, а они су их управо по том основу уцењивали и упрегли у своје мрачне планове.

Постојале су највеће усташке емигрантске главешине које нису учествовале у Другом светском рату. Они су имали велики значај за западне обавештајне службе јер су имали јак ауторитет међу усташком емиграцијом, а нису били компромитовани ратним злочинима, што је међу усташама била права реткост. Такав је био, на пример, Бранимир Јелић Бранко. Он је Павелићев сарадник из предратне емиграције, доказани усташки вођа још из Краљевине Југославије. Игром случаја, Други светски рат је провео у енглеском заробљеништву у Шкотској, јер је ухапшен када се бродом враћао из САД да се прикључи усташама у НДХ. Када је ослобођен, по завршетку рата, сада као енглески агент, прикључио се покрету Анте Павелића у Аргентини. Његов посао је био да организује усташку емиграцију у Немачкој и Европи уопште. Јелић је у Немачкој основао Хрватски народни одбор (ХНО), и, као и остале усташке главешине, од почетка је био укључен у активности које су претходиле стварању ХНВ у САД и Канади. Југословенски радници на привременом раду у Немачкој запамтили су прљаве методе присилног скупљања новца за ову усташку организацију. И Бранко Јелић је прерано умро јер га је наводно Удба отровала (1972).

Скоро да нема главешине усташке емиграције који није био агент америчких или енглеских тајних служби. Ситније рибе у усташком покрету држале су на вези обавештајне службе осталих земаља Запада, посебно Немачке, где је усташки покрет константно био јак и где се финансијски јачао добровољном или принудном наплатом „чланарине“ и прилога од хрватских гастарбајтера.

Данас се на Западу згражавају и осуђују тајне акције Удбе на ликвидацији најтежих усташких ратних злочинаца које у њиховим земљама политичари нису хтели да хапсе и процесуирају, него су их пустили да лагодно живе од свог политичког и терористичког деловања. Посебно су били осетљиви на ликвидације неоусташа, јер су и они били њихови агенти ако су нешто значили у усташком покрету. Један такав судски процес траје и данас у Немачкој, где се суди челницима југословенскох и хрватског СДБ Јосипу Перковићу и Здравку Мустаћу због ликвидације усташког емигранта Стјепана Ђурековића. И на самом суђењу доказано је да је Ђурековић био агент немачког BND, а о томе је сведочио човек који га је држао на вези. Он каже да не зна које је све податке Ђурековић дао BND, али да му је познато да је за то добио значајну своту новца.

Немачка је данас у веома добрим политичким односима са Србијом, али не би требало заборавити да су и њихове владе и тајне службе подржавале и помагале усташки покрет. Судски спор који се води у Немачкој није само суђење Перковићу и Мустаћу него суђење комунистичким режимима, који су наводно вршили ликвидације политичких противника по иностранству. При томе неће да кажу да је тај поступак покренут преко усташког емигранта а њиховог агента (BND) Боже Вукушића (на слици изнад). Вукушић је као младић побегао у Немачку и придружио се усташком покрету. По задатку усташке организације, убио је југословенског грађанина на раду у Немачкој Јусуфа Татара, наводно агента Удбе. Испоставило се да Татар није био агент Удбе, него немачке полиције, због чега је Вукушић осуђен на доживотну робију. У затвору је обављао функцију прочелника за политичка и начелна питања екстремне усташке организације Николе Штедула – Хрватски државотворни покрет (ХДП). То значи да иза ликвидације Јусуфа Татара стоји та усташка организација, али то већ Немце није интересовало нити су то даље истраживали. На почетку грађанског рата у Хрватској, а на интервенцију хрватских званичника, немачке власти су ослободиле Вукушића, који је врбован у затвору, и као свог агента послали га Хрватску. Тамо је службовао у обавештајним и контраобавештајним службама, где су му била доступна документа бишег СДБ и других служби Хрватске. Тако је прикупио податке за покретање судског процеса против Перковића и Мустаћа и доставио их у BND. Боже Вукушић је данас прочелник Почасног блајбуршког вода, што је посебна титула и почаст у усташком покрету иако је јавна тајна да је агент BND.

Где год се загребете по усташком покрету, у далекој и новијој прошлости, могу се наћи јасни трагови који воде према западним обавештајним службама и њиховим владама. Такве везе могу јасно да се виде и према данашњим функционерима Хрватске, који су тајно везани за усташки покрет. И чему се онда данас чудимо?

Утисак је да наши политичари више не знају какав политички и дипломатски потез да повуку према Хрватској да би ствари кренуле у бољем правцу. То признаје и премијер Александар Вучић када немоћно слеже раменима, јер је његова жеља једно, а пракса друго. Проблем је у томе што је погрешно гледати српско-хрватске односе као нашу међудржавну ствар. Такво искључиво гледиште могло би нас довести у погубну заблуду. Зато решење међусобних спорова и некаква нормализација односа нису могући без великих сила. Добро је што је Србија коначно прогледала. А лоше је што Србија прогледа само када је у великој опасности. Србију тренутно угрожавају дешавања и на глобалном, и на регионалном, па и на локалном плану, што се не дешава баш често, и зато би требало укључити црвени аларм. Анализирати сваку угроженост понаособ било би такође погрешно, јер су оне везане и преплетне.

Подршка САД и Запада Хрватској, муслиманско-хрватској федерацији, такозваној влади Косова и влади Албаније је јасна, некритичка и нескривена. Руску подршку Србији још увек не прате испоруке модерних борбених система. Транспортни хеликоптери су више цивилна него војна ствар и требало би их више везати за ванредне ситуације него за борбена дејства. У исто време пројекат опремања Хрватске војске кроз помоћ владе и оружаних снага САД тече по плану. Прва испорука од пет извиђачко-борбених хеликоптера ОХ-58Д „кајова“ са симулаторима и припадајућом опремом стигла је на аеродром Земуник. Остали хеликоптери и опрема стижу у наредним испорукама.

Није прерано вршити упоредну анализу могућности наше и хрватске војске. Ту само можемо закаснити. Хрватска војска је већ потпуно компатибилна са системом НАТО. Оружје могу добити преко ноћи из Италије, Аустрије, Мађарске или дирекно из САД. Зар да поново у најтежој ситуацији слушамо приче о томе како је Русија далеко, како за допремање ракетних система С-300 требају силни транспортни капацитети које наше суседне земље чланице НАТО не пропуштају. Оваква врста општег притиска на Србију води у војни притисак. Оружје нам треба не да би ратовали, него као фактор одвраћања.

Требало би отворено рећи да је тренутно најјача сумња у српској јавности да ли је Русија спремна да нас зарад глобалних интереса „прода“ Турској. Да у циљу слабљења НАТО одвајњем друге војне силе у том савезу, препусти зону Централног и Западног Балкана све снажнијем турском утицају. Да ли ћемо бити жртве глобалног подкусуривања? Јер успех разбијања НАТО иступањем Турске из тог савеза јесте успех који се не да ни са чим поредити и сваки други интерес зарад тог циља могао би бити занемарен.

Најновији догађаји показују да је Запад дигао руке од покушја да нас увуче у НАТО систем и да је солуција наш потпуни пораз и маргинализација на Балкану. То значи даље слабљење и распарчавање Србије. Усташком покрету су САД и НАТО нешто у вези с тим обећали још у Торонту, и зато нормалне односе са Хрватском није могуће успоставити. Зато они нашу мирољубиву политику гледају са подсмехом.

Ипак, без обзира што све изгледа црно, политички излаз постоји. Требало би искористити тренутни раскол између САД и Турске. Ту је простор за политичко и дипломатско деловање Србије и само га треба дефинисати и дневно кориговати, јер догађаји иду великом брзином. Како ту балансирати и како извући политичку корист од САД, које нам не мисле добро, и Турске, која нам исто тако не мисли добро, велика је уметност. Али, да није тако, свако би могао бити министар и премијер. Нажалост, опет смо дошли у ситуацију да је оружје кључ очувања наше самосталности и независности. Наравно да у планирању своје безбедности и даље морамо рачунати на Русију.

 

 

ИЗВОР: standard.rs